Поучение о пастырстве духовных пастырей («Был томим днем от зноя, а ночью от стужи; и отходил сон от глаз моих» (Быт. 31:40))

Нека сви којима је Господ поверио пастира вербалних оваца: епископи, свештеници и други духовни службеници, пастири душа људских и владари, нека усрдно слушају ове речи праведног Јакова, пастира стоке, и нека се у њих удубе са разматрањем. Ако је такав труд подносио онај који пасе неме животиње, „дању мучен жегом, а ноћу хладноћом“, не дајући очима да спавају, како је онда неупоредиво већи труд и снага потребан ономе који пасе људске душе, за које је наш велики и добри Пастир Христос пролио Крв Своју и душу своју положио на Крст, и који је Он сматрао великим испитом од ње! Пастирски рад захтева не само труд, већ и велику вештину. Као што је Јаков, вешт у чувању глупих оваца, измислио чудесну методу умножавања шарених оваца, стављајући шарене штапове у корита за време напојења пред очима оваца, тако и вешти пастир вербалних оваца, да би умножио овце које пастири, мора да им понуди, као живописни пример живота и виртуе, посебно слике из живота виртуелних. свој живот, по упутствима апостола: „Буди пример вернима у речи, у животу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти“ (1. Тим. 4, 12). Дакле, хајде да причамо о томе какав би требало да буде пастир вербалних оваца. Подстичући народ Израела који је једном отишао од Њега да му се обрати, Господ Бог је обећао да ће им дати веште пастире. „Даћу вам“, рекао је, „пастире по свом срцу, и они ће вас пасти у разуму и учењу“ (Јер. 3:15). Послушајмо какве пастире Бог жели да види међу својим вербалним овцама: умне и поучне. „И они ће те пасти“, каже Он, „са разумевањем и учењем“. Дакле, пре свега, пастир треба да буде разуман и поучан. Јер како да уразуми неразумне ако је и сам неразуман? Како да учи незналице ако је и сам необразован? Како може бити учитељ ако сам није учен и не познаје снагу Светог писма? Како да упути грешног ако ни сам не зна пут куда иде? Може ли слепац да води слепца на прави начин? Неће ли, по речи Христовој, обојица пасти у јаму (в. Мт. 15,14)? Дакле, пастир, пре свега, треба да буде интелигентан и поучан, а не неук и неучен. Бог је древним старозаветним прецима дао обећање да ће свом народу послати Пастира, Месију Христа, за кога је рекао Витлејему: „Из тебе ће изаћи Вођа који ће пасти мој народ Израиљ“ (Мих. 5:2; Мат. 2:6). Пророчански описујући долазак овог Пастира, пророк Исаија Га назива штапом, јер пастир ходи са штапом, и штапом који цвета, дајући наду у плодове који ће нахранити духовне овце. На овом штапу, каже он, почиваће Дух Свети са својим даровима: „Дух мудрости и разума, Дух савета и силе, Дух знања и побожности почиваће на Њему, и Дух страха Божијег испуниће га“ (Ис. 11,2-3). Чујмо: међу даровима Духа Светога који почивају на штапу пастира, на прво место се ставља мудрост и смисао: „Дух мудрости и смисла“. Нека нам је познато да свако ко пастира народ Божији, иако мора бити украшен многим добрим делима и духовним даровима, мора пре свега да стекне духовну мудрост, мисао, поучавајући ум, што Бог жели да види и на уснама свештеника, јер Он каже у пророчком писму: „Усне свештеника чувају разум, а М 7 закон је сачуван од његовог разума. Дар поучавања смисла и разума мора се чувати у пастировим устима, као нека врста богатог блага, да би био мудар у поучавању, у поуци, у поучавању и у укору непослушних, као што апостол каже за епископа, па стога и за сваког свештеника: „Да би могао поучавати у здравој науци и укорењу“ (19). Ко нема духа мудрости и разума и не чува разум у