¹ The memory of a just man is praised, and the Lord’s blessing is upon his head. Blessed is one who has found wisdom; a mortal who knows understanding. To import her is better than treasures of gold and silver. She is more valuable than precious stones; nothing of value equals her worth. Justice proceeds from her mouth; she bears law and mercy on her tongue. Therefore, my children, listen to me, for I speak weighty things. And blessed is the one who keeps my ways. For my goings out are the goings out of life, and favour is prepared from the Lord. Therefore I exhort you, and utter my voice to the children of humankind. Because I, Wisdom, have prepared counsel, knowledge and understanding. I have called on them. Counsel and sureness are mine; prudence is mine, strength is mine. I love those who are my friends, while those who seek me will find grace. You innocent, then, understand cunning; you untaught, take it to heart. Listen to me, for I will speak weighty things, and I will open right things from my lips. Because my throat will meditate truth; lying lips are abominable before me. All the words of my mouth are with justice, there is nothing crooked in them nor twisted. They are all straight for those who understand, and right for those who find knowledge. For I teach you what is true, that your hope may be in the Lord and that you may be filled with spirit.

¹ The mouth of a just man distils wisdom; the lips of men know graces. The mouth of the wise meditates wisdom; justice delivers them from death. When a just man dies hope is not lost; for a just son is born for life, and among his good things he will pluck the fruit of justice. There is light at all times for the just, and they will find grace and glory from the Lord. The tongue of the wise knows what is good, and wisdom will take its rest in their hearts. The Lord loves holy hearts; while all who are blameless in the way are acceptable to him. The wisdom of the Lord will enlighten the face of the understanding; for she anticipates those who desire her before they know it, and is easily contemplated by those who love her. One who rises for her at dawn will not toil, and one who keeps vigil because of her will be without care. For she goes about seeking those who are worthy of her, and shows herself favourably to those on her paths. Wickedness will never prevail against wisdom. Because of this I too became a lover of her beauty and became her friend, and I sought her out from my youth, and I sought to take her as my bride, because the Master of all things loved her, for she is an initiate of the knowledge of God and one who chooses his works. Her toils are virtues; she herself teaches sobriety and prudence; justice and courage, than which things nothing is more useful in human life. If anyone longs for much experience, she knows how to compare things of old and those that are to come. She knows the twists of words and the explanations of riddles. She foresees signs and wonders and the outcomes of seasons and times. And to all she is a good counsellor. Because immortality is in her, and fame in the fellowship of her words. Therefore I appealed to the Lord and besought him and said from my whole heart, ‘God of my Fathers and Lord of mercy, who made all things by your Word, and established humanity by your Wisdom to be sovereign over the creatures that had come into being by you, and to order the world in holiness and justice, give me Wisdom who sits by your throne, and do not reject me from among your children, for I am your servant and the son of your maid servant. Send her out from your holy dwelling and from the throne of your glory, that she may be present with me and teach me what is well pleasing before you. And she will guide me with knowledge and guard me with her glory. For all the thoughts of mortals are wretched and their ideas are unstable.’

¹ When a just man is praised, peoples will be glad; for immortality is his memory, because it is known both to God and humankind, and his soul is pleasing to the Lord. Therefore, O men, desire wisdom, and long for it and be instructed. For her beginning is love and keeping of laws. Honour Wisdom, that you may reign for ever. I will declare the mysteries of God to you and not hide them from you. Because he is both the guide of Wisdom and the One who sets right the wise. In his hand are all prudence, and knowledge of works. Wisdom, the artificer of all things, taught me, for in her is an understanding spirit, holy, brightness of the eternal light and image of the goodness of God. She makes friends of God and prophets. She is more lovely than the sun, and beyond every order of the stars. If compared to light, she is found before it. She delivered her devotees from toils, and guided them in straight paths. She gave them holy knowledge and protected them from those who lay in ambush for them. She awarded them a mighty contest, that all might know that true religion is more powerful than all, and that wickedness can never prevail against Wisdom, nor will justice in passing sentence overlook evil people. For they said in themselves, not reasoning correctly, ‘Let us overpower the just one, let us not spare his saintliness, nor feel reverence for the aged grey hairs of an elder. Let our strength be law. Let us lie in ambush for the just, for he is a hindrance to us and he is opposed to our works and alleges the sins of our upbringing. He claims to have knowledge of God, and calls himself a child of the Lord. He has become a reproof to our thoughts. He is grievous for us even to look at, for his life is not like others and his paths are quite different. We are reckoned by him to be counterfeit, and he keeps away from our ways as from filth. He calls the end of just people blessed. Let us see if his words are true, and let us test what will happen to him at the end. Let us examine him by insult and torture, that we may know his forbearance and make trial of his patience. Let us condemn him to a shameful death, for he will have protection from his own words.’ This was how they argued, and they were deceived, for their wickedness had blinded them. And they did not know the mysteries of God, nor did they judge that you alone are God, who have authority over life and death, who save in time of tribulation and deliver from every ill; pitying and merciful, giving grace to your holy ones, and by your right arm resisting the proud.

