Правило 1
О потврђивању неприкосновености вере и анатемисању јереси.
Најбољи ред да почетник започне сваку реч и дело јесте да почне од Бога и да заврши са Богом, по изреци Богослова. Дакле, и сада, када је побожност од нас већ јасно проповедана, а Црква, у чијем је темељу (ενη) Христос, непрестано се умножава и напредује, тако да се уздиже изнад кедра ливанског, ми, постављајући темељ за свештене речи, благодаћу Божијом утврђујемо да се новотарије и промене вере које се преносе на нас не односе на Реч проповедника. Божији изабрани апостоли, као и 318 светих и блажених отаца који су се сабрали у Никеји под Константином, нашим царем, против рђавог Арија и незнабожачког хетеротеизма или, стриктно речено, многобоштва које је он уздигао у догму.
Они су нам једнодушношћу вере отворили и разјаснили супстанцијалну природу Божанске природе у 3 Ипостаси, нису дозволили да она остане скривена под покровом незнања, него су отворено поучавали верне да се једним богослужењем клањају Оцу и Сину и Светоме Духу, и срушише о лажном учењу и срушише о лажном учењу. дечије конструкције против православља које су јеретици градили од згњеченог и обореног песка. Тако и ми потврђујемо веру коју проповеда 150 светих отаца који су се сабрали у овом владарском граду под великим Теодосијем, нашим царем, ми добровољно прихватамо богословске изреке, а одбацујемо злочестог Македонија, заједно са некадашњим непријатељима истине, будући да се смело усудио да Господа расече на комаде и расече у суботе. зашто је био несавршен била би мистерија наше наде.
Заједно са њим, подли и бесни против истине, осудили смо Аполинарија, који је познавао тајне зла, који је злобно избацио да је Господ узео тело без душе и ума, сугеришући тиме да је наше спасење несавршено. Потврђујемо и као неуништиву силу побожности учење богоносних отаца, који су се претходно сабрали у граду Ефесу под Теодосијем, сином Аркадијевим, царем нашим, проповедамо Јединога Христа, Сина Божијег оваплоћеног, и препознајемо пречисту Моу, која је Пресвету Богородицу родила без смисла. Бога, и апсурдна несторијанска подела док одбацујемо оно што је далеко од Божје судбине, јер учи да је Једини Христос посебан човек и посебан Бог, и обнавља јеврејску злобу. Штавише, ми, Православље, потврђујемо веру коју је зацртало 630 богоизабраних отаца у Халкидонској митрополији под Маркијаном, када је он био наш цар.
Ова вера је громогласно објављивала до краја земље Јединог Христа, Сина Божијег, који се састоји од две природе и прослављен у исте две природе, а сујеверни Евтихије, који је објавио да је велика тајна икономије извршена на сабласни начин, избацио је из Цркве и као нешто од њега свештену ограду и гнушање од њега. Несторије, од којих је један био бранилац и поборник подела, а други - смутње, и који је са супротних страна злобе стрмоглавио у један понор уништења и атеизма.
Такође признајемо да су побожне речи 165 богоносних отаца који су се сабрали у овом царујућем граду под Јустинијаном, нашим царем благочестивог сећања, изговорене Духом, и томе учимо наше потомке. Именовани оци су колективно анатемисали и одбацивали Теодора Мопсуестијског, несторијанског учитеља, Оригена са Дидимом и Евагријем, који су у безумљу и сновима обновили паганске басне, који су нам замишљали прелазе и преображења појединих тела и душа и злочесто збрајање мртвих беснело, препорода и одбацивање писања у мртвима. Теодорит против праве вере и 12 глава блаженопочившег Кирила и такозване посланице Врбове.