устима својим недостојан је пастирског чина. У пророчанству Осије Бог каже: „Ти си одбацио вештину, и ја ћу те одбацити, да не чиниш свештено преда мном“ (Ос. 4, 6), – то јест, не желим да те имам у чину свештенства, јер ниси тражио разум, мудрост и учење. На сличан начин, Златоуст, у разговорима о посланицама Павловим, пише: „Ко не зна Писмо и не може да се бори са јеретицима, биће далеко од епископског чина; недостојан је да буде у чину свештених слугу Божијих, старајући се о душама људским; ко је неумешан у чину Божанског, недостојан је чина Божијег. пастир“ (Разговор 2 на посланицу Титу, гл. 1). Ако се ово каже о неученим пастирима, шта онда рећи о онима који не само да не познају духовни разум, него се и не обраћају с љубављу онима који су опоменути и осуђују и хуле на учење? Послушајмо шта Свето Писмо каже о њима: „Јадан је онај који презире мудрост и поуку, испразна је нада његова, бескорисни су трудови његови и бескорисна дела његова“ (Мудр. 3:11). Господ Бог је заповедио првом старозаветном епископу, Арону, да начини свету хаљину, на чијем ободу треба да буду златна звона, „и кад се служи, нека се чује звук тога (звона) кад уђе у светињу пред Господом и кад изађе, да не умре“ (Изл. 28,35). Декорација те хаљине звонима била је чудесна, али још чудеснија је била чињеница да је епископа чекала смрт ако архијерејска одежда није имала звона: „Нека се чује његов звук (који потиче од звона)“, каже се, „да не умре“. Знамо да је све од Старог закона било преображај Нове Благодати, а старозаветно свештенство је било прототип нашег свештенства. Звона која пуштају звоњаву, по тумачењу Светог Григорија Двоговорника, означавала су глас светитељеве науке, што значи да епископ, као и свештеник, не сме да буде нијем и да више не проглашава звонима, већ уснама и језиком, поучавајући и опомињући народ Божији, поучавајући и опомињујући народ Божији, и по апостолској речи: ван времена, укори, прекори, опомињи са сваким трпљењем и поуком“ (2 Тим. 4, 2), чини дело јеванђелисте. Звона су била златна, а златне речи треба да дођу са светих усана: о угађању Богу, о светом и праведном животу, о љубави према Богу и ближњем – речи су златне, а не лимене, односно корисне, не бескорисне, поштене, нечасне, љубавне, не непријатељске, не богохулне и не труле. Онај ко нема оваква златна духовна звона разума и књижне уметности, ко није стекао дух мудрости и неваспитан је слуга Божији и пастир душа људских, нем је, а уједно и мртав. Јер као што би старозаконски светитељ, да се усудио да уђе у светињу без звона, суочио се са смрћу, тако би се суочили са смрћу и новоблагодатни епископи и свештеници, који се усуђују да узму на себе духовни чин са многим интригама и који немају звона разума и духовне мудрости, који не могу да поуче стадо Христово, суочиће се са сваким, него за сваку посебну смрт, јер их Бог сматра неком посебном смрћу, а не телесном, каже Бог. Апокалипса: „Носиш име као да си жив, а мртав си“ (Откр. 3:1). Мртав пред Богом је онај који само носи име и достојанство пастира, али не испуњава дужности пастира. Дужност пастира је, пре свега, да поучава на корист, уништава људске грехе и упућује на пут спасења. Ово је оно што Бог каже пастиру: „Подигни глас свој као труба и кажи мом народу њихове грехе. Ако то не кажеш, безбожник ће умријети у безакоњу своме, а ја ћу тражити крв његову из твоје руке“ (Исаија 58:1; Језек. 