¹ Заиста, заиста вам кажем: ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту он је лупеж и хајдук;

² А који улази на врата јесте пастир овцама.

³ Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изгони их;

⁴ И кад своје овце истера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.

⁵ А за туђином неће да иду, него беже од њега, јер не познају глас туђи.

⁶ Ову причу каза им Исус, али они не разумеше шта то беше што им каза.

⁷ Тада им рече Исус опет: Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата к овцама.

⁸ Сви колико их год дође пре мене лупежи су и хајдуци; али их овце не послушаше.

⁹ Ја сам врата; ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.

¹ Не тражите, браћо моја, да будете многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени,

² Јер сви погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек, може зауздати и све тело.

³ Јер гле, и коњима мећемо жвале у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо.

⁴ Гле и лађе, ако су и велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малом крмицом куда хоће онај који управља.

⁵ А тако је и језик мали уд, и много чини. Гле, мала ватра, и колике велике шуме сажеже.

⁶ И језик је ватра, свет пут неправде. Тако и језик живи међу нашим удима, поганећи све тело, и палећи време живота нашег, и запаљујући се од пакла.

⁷ Јер сав род звериња и птица, и бубина и риба, припитомљава се и припитомио се роду човечијем;

⁸ А језик нико од људи не може припитомити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.

⁹ Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме кунемо људе, који су створени по обличју Божијем.

¹⁰ Из једних уста излази благослов и клетва. Не ваља, љубазна браћо моја, да ово тако бива.

²⁶ Јер такав нама требаше поглавар свештенички: свет, безазлен, чист, одвојен од грешника, и који је био више небеса;

²⁷ Коме није потребно сваки дан, као свештеницима, најпре за своје грехе жртве приносити, а потом за народне, јер Он ово учини једном, кад себе принесе.

²⁸ Јер закон поставља људе за свештенике који имају слабост; а реч заклетве које је речена по закону, постави сина вавек савршена.

¹ А ово је глава од тога што говоримо: имамо таквог Поглавара свештеничког који седи с десне стране престола Величине на небесима;

² Који је слуга светињама и истинитој скинији, коју начини Господ, а не човек.

¹¹ И уђе Исус у Јерусалим, и у цркву; и промотривши све, кад би увече, изађе у Витанију с дванаесторицом.

¹² И сутрадан кад изађоше из Витаније, огладне.

¹³ И видевши издалека смокву с лишћем дође не би ли шта нашао на њој; и дошавши к њој ништа не нађе осим лишћа; јер још не беше време смоквама.

¹⁴ И одговарајући Исус рече јој: Да одсад од тебе нико не једе рода довека. И слушаху ученици Његови.

¹⁵ И дођоше опет у Јерусалим; и ушавши Исус у цркву стаде изгонити оне који продаваху и куповаху по цркви; и испремета трпезе оних што мењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове.

¹⁶ И не даде да ко пронесе суда кроз цркву.

¹⁷ И учаше говорећи им: Није ли писано: Дом мој нека се зове дом молитве свим народима? А ви начинисте од њега хајдучку пећину.

¹⁸ И чуше књижевници и главари свештенички, и тражаху како би Га погубили; плашили су Га се, јер Га је народ слушао.

¹⁹ И кад би увече изађе напоље из града.

²⁰ И у јутру пролазећи видеше смокву где се посушила из корена.

²¹ И опоменувши се Петар рече Му: Рави! Гле, смоква што си је проклео, посушила се.

²² И одговарајући Исус рече им:

²³ Имајте веру Божју; јер вам заиста кажем: ако ко рече гори овој: Дигни се и баци се у море, и не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори: биће му шта год рече.

⁹ Ја сам врата; ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.

¹⁰ Лупеж не долази низашта друго него да украде и убије и погуби; ја дођох да имају живот и изобиље.

¹¹ Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце.

¹² А најамник, који није пастир, коме нису овце своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи: и вук зграби овце и распуди их;

¹³ А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце.

¹⁴ Ја сам пастир добри и знам своје, и моје мене знају.

¹⁵ Као што мене зна Отац и ја знам Оца; и душу своју полажем за овце.