Поново се обавезујемо да сачувамо неприкосновену веру Светог 4. Сабора, недавно сабраног у овом царствујућем граду под божанском успоменом нашег цара Константина. Ова вера добија још већу снагу због тога што је благочестиви цар својим печатима одобравао саборне уредбе ради њихове неприкосновености у свим вековима. Ова вера је с љубављу објашњавала да треба
Они су нам једнодушношћу вере отворили и разјаснили супстанцијалну природу Божанске природе у 3 Ипостаси, нису дозволили да она остане скривена под покровом незнања, него су отворено поучавали верне да се једним богослужењем клањају Оцу и Сину и Светоме Духу, и срушише о лажном учењу и срушише о лажном учењу. дечије конструкције против православља које су јеретици градили од згњеченог и обореног песка. Тако и ми потврђујемо веру коју проповеда 150 светих отаца који су се сабрали у овом владарском граду под великим Теодосијем, нашим царем, ми добровољно прихватамо богословске изреке, а одбацујемо злочестог Македонија, заједно са некадашњим непријатељима истине, будући да се смело усудио да Господа расече на комаде и расече у суботе. зашто је био несавршен била би мистерија наше наде.
Заједно са њим, подли и бесни против истине, осудили смо Аполинарија, који је познавао тајне зла, који је злобно избацио да је Господ узео тело без душе и ума, сугеришући тиме да је наше спасење несавршено. Потврђујемо и као неуништиву силу побожности учење богоносних отаца, који су се претходно сабрали у граду Ефесу под Теодосијем, сином Аркадијевим, царем нашим, проповедамо Јединога Христа, Сина Божијег оваплоћеног, и препознајемо пречисту Моу, која је Пресвету Богородицу родила без смисла. Бога, и апсурдна несторијанска подела док одбацујемо оно што је далеко од Божје судбине, јер учи да је Једини Христос посебан човек и посебан Бог, и обнавља јеврејску злобу. Штавише, ми, Православље, потврђујемо веру коју је зацртало 630 богоизабраних отаца у Халкидонској митрополији под Маркијаном, када је он био наш цар.
Ова вера је громогласно објављивала до краја земље Јединог Христа, Сина Божијег, који се састоји од две природе и прослављен у исте две природе, а сујеверни Евтихије, који је објавио да је велика тајна икономије извршена на сабласни начин, избацио је из Цркве и као нешто од њега свештену ограду и гнушање од њега. Несторије, од којих је један био бранилац и поборник подела, а други - смутње, и који је са супротних страна злобе стрмоглавио у један понор уништења и атеизма.