3:18). Као да је својом руком убијао грешника ако није покушао да га језиком опомене и одврати од његових греха. Ћути језик пастира је као мач који убија душе грешника. Зато апостол за себе каже: „Тешко мени ако не проповедам јеванђеље“ (1. Кор. 9, 16). Тешко тихом пастиру, тешко језику његовом, који не проповеда реч Божију и не учи! Али како језик може поучно и корисно проповедати реч ако се ум није научио духовној мудрости? Тако се каже за оне који, будући да су веома невешти у књишком уму, једва читају и не разумеју шта читају, не знајући да поучавају, са великом ревношћу траже и купују себи чин свештенства и пастира, не да би пастили и спасавали душе људске, него да би сами били напасани и прослављени, поштовани. У њихово име свети Златоуст каже: „Ми тежимо ка спољашњем руководству и духовном пастирству да би нас људи прославили и поштовали, али са Богом пропадамо. Каква је корист од такве почасти? (Треће морално учење о Делима апостолским). Пастир мора бити не само умни, вешт и поучан у Божанском Писму, него и честит и свет у животу, јер је долично вербалну овцу поучавати не само речима, већ и сликом доброг живота у Богу. Свети Апостол Павле, заповедајући свом ученику Тимотеју да буде пример вернима, и говорећи какав треба да буде овај пример, најпре указује уз реч живот: „Буди пример“, каже, „вернима речју, животом“ и тако даље (1. Тим. 4, 12). Јер уз реч мора бити и живот, да живот пастира буде у складу са речима учења које излазе из његових уста, да и сам пастир чини оно чему друге учи, како не би био осуђен речима апостола: „Кад другога учиш, себе не учиш?“ (Рим. 2:21). Хоће ли онај који сам чини зла учити друге да чине добра дела? Хоће ли неко ко сам иде у пакао довести некога у царство небеско? Није ли срамота да онај који пере друге од прљавштине остане у смрдљивом блату и не води рачуна да се опере од прљавштине? Може ли неко ко је и сам прекривен краставим чиром и опседнут тешком болешћу да лечи туђе чиреве и болести? Зар не би свако таквом рекао: „Докторе, исцели себе“ (Лк. 4:23)? И сам Бог каже таквим људима: „Зашто проповедате моје одредбе и држите завет Мој у устима својим? Али сте мрзели поуку и одбацили речи Моје“ (Пс. 49:16–17). И јеврејски учитељи су говорили људима много ствари из Закона, учећи их, али они сами нису чинили оно што су учили. Зато је Господ о њима рекао својим ученицима и народу: „Књижевници и фарисеји сеђаху на Мојсијевом месту; па шта год вам кажу да држите, држите и чините; али не поступајте по делима њиховим, јер они говоре, а не чине“ (Матеј 23:2-3). Ко говори, а не чини, као гром у облацима без кише за време суше. Каква корист од грмљавине облака ако киша не пада на жедну земљу? Шта је дирљиво за душу од гласа учитеља чији живот не само да не доноси никакву корист, већ још више заводи? Јер реч без слике врлинског живота није делотворна. Нека неко носи на свом језику као мед, слаткоречиви, али ако се у делима види жуч искушења, неће засладити срце слушаоца. Онај ко жели да загреје љубав Господњу у другима, не сме и сам да буде лед, него да гори, као Серафими, Божанском жељом. Онај ко жели да просветли друге не треба да буде тама, него светлост. Зато Господ пастирима и учитељима у Јеванђељу каже: „Ви сте светлост свету“ (Мт. 5, 14). И свети Златоуст опомиње: „Владару доликује да буде светлији од сваког светила и да има неоскврњен живот, да свако, гледајући га, може замислити свој живот у свом животу“ (Разговор 10 на првој посланици Тимотеју, глава 3). Када се светла угасе, долази мрак. Ако газда води зао живот, како онда да не буде у искушењу да подређени гледа у њега! Кад пастир залута, како да не залута овца! Ако је светлост тама, колико више таме! Дакле, светлост мора бити светлост а не тама, да би просветлила оне за које сија. „Нека