Правило 129
Против јереси Пелагија. О анатеми онима који тврде да светитељи у молитви Господњој траже опроштај грехова у односу на друге људе, а не на себе.
Било је угодно: свако ко каже да свети у молитви Господњој кажу опрости нам дугове наше (Мт. 6, 12) не због себе, јер им ова молба више није потребна, него за друге, грешнике из свог народа, и да нико од светих не каже опрости ми дугове моје, него каже опрости нам наше дугове, да је право на њега него да буде за себе. анатема. Уосталом, ап. Јаков је био свет и праведан када је рекао: „Сви ми јако грешимо“ (Јаковљева 3:2). Зашто је додато „све“, ако не да би ова мисао била у сагласности са псалмом у коме читамо: Не иди на суд са слугом својим, јер се нико живи неће оправдати пред Тобом, и молитвом премудрог Соломона: „Нема човека који није сагрешио“ (видети 1. Царевима 8, 46) и са „Св. човекову руку, да сваки човек спозна своју слабост“ (видети Јов 37:7)?
Из истог разлога, свети и праведни пророк Данило, говорећи у множини: Сагрешисмо, зло починисмо (Дан. 9, 5) итд., што он тамо понизно и истинито исповеда, после овога, да не би помислили (како неки разумеју) да он не говори о својим гресима, него о гресима своме, него о греху своме, и признао је грех свој: и греси народа мога Господу Богу мом“ (видети. Дан.9:20). Није хтео да каже „наши греси“, већ „мој народ“ и „моји“, пошто је пророк као да је предвидео да ће се појавити они који ће ово погрешно разумети.
Из истог разлога, свети и праведни пророк Данило, говорећи у множини: Сагрешисмо, зло починисмо (Дан. 9, 5) итд., што он тамо понизно и истинито исповеда, после овога, да не би помислили (како неки разумеју) да он не говори о својим гресима, него о гресима своме, него о греху своме, и признао је грех свој: и греси народа мога Господу Богу мом“ (видети. Дан.9:20). Није хтео да каже „наши греси“, већ „мој народ“ и „моји“, пошто је пророк као да је предвидео да ће се појавити они који ће ово погрешно разумети.
Грчки изворник
Ὁμοίως ἤρεσεν, ἵνα ὁστισδήποτε εἴποι, ἐν τῇ δεσποτικῇ εὐχῇ διὰ τοῦτο λέγειν τοὺς ἁγίους, ἅφες ἡμῖν τὰ ὀφειλήματα ἡμῶν, οὐχ ὅτι ὑπὲρ ἑαυτῶν λέγουσιν, ἐπειδὴ αὐτοῖς λοιπὸν οὐκ ἔστιν ἀναγκαία αὕτη ἡ αἴτησις, ἀλλ᾽ ὅτι ὑπὲρ ἄλλων τῶν ὄντων ἐν τῷ λαῷ αὐτῶν ἁμαρτωλῶν, καὶ μὴ λέγειν ἕνα ἕκαστον τῶν ἁγίων, ἄφες μοι τὰ ὀφειλήματά μου, ἀλλ᾽ ἄφες ἡμῖν τὰ ὀφειλήματα ἡμῶν, ὡς ὑπὲρ ἄλλων τοῦτο μᾶλλον ἢ ὑπὲρ ἑαυτοῦ τὸν δίκαιον αἰτοῦντα νοεῖσθαι, ἀνάθεμα εἴη· ἅγιος γὰρ καὶ δίκαιος ἦν Ἰάκωβος ὁ Ἀπόστολος, ὅτε ἔλεγεν· Ἐν πολλοῖς γὰρ ἁμαρτάνομεν πάντες. Ἐπεὶ διὰ τί προστέθειται τό, πάντες, εἰ μὴ ἵνα ἡ ἔννοια αὕτη ἁρμοσθῇ καὶ τῷ ψαλμῷ, ὅπου ἀναγινώσκεται· Μὴ εἰσέλθῃς εἰς κρίσιν μετὰ τοῦ δούλου σου, ὅτι οὐ δικαιωθήσεται ἐνώπιόν σου πᾶς ζῶν· καὶ ἐν τῇ εὐχῇ τοῦ σοφωτάτου Σολομῶντος· Οὐκ ἔστιν ἄνθρωπος ὃς οὐχ ἥμαρτε· καὶ ἐν τῇ βίβλῳ τοῦ ἁγίου Ἰώβ, τό, ἐν χειρὶ παντὸς ἀνθρώπου σημαίνει, ὥστε εἰδέναι πάντα ἄνθρωπον τὴν ἀσθένειαν αὐτοῦ. Ὅθεν ἔτι μὴν ὁ ἅγιος καὶ δίκαιος Δανιὴλ ὁ Προφήτης, πληθυντικῶς λέγων, το, ἡμάρτομεν, ἠνομήσαμεν, καὶ τὰ λοιπά, ἃ ἐκεῖ ταπεινοφρόνως καὶ ἀληθινῶς ὁμολογεῖ, ἵνα μὴ νομισθείη, ὥς τινες νοοῦσι τοῦτο, μὴ περὶ τῶν ἰδίων, ἀλλὰ περὶ τῶν τοῦ λαοῦ αὐτοῦ μᾶλλον λέγειν ἁμαρτιῶν, μετὰ ταῦτα εἶπεν, ὅτι ηὐχόμην καὶ ἐξωμολογούμην τὰς ἁμαρτίας μου καὶ τὰς ἁμαρτίας τοῦ λαοῦ μου Κυρίῳ τῷ Θεῷ μου· οὐκ ἠθέλησεν εἰπεῖν τὰς ἁμαρτίας ἡμῶν, ἀλλὰ τοῦ λαοῦ αὐτοῦ εἶπε, καὶ ἑαυτοῦ· ἐπειδὴ μέλλοντας τούτους οὕτω κακῶς νοεῖν ὡσανεὶ προεῖδεν ὁ Προφήτης.[1]
Паралелна места
IIIВс.1Карф.109110111112113114116