Правило 1
Да се манастири могу оснивати само са благословом епископа. О неповредивости манастира и њихове имовине.
Види се како се данас слабо обавља свето и часно дело, у давна времена лепо замишљено од наших блажених и преподобних отаца – оснивање манастира. Неки, дајући својим имањима и имањима име манастира и обећавајући да ће их посветити Богу, уписују се као власници дарованог имања. Они су смислили овај трик: да једно име посвете Богу, јер се после посвећења не стиде да себи придају исту моћ коју им раније није било забрањено. А овом послу је додата таква трговина да се много тога што је покренуто продаје на очиглед свих од стране самих иницираних, и то изазива ужас и гађење код оних који то виде. И такви не само да се не кају што су преузели на себе власт над оним што је некада било посвећено Богу, већ ту власт неустрашиво преносе на друге. Дакле, Свети Сабор је донео одлуку о томе: нико не сме да оснива манастир без знања и воље епископа.
Са знањем и дозволом епископа, под условом да врши одговарајућу молитву, као што је Богољубиви закон древних прописао, дозвољава се оснивање манастира, а све што му припада, заједно са њим, мора се уписати у инвентар и похранити у архиву епископа. Дародавац никако нема право, без воље епископа, да на његово место поставља себе или другог за игумана. Уосталом, ако онај ко нешто даје човеку не може више да буде власник ове ствари, како онда онај ко нешто посвећује и дарује Богу смети да краде власт над дарованим?
Са знањем и дозволом епископа, под условом да врши одговарајућу молитву, као што је Богољубиви закон древних прописао, дозвољава се оснивање манастира, а све што му припада, заједно са њим, мора се уписати у инвентар и похранити у архиву епископа. Дародавац никако нема право, без воље епископа, да на његово место поставља себе или другог за игумана. Уосталом, ако онај ко нешто даје човеку не може више да буде власник ове ствари, како онда онај ко нешто посвећује и дарује Богу смети да краде власт над дарованим?
Грчки изворник
Πρᾶγμα σεμνὸν οὕτω καὶ τίμιον καὶ τοῖς μακαρίοις καὶ ὁσίοις Πατράσιν ἡμῶν πάλαι καλῶς ἐπινοηθέν, ἡ τῶν μοναστηρίων οἰκοδομή, κακῶς ὁρᾶται πραττόμενον σήμερον. Τινὲς γὰρ ὄνομα μοναστηρίου ταῖς οἰκείαις περιουσίαις καὶ ὑπάρξεσι περιθέμενοι καὶ Θεῷ καθαγιάζειν ταύτας ἐπαγγελλόμενοι, κυρίους τε τῶν ἀφιερωθέντων ἑαυτοὺς ἀναγράφουσι καὶ μόνῃ τῇ προσηγορίᾳ τὸ θεῖον ἀφοσιοῦν ἐκμηχανᾶσθαι διεγνώκασι. Τὴν αὐτὴν γὰρ ἐξουσίαν καὶ μετὰ τὴν ἀφιέρωσιν οὐκ ἐρυθριῶσι σφετερίζεσθαι, ἥνπερ ἔχειν οὐκ ἐκωλύοντο πρότερον. Καὶ τοσαύτῃ καπηλείᾳ προσετρίβη τῷ πράγματι, ὥστε πολλὰ τῶν ἀφιερωθέντων, παρ᾿ αὐτῶν γε τῶν ἀφιερωσάντων, καθορᾶται πιπρασκόμενα, θάμβος ὁμοῦ καὶ μῖσος τοῖς ὁρῶσι παρεχόμενα. Καὶ οὐ μόνον οὐκ ἔστιν αὐτοῖς μεταμέλεια, ἐφ᾿ οἷς τῶν ἅπαξ ἀνατεθειμένων Θεῷ τὴν ἐξουσίαν ἑαυτοῖς ἐπιτρέπουσιν, ἀλλὰ καὶ ἑτέροις ταύτην ἀδεῶς παραπέμπουσιν. Ὥρισεν οὖν διὰ ταῦτα ἡ ἁγία σύνοδος, μηδενὶ ἐξεῖναι μοναστήριον οἰκοδομεῖν ἄνευ τῆς τοῦ ἐπισκόπου γνώμης καὶ βουλῆς. Ἐκείνου δὲ συνειδότος καὶ ἐπιτρέποντος καὶ τὴν ὀφειλομένην ἐπιτελοῦντος εὐχήν, ὡς τοῖς πάλαι θεοφιλῶς νενομοθέτηται, οἰκοδομεῖσθαι μὲν τὸ μοναστήριον, πάντα δὲ τὰ ἐν αὐτῷ προσήκοντα, σὺν αὐτῷ ἐκείνῳ, βρεβίῳ ἐγκαταγράφεσθαι καὶ τοῖς ἐπισκοπικοῖς ἀρχείοις ἐναποτίθεσθαι, μηδαμῶς ἄδειαν ἔχοντος τοῦ ἀφιεροῦντος, παρὰ γνώμην τοῦ ἐπισκόπου, ἑαυτὸν ἡγούμενον ἢ ἀνθ᾿ ἑαυτοῦ ἕτερον καθιστᾶν. Εἰ γὰρ ἅπερ τις ἀνθρώπῳ χαρίζεται, τούτων οὐκέτι κύριος εἶναι δύναται, πῶς ἅπερ τις Θεῷ καθαγιάζει καὶ ἀνατίθησι, τούτων ὑφαρπάζειν τὴν κυριότητα παραχωρηθήσεται;
Паралелна места
IVВс.424Трул.49VIIВс.12131417