светли ваша светлост пред људима“, каже Господ, „да виде ваша добра дела“ (Матеј 5:16). Ко хоће да подиже оне који падају, нека чврсто стоји! Ко залутале води на прави пут, нека и сам иде правим путем! Буди, пастиру, слика врлина за своје овце, и тада ћеш моћи да их научиш. Господ каже у Јеванђељу: „Ко чини и учи, велики ће се назвати у Царству небеском“ (Матеј 5:19). Пазимо на ове речи: он ће стварати и поучавати; прво ствара, па поучава. Не можете, како Он каже, поучавати друге осим ако прво не учините оно што желите да их научите. Прво уради то сам, па онда можеш да учиш друге, јер је глас дела делотворнији од гласа речи: реч чују само они који су присутни, али дело се проповеда до краја земље. Стога је неопходно да пастир уз учење има и врлински живот. У поменутом пророчком (Малахијином) писму, који каже да свештеничка уста треба да чувају разум и да се закон Божији тражи из његових уста, записано је да је пастир Анђео Господа Сведржитеља: „Нека теку реке учења из уста свештеника, јер је он Анђео Божији“ (7М Анђео Божији). Запазимо да су учење и анђелизам спојени: пастир мора имати реч учења у устима и одржавати анђеоски, свети, непорочни живот. И псалмиста каже: „Који ходи непорочним путем, служио ми је“ (Пс. 100,6). Ако си слуга Божији, ако си пастир словесних оваца, ако си учитељ, онда буди непорочан у животу своме, као Анђео Божији, проповедајући реч Божију, не чини дела демона. Служећи у храму Божијем заједно са Анђелима, не идите ван храма са демонима да гневите Бога; док користиш речима, не искушавај делима, јер „тешко човеку кроз кога долази искушење“ (Матеј 18:7). Хиљаде изговорених речи можда неће донети никакву корист, али једно зло дело, учињено отворено, завести ће хиљаде људи, а оно што сте могли да створите у људским душама многим речима, уништићете једним заводљивим делом. Буди Анђео у животу - и свако ће радо слатко слушати твоје речи и чинити оно што заповедаш, имајући пред собом слику твога живота. И нећете моћи да напасате поверено вам стадо и да га упутите на пут спасења ако сами не будете први на путу спасења. Не можете мотивисати људе да воле Бога ако се сами не појавите као Божји вољени пријатељ. Обећавајући народу Израиља да ће послати мудре и поучне пастире, Господ Бог је, као што је горе речено, најпре наговестио да ће им дати пастире по свом срцу: „Даћу вам“, рекао је, „пастире по срцу своме“ (Јер. 3:15). Шта значи бити по срцу Божјем, објашњава апостол Павле говорећи у име Бога о Давиду: „Нађох човека по срцу своме, Давида, сина Јесејевог, који ће испунити све моје жеље“ (Дела 13:22). Дакле, бити по Божјем срцу значи испунити све Његове жеље. А када је Бог дао обећање да ће послати пастире по срцу Своме, пастиру разумом и поуком, Он је објавио да ће ови пастири, заједно са разумним учењем, имати добар живот, испуњавајући све Његове жеље. Рецимо још једном: бити по срцу Божјем значи волети Бога свим својим срцем. Који је знак да неко воли Бога свим срцем? Овај знак је указао Сам Христос када је Својим чистим уснама рекао: „Ко има заповести Моје и држи их, мене воли“ (Јн. 14,21). Знак љубави према Богу је испуњење Његових заповести. И зато, када је Бог рекао да ће пастири бити по Његовом срцу, Он је такође указао да ће Га волети свим својим срцем, држећи Његове заповести. И ако су такви били пастири у Старом Завету, онда још више сада, у новој благодати, пастири морају бити не само на речима, него и у животу врлини, бити по срцу Божијем, испуњавати све Његове жеље, чувати заповести из срдачне љубави према Њему. Пастир треба да воли Бога. Сам Господ, желећи