¹⁶ И друге овце имам које нису из овог тора, и оне ми ваља довести; и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир.

¹ Једанпут пак, кад народ належе к Њему да слушају реч Божију Он стајаше код језера генисаретског,

² И виде две лађе где стоје у крају, а рибари беху изишли из њих и испираху мреже:

³ И уђе у једну од лађа која беше Симонова, и замоли га да мало одмакне од краја; и седавши учаше народ из лађе.

⁴ А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину, и баците мреже своје те ловите.

⁵ И одговарајући Симон рече Му: Учитељу! Сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо: али по Твојој речи бацићу мрежу.

⁶ И учинивши то ухватише велико мноштво риба, и мреже им се продреше.

⁷ И намагоше на друштво које беше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обе лађе тако да се готово потопе.

⁸ А кад виде Симон Петар, припаде ка коленима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе! Ја сам човек грешан.

⁹ Јер беше ушао страх у њега и у све који беху с њим од мноштва риба које ухватише;

¹⁰ А тако и у Јакова и Јована, синове Зеведејеве, који беху другови Симонови. И рече Исус Симону: Не бој се; одселе ћеш људе ловити.

¹¹ И извукавши обе лађе на земљу оставише све, и отидоше за Њим.

¹² И кад беше Исус у једном граду, и гле, човек сав у губи: и видевши Исуса паде ничице молећи Му се и говорећи: Господе! Ако хоћеш можеш ме очистити.

¹³ И пруживши руку дохвати га се. И рече: Хоћу, очисти се. И одмах губа спаде с њега.

¹⁴ И Он му заповеди да ником не казује: Него иди и покажи се свештенику, и принеси дар за очишћење своје, како је заповедио Мојсије за сведочанство њима.

¹⁵ Али се глас о Њему још већма разлажаше, и мноштво народа стецаше се да Га слушају и да их исцељује од њихових болести.

¹⁶ А Он одлажаше у пустињу и мољаше се Богу.

¹⁷ И један дан учаше Он, и онде сеђаху фарисеји и законици који беху дошли из свију села галилејских и јудејских и из Јерусалима; и сила Господња исцељиваше их.

¹⁸ И гле, људи донесоше на одру човека који беше узет, и тражаху да га унесу и метну преда Њ;

¹⁹ И не нашавши куда ће га унети од народа, попеше се на кућу и кроз кров спустише га с одром на среду пред Исуса.

²⁰ И видевши веру њихову рече му: Човече! Опраштају ти се греси твоји.

²¹ И почеше помишљати књижевници и фарисеји говорећи: Ко је овај што хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једног Бога?

²² А кад разуме Исус помисли њихове, одговарајући рече им: Шта мислите у срцима својим?

²³ Шта је лакше рећи: Опраштају ти се греси твоји? Или рећи: Устани и ходи?

²⁴ Него да знате да власт има Син човечији на земљи опраштати грехе, (рече узетоме:) теби говорим: устани и узми одар свој и иди кући својој.

²⁵ И одмах устаде пред њима, и узе на чему лежаше, и отиде кући својој хвалећи Бога.

²⁶ И сви се запрепастише, и хваљаху Бога, и напунивши се страха говораху: Чуда се нагледасмо данас!

²⁷ И потом изиђе, и виде цариника по имену Левија где седи на царини, и рече му: Хајде за мном.

²⁸ И оставивши све, устаде и пође за Њим.

²⁹ И зготови Му Левије код куће своје велику част; и беше много цариника и других који сеђаху с Њим за трпезом.

³⁰ И викаху на Њега књижевници и фарисеји говорећи ученицима Његовим: Зашто с цариницима и грешницима једете и пијете?

³¹ И одговарајући Исус рече им: Не требају здрави лекара него болесни.

³² Ја нисам дошао да дозовем праведнике него грешнике на покајање.

³³ А они Му рекоше: Зашто ученици Јованови посте често и моле се Богу, тако и фарисејски; а твоји једу и пију?

³⁴ А Он им рече: Можете ли сватове натерати да посте док је женик с њима?

³⁵ Него ће доћи дани кад ће се отети од њих женик, и онда ће постити у оне дане.

³⁶ Каза им пак и причу: Нико не меће закрпе од нове хаљине на стару хаљину, иначе ће и нову раздрети, и старој не личи шта је од новог.

³⁷ И нико не лије вино ново у мехове старе; иначе продре ново вино мехове и оно се пролије, и мехови пропадну;

³⁸ Него вино ново у мехове нове треба лити, и обоје ће се сачувати.

³⁹ И нико пивши старо неће одмах новог; јер вели: Старо је боље.