Такође признајемо да су побожне речи 165 богоносних отаца који су се сабрали у овом царујућем граду под Јустинијаном, нашим царем благочестивог сећања, изговорене Духом, и томе учимо наше потомке. Именовани оци су колективно анатемисали и одбацивали Теодора Мопсуестијског, несторијанског учитеља, Оригена са Дидимом и Евагријем, који су у безумљу и сновима обновили паганске басне, који су нам замишљали прелазе и преображења појединих тела и душа и злочесто збрајање мртвих беснело, препорода и одбацивање писања у мртвима. Теодорит против праве вере и 12 глава блаженопочившег Кирила и такозване посланице Врбове.
Поново се обавезујемо да сачувамо неприкосновену веру Светог 4. Сабора, недавно сабраног у овом царствујућем граду под божанском успоменом нашег цара Константина. Ова вера добија још већу снагу због тога што је благочестиви цар својим печатима одобравао саборне уредбе ради њихове неприкосновености у свим вековима. Ова вера је с љубављу објашњавала да треба
Грчки изворник
Τάξις ἀρίστη, παντὸς ἀρχομένου καὶ λόγου καὶ πράγματος, ἐκ Θεοῦ τε ἄρχεσθαι, καὶ εἰς Θεόν ἀναπαύεσθαι, κατὰ τὴν θεολόγον φωνήν. Ὅθεν, καὶ τῆς εὐσεβείας ὑφ᾿ ἡμῶν ἤδη διαπρυσίως κηρυττομένης, καὶ τῆς ἐκκλησίας, ἐφ᾿ ᾗ Χριστὸς τεθεμελίωται, διηνεκῶς αὐξανούσης καὶ προκοπτούσης, ὡς τῶν τοῦ Λιβάνου κέδρων ταύτην ὑπερεκτείνεσθαι· καὶ νῦν ἀρχὴν τῶν ἱερῶν ποιούμενοι λόγων χάριτι θείᾳ, ὁρίζομεν, ἀκαινοτόμητόν τε καὶ ἀπαράτρωτον φυλάττειν τὴν παραδοθεῖσαν ἡμῖν πίστιν ὑπό τε τῶν αὐτοπτῶν καὶ ὑπηρετῶν τοῦ Λόγου, τῶν θεοκρίτων Ἀποστόλων· ἔτι δὲ καὶ τῶν τριακοσίων δέκα καὶ ὀκτὼ ἁγίων καὶ μακαρίων Πατέρων, τῶν ἐν Νικαίᾳ συνελθόντων ἐπὶ Κωνσταντίνου τοῦ γενομένου ἡμῶν βασιλέως, κατ᾿ Ἀρείου τοῦ δυσσεβοῦς, καὶ τῆς παρ᾿ αὐτοῦ δογματισθείσης ἐθνικῆς ἐτεροθεΐας, ἢ πολυθεΐας, εἰπεῖν οἰκειότερον· οἳ τῇ ὁμογνωμοσύνῃ τῆς πίστεως τὸ ὁμοούσιον ἡμῖν ἐπὶ τῶν τριῶν τῆς θεαρχικῆς φύσεως ὑποστάσεων ἀπεκάλυψάν τε καὶ διετράνωσαν, μὴ ἐπικεκρύφθαι τῷ μοδίῳ τῆς ἀγνωσίας τοῦτο παραχωρήσαντες, ἀλλὰ τὸν Πατέρα, καὶ τὸν Υἱόν, καὶ τὸ ἅγιον Πνεῦμα προσκυνεῖν μιᾷ προσκυνήσει τοὺς πιστοὺς ἀναφανδὸν ἐκδιδάξαντες· καὶ τήν τε τῶν ἀνίσων βαθμῶν τῆς Θεότητος δόξαν καθελόντες καὶ διασπάσαντες, τά τε, ὑπὸ τῶν αἱρετικῶν συστάντα ἐκ ψάμμου κατὰ τῆς ὀρθοδοξίας μειρακιώδη ἀθύρματα καταβαλόντες καὶ ἀνατρέψαντες· ὡσαύτως δὲ καὶ τὴν ἐπὶ τοῦ μεγάλου