да од светог Петра учини пастира словесних оваца, најпре га је три пута упитао о љубави, говорећи му: „Симоне Јонин! Да ли ме волиш? А кад Му Петар трипут одговори: „Да, Господе! Ти знаш да Те волим“, Господ му је поверио стадо: „Паси јагањце Моје, овце Моје, напаси изабране Моје (Јн. 21,15–17) Љубав према Богу се препознаје кроз врлински живот, откривајући уз реч и живот пастира. Али није довољно да пастир буде учитељ у речи и светац у животу. И даље мора да има велику бригу о стаду, да ради и да пази. Њему је потребна брига за стадо, јер ће Бог захтевати рачун за стадо које је поверено у руке пастира, а у последњи час ће рећи: „Подај рачун за своје управљање“ (Лука 16:2). У Језекиљевом пророчанству чује се претећа реч упућена немарним пастирима: „Овако говори Господ Бог: „Тешко пастирима Израиљевим, који су се хранили! Зар пастири не треба да пасе стадо? Млеко си јео и вуном се обукао, угојене овце си заклао, а стадо ниси нахранио. Нису ослабили слабе, и не исцељивали болесне, и не превијали рањене, и нису враћали украдене, и нису тражили изгубљене, него су владали њима насиљем и суровошћу.” И беху расејани без пастира, и расејани постадоше храна свакој звери“ (Језек. 34:2-5). Зато, пастири, слушајте реч Господњу. „Живим! – говори Господ Бог, – јер овце Моје остављене за пљачку, и без пастира, овце Моје постадоше храна свакој звери, и пастири Моји не тражили су овце Моје, и пастири су се хранили, али нису пасли овце Моје – зато, пастири, слушајте реч Господњу. Овако вели Господ Бог: „Ево пастира, ја ћу пастир њихове, ја ћу пастир своје“ (Језек. 34:8–10). Чујмо како ће Господ претећи кушати пастире у погледу њиховог пастирања. Стога пастиру приличи да веома пази на своје стадо. И пастиру су неопходна многа дела, јер он мора да сноси немоћи свих, као што каже апостол: „Ми јаки да носимо немоћи немоћних, а не угађамо себи“ (Рим. 15,1). У причи о добром пастиру Господ каже: „Иде за изгубљеном овцом док је не нађе. И нашавши га, узеће га са радошћу на своја плећа.“ (Лк. 15, 4–5) Ето шта је пастирска служба: да преда своја плећа повереној му овци и да носи њене немоћи. Послушајмо шта је Господ једном заповедио Мојсију, вођи израелског народа: „Узмите их као што дојиља носи бебу“ (Бројеви 11:12). Не само као што пастир носи овцу, него и као што мајка носи своје дете и храни га сисама, тако и пастир мора духовно да носи своје вербалне овце, хранећи их духовном храном, као бебе млеком, и не поричући оно што је потребно телу, већ, ако је могуће, надокнађујући недостатак сиромашних. У свему овоме, пастир се суочава са знатним радом: трудом у проналажењу изгубљених, трудом у подизању палих, трудом у лечењу рањених, трудом у ношењу немоћи и бремена оптерећених, трудом у ишчупању вучје украдене овце из зуба звери и представљању Христу нетакнуту. Такође је тешко пружити руку помоћи увређенима у спољашњим потребама, заштитити невине, бринути се за сиромашне и сиромашне и обављати друге дужности црквене управе – све ове послове мора да преузме пастир. И тешко оном пастиру који тражи само пастирске почасти, а не чини му посао који му припада! Тешко пастиру који тражи само своју корист, пастира само себе, а не мари за овце. Такав пастир је као идол, јер за таквог пастира Бог каже у Захаријином пророчанству: „Тешко недостојном пастиру који остави овце!“ (Захарија 11:17). У другом преводу, овај одломак гласи: „О пастиру и идоле! Пастир који оставља овце, који не ради, који не мари за овце, идол је, а Бог му каже: „О пастиру и идоле!