Правило 102
Прописује да се при налагању епитимија руководи духом разборитости.
Они који су од Бога добили моћ да одлучују и обавезују, морају испитати природу греха и спремност грешника на обраћење, а затим применити третман који одговара болести, како због неумерености и у једном и у другом не би погрешили у спасавању страдалника. Јер болест греха није једноставна, већ сложена и разнолика и ниче много штетних изданака, из којих се зло обилно шири и шири напред до те мере да се може одупрети (αντνσταιη) моћи исцелитеља. Стога, свако ко открије медицинску духовну уметност мора најпре да размотри расположење грешника: да ли он тежи здрављу или, напротив, својим моралом наноси болест на себе – и примети како он прати своје понашање у овом тренутку. А ако се не одупре лекару и не излечи своју душевну рану због тога што користи предложене лекове, онда му одмери милост према његовим заслугама. Јер Бог и онај коме је поверена пастирска управа сви се баве враћањем изгубљених оваца и исцељењем рањених од змије.
Дакле, онај ко доживи плодове покајања и мудро води човека призваног до највише светлости, не брине се о гурању у брзаке очаја, не о томе да олабави (υπενδουναι) узде, доводећи тако до живота у опуштености и занемаривању, већ о томе да свакако, бар једну или више блажих метода лека ублаже. одупре се страсти и борби за потпуно зарастање ране.
Дакле, морамо знати и једно и друго: и својство акривије и својство обичаја, и са онима који не прихватају савршенство, поступати по узору приказаном у легенди, како нас учи Свети Василије.
Дакле, онај ко доживи плодове покајања и мудро води човека призваног до највише светлости, не брине се о гурању у брзаке очаја, не о томе да олабави (υπενδουναι) узде, доводећи тако до живота у опуштености и занемаривању, већ о томе да свакако, бар једну или више блажих метода лека ублаже. одупре се страсти и борби за потпуно зарастање ране.
Дакле, морамо знати и једно и друго: и својство акривије и својство обичаја, и са онима који не прихватају савршенство, поступати по узору приказаном у легенди, како нас учи Свети Василије.
Грчки изворник
Δεῖ δὲ τοὺς ἐξουσίαν λύειν καὶ δεσμεῖν παρὰ Θεοῦ λαβόντας, σκοπεῖν τὴν τῆς ἁμαρτίας ποιότητα, καὶ τὴν τοῦ ἡμαρτηκότος πρὸς ἐπιστροφὴν ἑτοιμότητα, καὶ οὕτω κατάλληλον τὴν θεραπείαν προσάγειν τῷ ἀῤῥωστήματι, ἵνα μή, τῇ ἀμετρίᾳ καθ᾿ ἑκάτερον χρώμενος, ἀποσφαλείη πρὸς τὴν σωτηρίαν τοῦ κάμνοντας. Οὐ γὰρ ἁπλῆ τῆς ἁμαρτίας ἡ νόσος, ἀλλὰ ποικίλη καὶ πολυειδής, καὶ πολλὰς τῆς βλάβης τὰς παραφυάδας βλαστάνουσα, ἐξ ὧν τὸ κακὸν ἐπὶ πολὺ διαχεῖται, καὶ πρόσω βαίνει, μέχρις ἂν σταίη τῇ δυνάμει τοῦ θεραπεύοντος. Ὥστε τὸν τὴν ἰατρικὴν ἐν Πνεύματι ἐπιστήμην ἐπιδεικνύμενον, πρότερον χρὴ τὴν τοῦ ἡμαρτηκότος διάθεσιν ἐπισκέπτεσθαι, καὶ εἴτε πρὸς τὴν ὑγείαν νεύει, ἢ τοὐναντίον, διὰ τῶν οἰκείων τρόπων προσκαλεῖται καθ᾿ ἑαυτοῦ τὸ ἀῤῥώστημα, ἐφορᾷν, ὅπως τε τῆς ἐν τῷ μεταξὺ προνοεῖται ἀναστροφῆς, καὶ εἰ μὴ τῷ τεχνίτῃ ἀντιπαλαίει, καὶ τὸ τῆς ψυχῆς ἕλκος διὰ τῆς τῶν ἐπιτιθεμένων φαρμάκων αὐξάνει προσαγωγῆς, καὶ οὕτω τὸν ἔλεον κατ᾿ ἀξίαν ἐπιμετρεῖν. Πᾶς γὰρ λόγος Θεῷ καὶ τῷ τὴν ποιμαντικὴν ἐγχειρισθέντι ἡγεμονίαν, τὸ πλανώμενον πρόβατον ἐπαναγαγεῖν, καὶ τρωθὲν ὑπὸ τοῦ ὄφεως ἐξιάσασθαι, καὶ μήτε κατὰ κρημνῶν ὠθῆσαι τῆς ἀπογνώσεως, μήτε τὸν χαλινὸν ὑπενδοῦναι πρὸς τὴν τοῦ βίου ἔκλυσίν τε καὶ καταφρόνησιν· ἀλλ᾿ ἑνί γε τρόπῳ πάντως, εἴτε διὰ τῶν αὐστηροτέρων τε καὶ στυφόντων, εἴτε διὰ τῶν ἀπαλωτέρων τε καὶ πρᾳοτέρων φαρμάκων, κατὰ τοῦ πάθους στῆναι, καὶ πρὸς συνούλωσιν τοῦ ἕλκους ἀνταγωνίσασθαι, τοὺς τῆς μετανοίας καρποὺς δοκιμάζοντι, καὶ οἰκονομοῦντι σοφῶς τὸν πρὸς τὴν ἄνω λαμπροφορίαν καλούμενον ἄνθρωπον. Ἀμφότερα τοίνυν εἰδέναι ἡμᾶς χρή, καὶ τὰ τῆς ἀκριβείας, καὶ τὰ τῆς συνηθείας· ἕπεσθαι δέ, ἐπὶ τῶν μὴ καταδεξαμένων τὴν ἀκρότητα, τῷ παραδοθέντι τύπῳ, καθὼς ὁ ἱερὸς ἡμᾶς ἐκδιδάσκει Βασίλειος.
Паралелна места
IВс.12Анкир.2Вас.274758485Григ.Нисск.4