Θεοδοσίου, τοῦ γενομένου ἡμῶν βασιλέως, ὑπὸ τῶν ἐν ταύτῃ τῇ βασιλίδι πόλει συναχθέντων ἑκατὸν πεντήκοντα ἁγίων Πατέρων κηρυχθεῖσαν πίστιν κρατύνομεν, τὰς θεολόγους φωνὰς ἀσπαζόμενοι, καὶ τὸν βέβηλον Μακεδόνιον τοῖς προτέροις ἐχθροῖς τῆς ἀληθείας συνεξελαύνοντες, ὡς δοῦλον αὐθαδῶς τὸ δεσπόζον δοξᾶσαι τολμήσαντα, καὶ σχίσαι τὴν ἄτμητον μονάδα λῃστρικῶς προελόμενον, ὡς ἂν μὴ ἐντελὲς ἡμῖν τὸ τῆς ἐλπίδος εἴη μυστήριον· τῷ βδελυρῷ τούτῳ καὶ κατὰ τῆς ἀληθείας ληττήσαντι, καὶ Ἀπολλινάριον, τὸν τῆς κακίας μύστην, συγκατακρίναντες, ὃς ἄνουν καὶ ἄψυχον τὸν Κύριον ἀνειληφέναι σῶμα δυσσεβῶς ἐξηρεύξατο, ἐντεῦθεν καὶ οὗτος ἀτελῆ τὴν σωτηρίαν ἡμῖν γενέσθαι συλλογιζόμενος. Ἀλλὰ μὴν καὶ τὰ παρὰ τῶν ἐν τῇ Ἐφεσίων πόλει τὸ πρότερον συναχθέντων ἐπὶ Θεοδοσίου, τοῦ υἱοῦ Ἀρκαδίου, γενομένου ἡμῶν βασιλέως, διακοσίων Θεοφόρων Πατέρων ἐκτεθέντα διδάγματα, ὡς κράτος ἀῤῥαγὲς τῆς εὐσεβείας, ἐπισφραγίζομεν, ἕνα Χριστὸν τὸν Υἱὸν τοῦ Θεοῦ, καὶ σαρκωθέντα κηρύττοντες, καὶ τὴν αὐτὸν ἀσπόρως τεκοῦσαν ἄχραντον ἀειπάρθενον, κυρίως καὶ κατὰ ἀλήθειαν Θεοτόκον δοξάζοντες· καὶ τὴν ληρώδη τοῦ Νεστορίου διαίρεσιν, ὡς ἀπῳκισμένην θείας μοίρας ἀποδιώκοντες, ἄνθρωπον ἰδικῶς, καὶ Θεόν ἰδικῶς, τὸν ἕνα Χριστὸν δογματίζοντος, καὶ τὴν ἰουδαϊκὴν ἀνανεοῦντος δυσσέβειαν. Οὐ μὴν ἀλλὰ καὶ τὴν ἐν Χαλκηδονέων μητροπόλει ἐπὶ Μαρκιανοῦ, καὶ αὐτοῦ γενομένου ἡμῶν βασιλέως, τῶν ἑξακοσίων τριάκοντα θεοκρίτων Πατέρων στηλογραφηθεῖσαν πίστιν ὀρθοδόξως ἐπικυροῦμεν· ἥτις τὸν ἕνα Χριστὸν τὸν Υἱὸν τοῦ Θεοῦ ἐκ δύο συντεθέντα τῶν φύσεων, καὶ ἐν δύο ταῖς αὐταῖς δοξαζόμενον φύσεσι, μεγαλοφώνως τοῖς πέρασι παραδέδωκε, καὶ Εὐτυχέα τὸν ματαιόφρονα, τὸν δοκήσει τὸ μέγα τῆς οἰκονομίας μυστήριον τελεσθῆναι ἀποφηνάμενον, ὡς ἀποτρόπαιόν τι καὶ μίασμα τῶν ἱερῶν τῆς ἐκκλησίας περιβόλων ἐξήλασε· σὺν αὐτῷ δὲ καὶ Νεστόριον, καὶ Διόσκορον, τὸν μέν, τῆς διαιρέσεως, τὸν δέ, τῆς συγχύσεως ὑπερασπιστήν τε καὶ πρόμαχον, τοὺς ἐκ διαμέτρου τῆς ἀσεβείας πρὸς ἓν ἐκπεπτωκότας ἀπωλείας καὶ ἀθεότητος βάραθρον. Ἀλλά γε καὶ τὰς εὐσεβεῖς φωνὰς τῶν ἑκατὸν ἑξήκοντα πέντε Θεοφόρων Πατέρων, τῶν κατὰ ταύτην τὴν βασιλίδα συναγηγερμένων πόλιν, ἐπὶ Ἰουστιανιανοῦ, τοῦ τῆς εὐσεβοῦς λήξεως γενομένου ἡμῶν βασιλέως, ὡς ὑπὸ τοῦ Πνεύματος ἐξενεχθείσας γινώσκομεν, καὶ τοὺς μεθ᾿ ἡμᾶς ἐκδιδάσκομεν. Οἳ Θεόδωρον τὸν Μοψουεστίας, τὸν Νεστορίου διδάσκαλον, Ὠριγένην τε, καὶ Δίδυμον, καὶ Εὐάγριον, τοὺς τὰς ἑλληνικὰς ἀναπλασαμένους μυθοποιΐας, καὶ σωμάτων τινῶν, καὶ ψυχῶν