“ Какав је идол такав пастир? Заиста, он је као оно златно теле које је народ Израиљев, прогнан из Египта, исклесао себи у пустињи у одсуству Мојсија, и пред којим су узвикивали: „Ево Бога твога, Израеле!“ (Изл. 32:4). Свети Кипријан, свети Амвросије и други тумачи Божанственог Писма кажу да није било исклесано цело теле, него само глава телета, јер када се много злата ставило у огањ, онда се из њега излило подобије главе телета који једе траву, што псалмопевац такође помиње као Његову славу: „Славу теле које једе траву“ (Пс. 105,20) Погледај какав је био тај златни идол: није имао ни рамена ни ноге, да би се на њега могао ставити јарам и имао је само уста која су јела траву. Идол је златан, и вредан је ради злата, и пастир има златни чин, и вредан је ради чина пастира. Идол је златан, али бездушан, а пастир који нема духа ревности за овце је такорећи бездушан. Идол није имао рамена и није носио јарам на врату, а пастир који не носи, како доликује, терет који је на њега стављен, такође, такорећи, нема рамена, не може се упрегнути у јарам Христов. Идолски лик није имао изглед радног, већ само телета који једе – а пастир, који због њега не преузима посао, већ само бесплатно једе богате оброке, јесте, такорећи, теле које једе, и стога је као златни идол телета. И није узалуд Писмо таквом пастиру каже: „О пастиру и идоле!“ У многим пастирским устима још увек се могу чути речи древних пастира поменутих у Захаријином пророчанству, који су рекли: „Благословен Господ, јер смо се обогатили“ (Захарија 11:5). Али мало је оних који би могли да кажу: „Благословен Господ јер смо нашли изгубљену овцу, ишчупали је из вучјих уста, исцелили рањене, нахранили стадо на доброј паши, поред тога што смо се и сами обогатили и нахранили“. Зато Бог каже кроз уста пророка Јеремије: „Тешко пастирима, напасаћу их пелином и даћу им воде са жучи да пију“ (Јер. 23,15). Ето каква Божија казна чека немарне и лење пастире: уместо слатког јела – пелин, уместо слатког пића – жуч. Када ће добити такву награду? Последњег дана, у часу страшног теста. Дакле, потребно је много труда и бриге за онога ко пастира људске душе. Заједно са трудом, пастиру је потребна и велика снага, као стража која је одређена да чува град или пукове. Јер речи Божије изговорене пророку Језекиљу важе за сваког пастира: „Поставио га је за стражара за дом Израиљев“ (Језек. 33:7). Чувар који ноћу бди, не спава; не приличи пастиру духовног стада да буде поспан. Псалмиста каже: „Ко чува Израиља, неће ни задремати ни заспати“ (Пс. 121,4), и не говори толико о природном сну слабог тела, без којег нико не може, колико о духовном сну – о немару, непажњи непажљивог пастира, јер неко ко је непажљив и немаран је исто што и спавање. Свети Златоуст, наводећи као пример будност пастира говорних стада, каже: „Ако је толика брига за бесловесне, какав онда одговор могу дати они који спавају дубоким сном, којима су вербалне душе поверене? Или нисте свесни достојанства овог стада? И зар није ваш Господ пролио, а за њега ли сте га погледали? за мир, зар не мислите да су ове овце окружене злим и жестоким вуковима? Лик пастира доброг показују они шестокрили, четворолики, многооки Херувими, које је Свети Јован Богослов видео код Престола Божијег и који су, по објашњењу тумача, слике четворице јеванђелиста и, после јеванђелиста и апостола, слике црквених пастира. Јер сваки од пастира мора бити као лав јак против вукова који јуриша на стадо, марљив у свом рангу као вол, милостив и саосећајан као човек, и да се уздиже високо у свом побожном уму као орао. О овим херувимима је записано да су „пуни очију испред и иза“ (Откр. 4:6). Као и они, и