Речима Његове Светости Патријарха Алексија, које смо навели на почетку, на Московском епархијском скупу 2003. године, напоменуто је да је за некрштене дозвољена и одувек била дозвољена само приватна, кућна молитва, али „на служби се сећамо само деце Цркве која су јој се придружила Светом Тајном Крштења“ [5, стр. 24]. Ова подела између црквене и приватне молитве је суштинска.
Главно дело „О помену мртвих по Повељи Православне Цркве“ саставио је новомученик Атанасије (Сахаров), епископ ковровски. У одељку „Канон мученику Уару о избављењу од мука мртвих у другим верама“, он пише: „Древна Русија је, са свом строгошћу свог односа према мртвима, нашла да је могуће да се моли не само за обраћење живих у праву веру, већ и за избављење од мука мртвих у другим верама. У исто време, она је прибегавала древном марту. канонима постоји посебан канон за овај случај, потпуно другачији од канона који се налази у Октобарском Менаиону под 19.“ [2, стр. 202].
Међутим, Епископ Атанасије овај одељак, као и одељке „Молитва за некрштену и мртворођену децу“ и „Молитва за самоубице“ ставља у ИВ главу – „Помен упокојених на кућној молитви“. Он с правом пише: „Кућном молитвом, уз благослов духовника, могу се помињати и они који се не могу сетити на богослужењима. „Помен упокојених, из смирења и за послушност Светој Цркви, пренешен на нашу кућну келијску молитву, биће вреднији у очима Божијим и за упокојене више благодати него што се чини у цркви, али уз кршење и занемаривање црквених статута“ [2, стр. 201, 205].
Истовремено, о законском јавном богослужењу, он напомиње: "Све погребне службе су прецизно дефинисане у свом саставу и тачно је одређено време када се могу или не могу обављати. И нико нема право да прекорачи ове границе које је поставила Света Црква" [2, стр. 195].
So, in a church congregation headed by a priest or bishop, there is no way to legally pray for the unbaptized (as well as for the non-Orthodox and suicides). Let us note that the treatise by Bishop Athanasius deals with both the statutory divine service and the services according to the Trebnik (funeral service, memorial service). Штавише, у прва три поглавља нема помена о служби мученику Уару. It is noteworthy that the Bishop himself writes at the beginning of Chapter IV: “We have touched upon all the various cases when the Holy Church allows or itself calls, sometimes strenuously calls for prayer for the departed. But all the previously listed cases of commemoration of the dead are performed with the priest” [2, p. 195]. Thus, the rite of vigil and non-statutory service to the martyr Uar, which we have considered, cannot be recognized either by the Orthodox liturgical text or by the rite of the Orthodox Breviary.
Many Holy Fathers spoke about the possibility of private commemoration in home prayer of those dead who cannot be remembered in a church meeting.
The Monk Theodore the Studite found only secret commemoration possible for such people: “unless everyone in his soul prays for such people and does alms for them” [13, p. 634].
Преподобни старац Лав Оптински, не дозвољавајући црквену молитву за оне који су умрли ван Цркве (самоубице, некрштене, јеретике), завештао је да се за њих моли овако насамо: „Тражи, Господе, изгубљену душу оца мога: ако је могуће, помилуј. Твоје судбине су неиспитиве. Не учини, него молитва моја буде грехом. 204].
Преподобни старац Амвросије Оптински писао је једној монахињи: „Према црквеним правилима, самоубиство не треба да се помене у цркви, али његова сестра и рођаци могу насамо да се моле за њега, као што је старац Леонид дозволио Павлу Тамбовцеву да се моли за његовог родитеља. Напишите ову молитву... и дајте је породици која се моли по узору на нефортуну молитву. Старац Леонид је многе смирио и утешио и показао се валидним пред Господом“ [1, стр. 106].
Сведочанства Светих Отаца која смо навели приморавају нас, у пуној сагласности са речју Његове Светости Патријарха Алексија ИИ, да у нашој Цркви поставимо питање укидања из годишњег богослужбеног круга ванстатутног бденија мученику Уару, које није предвиђено Типиком, као супротно канонским црквеним нормама.
По свој прилици, само канон мученика Уара (али, наравно, не и следовање „Свеноћног бденија“) може се у појединим случајевима „ради благословеног вина“ препоручити за кућну келијску молитву за упокојене неправославне сроднике уз обавезну забрану читања овог канона на богослужењима и богослужењима у православним црквама.