ἡμῖν περιόδους, καὶ ἀλλοιώσεις ἀναπεμπάσαντας ταῖς τοῦ νοῦ παραφοραῖς τε, καὶ ὀνειρώξεσι, καὶ εἰς τὴν τῶν νεκρῶν δυσσεβῶς ἐμπαροινήσαντας ἀναβίωσιν· τὰ τε γραφέντα παρὰ Θεοδωρήτου κατὰ τῆς ὀρθῆς πίστεως, καὶ τῶν δώδεκα κεφαλαίων τοῦ μακαρίου Κυρίλλου, καὶ τὴν λεγομένην Ἴβα ἐπιστολήν, συνοδικῶς ἀνεθεμάτισάν τε καὶ ἐβδελύξαντο. Καὶ τὴν ὑπὸ τῆς ἔναγχος συναθροισθείσης κατὰ ταύτην τὴν βασιλίδα πόλιν, ἐπὶ τοῦ ἐν θείᾳ τῇ λήξει γενομένου ἡμῶν βασιλέως Κωνσταντίνου, ἕκτης ἁγίας συνόδου πίστιν, ἣ μειζόνως τὸ κῦρος ἐδέξατο, δι᾿ ὧν ὁ εὐσεβὴς βασιλεύς σφραγίσι τοὺς ταύτης τόμους κατησφαλίσατο, πρὸς τὴν ἐν τῷ παντὶ αἰῶνι ἀσφάλειαν, καὶ αὖθις ὁμολογοῦμεν φυλάττειν ἀπαρεγχείρητον· ἣ δύο φυσικάς θελήσεις, ἤτοι θελήματα, καὶ δύο φυσικὰς ἐνεργείας ἐπὶ τῆς ἐνσάρκου οἰκονομίας τοῦ ἑνὸς Κυρίου ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ, τοῦ ἀληθινοῦ Θεοῦ, δοξάζειν ἡμᾶς θεοφιλῶς διεσάφησε· τοὺς τὸ εὐθὲς τῆς ἀληθείας δόγμα παραχαράξαντας, καὶ ἓν θέλημα, καὶ μίαν ἐνέργειαν ἐπὶ τοῦ ἑνὸς Κυρίου τοῦ Θεοῦ ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ, τοὺς λαοὺς ἐκδιδάξαντας, τῇ τῆς εὐσεβείας ψήφῳ καταδικάσασα· φαμέν, Θεόδωρον τὸν τῆς Φαράν, Κῦρον τὸν Ἀλεξανδρείας, Ὁνώριον τὸν Ῥώμης, Σέργιον, Πύρρον, Παῦλον, Πέτρον, τοὺς ἐν ταύτῃ τῇ θεοφυλάκτῳ προεδρεύσαντας πόλει, Μακάριον, τὸν γενόμενον τῆς Ἀντιοχέων ἐπίσκοπον, Στέφανον τὸν αὐτοῦ μαθητήν, καὶ τὸν ἄφρονα Πολυχρόνιον· ἐντεῦθεν ἀνέπαφον τηροῦσα τὸ κοινὸν σῶμα Χριστοῦ τοῦ Θεοῦ ἡμῶν. Καὶ συνελόντα φάναι, πάντων τῶν ἐν τῇ ἐκκλησίᾳ τοῦ Θεοῦ διαπρεψάντων ἀνδρῶν, οἳ γεγόνασι φωστῆρες ἐν κόσμῳ, λόγον ζωῆς ἐπέχοντες, τὴν πίστιν κρατεῖν βεβαίαν, καὶ μέχρι συντελείας τοῦ αἰῶνος ἀσάλευτον διαμένειν θεσπίζομεν, καὶ τὰ αὐτῶν θεοπαράδοτα συγγράμματά τε καὶ δόγματα, πάντας ἀποβαλλόμενοί τε, καὶ ἀναθεματίζοντες, οὓς ἀπέβαλον, καὶ ἀνεθεμάτισαν, ὡς τῆς ἀληθείας ἐχθρούς, καὶ κατὰ Θεοῦ φρυαξαμένους κενά, καὶ ἀδικίαν εἰς ὕψος ἐκμελετήσαντας. Εἰ δέ τις τῶν ἁπάντων μὴ τὰ προειρημένα τῆς εὐσεβείας δόγματα κρατοῖ καὶ ἀσπάζοιτο, καὶ οὕτω δοξάζοι τε, καὶ κηρύττοι, ἀλλ᾿ ἐξ ἐναντίας ἰέναι τούτων ἐπιχειροῖ, ἔστω ἀνάθεμα, κατὰ τὸν ἤδη ἐκτεθέντα ὅρον ὑπὸ τῶν προδηλωθέντων ἁγίων καὶ μακαρίων Πατέρων, καὶ τοῦ χριστιανικοῦ καταλόγου, ὡς ἀλλότριος, ἐξωθείσθω καὶ ἐκπιπτέτω. Ἡμεῖς γὰρ οὔτε προστιθέναι τι, οὔτε μὴν ἀφαιρεῖν, κατὰ τα προορισθέντα, παντελῶς διεγνώκαμεν, ἢ καθ᾿ ὁντιναοῦν δεδυνήμεθα λόγον.
Паралелна места
IIВс.1IIIВс.7Карф.1