пастир мора бити разрогачених очију, не размишљајући само о садашњости, већ и о будућности. Златоуст каже: „Пастиру су свуда потребне хиљаде очију — хиљаде, јер мора чувати овце и будно пазити да ниједан вук у овчијој кожи не упадне у стадо“ (Треће морално учење о Делима апостолским). Небески Херувими не само да имају много очију споља, напред и позади, они су такође „пуни очију изнутра“ (Откр. 4:8). Није довољно ни да пастир много очију гледа своје стадо; мора и да будно погледа у себе, у дубину своје савести: хоће ли га савест у нечему ухватити? Јер пред Богом није похвално пазити на друге, али не видети себе, приметивши трун у очима ближњег, не приметити даску у свом оку (в. Мт. 7, 3; Лк. 6, 41) и, показујући другима добар пут, сам пада у јаму. Пастиру, дакле, приличи да буде многоспреман не само споља, већ и изнутра, не само исправљајући туђе грехе, него и брижљиво чувајући себе од падова и искушења. А за ово, као што смо рекли на почетку, пастиру је потребна велика уметност. Неискусни лекар ће учинити више штете него лечити, а неискусни кормилар ће вероватније довести брод до потонућа него га одвести до уточишта. Исто тако, вероватније је да ће невешти пастир нанети штету свом стаду него да му користи. И тешко таквом пастиру! Јер он ће морати дати одговор Богу за све изгубљене душе. Због тога су многи од светих бежали од пастирске службе, сматрајући да нису довољно вешти да поднесу таква бремена и плашећи се страшног искушења у пастиру људских душа. Свети Јефрем Сирин, сазнавши да Едесани желе да га поставе на епископски престо, а не желећи то, правио се светог јуродива, трчао је по пијаци, вукући за собом одећу као безуман, и, укравши продавани хлеб и поврће, јео их је. Видевши то, људи су га сматрали лудим, а он се, побегавши из града, сакрио док на ово место није постављен други епископ. Мудри египатски Амоније, приморан на епископство, одсекао би му језик да га нису напустили они који су га натерали, као што се прича у Паладијском Лавсаику (поглавље 4). Помислимо: ако су се светитељи, будући мудри и достојни овог чина, толико клонили да га прихвате на себе и радије су дали безумље и штету своме телу него да напасају многе људске душе, шта онда рећи о онима који се труде да добију овај чин, нису ни вешти ни достојни пастира, не трудећи се само кроз врлински живот? Заиста, њихов спас је под сумњом. Послушајмо шта свети Златоуст пише о таквим пастирима: „Мислим,“ каже, „да се не спасава много таквих свештеника, али већина пропада“. И опет: „Кад хоћеш свештенство, мисли на пакао“ (Морал 3 о Делима апостолским). Послушајмо шта свети Златоуст каже о свима онима који уопште траже вођство: „О, каква велика несрећа чека све који се уроне у такав понор клонулости! О свима којима сте задужени: о женама, мужевима и деци, морате дати одговор. Ово је ватра у коју стављате главу. Сумњам да се ико од вођа може спасити и казнити тако, ја видим да се ико од вођа може спасити. они који се и даље труде и урањају у такав терет ауторитета, јер ако они који су вођени потребом немају ни опроста ни оправдања када им није стало до тога и лоше је уређују, онда се још више они који се труде да то добију и урањају у власт лишавају сваког опроштаја, због страха и страха. власти“ (Разговор 34 о Посланици Јеврејима). Овако свети Златоуст завршава своје речи, а овде ћемо завршити и наш разговор о пастирству. Погледајте остало: у првој Петровој посланици гл. 5. чл. 2–3; у првом Павловом писму Тимотеју, гл. 3. чл. 1 итд., а у писму Титу, гл. 1. чл. 7 и следеће. Види и последњу реч пастиру Светог Јована Климака.