Десета недеља по Матеју: Матеј 17:14–23превод

Прича описана у читању Јеванђеља за Десету недељу по Матеју одиграла се непосредно после Преображења Христовог. Господ силази са горе Тавор, где се открила слава Његова, и наилази на људску патњу: оца који клечи пред Њим и моли за своје дете. Овај прелаз носи значајно теолошко значење. Слава Божија не остаје удаљена од људског бола; спушта се у трагедију, конфузију, болест и демонско угњетавање.

Отац каже: Господе, помилуј сина мога. Не тражи прво објашњење, већ милост. Овај вапај сажима молитву Цркве. Особа која пати нема увек теолошке аргументе; ипак му је потребно Божије саосећање. Очево клечање открива понизност, али и поверење. Он признаје да тамо где људска снага затаји, Христ може деловати на спасоносни начин.

Ученици нису могли да излече дете. Ова чињеница не умањује њихов апостолски ауторитет; него открива да служба у име Бога не функционише механички. Спољашња блискост са Христом није довољна, као ни поседовање службе. Потребна је жива вера, унутрашња чистота и духовна дисциплина. За ово…