О невиности

Расправа Светог Григорија Ниског „О девичанству“ (23 поглавља) је његово најраније дело и написано је 371. године на захтев светог Василија Великог. Дело је упућено младићима и има за циљ да у читаоцима пробуди жељу за врлинским животом и да хвали девичанство као „врата и улаз у свети живот“. Аутор хвали невиност као оличење античког идеала „контемплативног живота“. Свети Григорије девственост схвата као потпуно одрицање од свега земаљског, материјалног и непрестано интензивно стремљење ка човековом могућем моралном савршенству, чији је крајњи циљ созерцање Бога у заједници са Њим. Целбатски живот, о чијим предностима и аутор говори, без понижења брака, благословеног од самог Бога, само је једно од важних средстава за стицање ове анђелске, Божанске врлине, чији је зачетник сам Христос. Као пример целомудреног живота, Свети Григорије Ниски доноси Пресвету Богородицу, која је задржала девичанство на Божић. *Наслов дела на грчком је Περι παρθενιας. *Наслов есеја на латинском је Де виргинитате. Посланица која садржи опомињање на честит живот, у двадесет и три поглавља 1. Сврха ове речи је да побуди код читалаца жељу за врлинским животом. Будући да је брачни живот, по божанском апостолу, пун сујете (забаве, у смислу нечега што човека заокупља, одвлачи пажњу) (уп. 1. Кор. 7, 34), није без разлога што ова реч представља девичански живот као неку врсту врата и преласка на узвишенији начин понашања, јер онима који су у браку себи није лако да уђу у мир (својим умом) да уђу у мир. божански живот, али за оне који су се потпуно повукли из турбуленције овог живота, врло је лако „тихо започети“ (1. Кор. 7:35) у активности највише врсте. Али пошто савет сам по себи нема довољну убедљиву моћ и нико никога не може лако наговорити да учини нешто корисно само речима охрабривања, осим ако прво не узвиси похвалом оно на шта убеђује слушаоца, ова реч почиње похвалама девствености, а затим прелази на опомињање. Даље, пошто су добре особине сваког предмета боље видљиве када се упореди са супротним предметима, онда се, нужно, овде помињу недаће брачног живота. Затим се, како то захтева добар ред, предлаже одређени нацрт мудрог живота и доказује се да онај који је одан светским бригама то не може постићи. Али пошто телесна пожуда не делује код оних који су се одрекли света, природно се поставља питање: шта је то истински жељено добро, ради којег смо примили силу (жеље) од Творца наше природе? А након што се, ако је могуће, ово открије, испада, како треба (очекивати), утврдити који пут води ка остварењу овог добра. 2. Тако се открива да истинско девичанство, чисто од сваке грешне прљавштине, у потпуности одговара ономе што тражимо, тако да се ова реч, иако се у средини, као што видимо, тиче неких других предмета, (ипак) све упућује на похвалу девствености. Приватна правила, којих се пажљиво придржавају они који се труде у овом побожном животу, изостављају се да би се избегла раскошност. Али, нудећи уопштено убеђивање, на неки начин смо укључили појединачна у општија правила, како не бисмо изоставили ништа неопходно и избегли ексцес. И пошто се обично сви спремније хватају за било који задатак када виде да је неко раније у томе постигао славне успехе, ми смо, нужно, споменули светитеље који су заблистали у целибату. Пошто примери садржани у причама нису тако делотворни у подстицању напредовања у врлини као живи глас и стварни примери добрих дела, онда смо на крају речи обавезно поменули најпобожнијег епископа и нашег оца (Василија Великог), који једини може да нас томе научи. Он се не помиње по имену, али уз неке особине наша реч јасно даје до знања да је то онај на кога упућујемо, како наредним читаоцима ове речи не би били бескорисни савети који упућују младиће да се обрате за поуку некоме ко је већ прошао (ток) овог живота, већ тако да они, гледајући само једно, какав вођа треба да буде у овом животу, такви људи увек треба да бирају као вођу Бога као вођу увек да бирају као вођу. живот. Тако ће или пронаћи онога кога траже или неће бити остављени у мраку о томе шта би он требало да буде. Поглавље 1. О томе да је девичанство за сваку похвалу 1. Свети лик девствености, који поштују сви који верују у савршенство у чистоту, али га бирају само они који су благодаћу Божјом благонаклоно потпомогнути у овом добром подухвату, носи у себи хвалу која јој припада – у свом имену, јер реч „чистота“ (το αφθορον), коју многи обично користе, уместо „девичанство“ (обично употребљавана реч) означава њену чистоту. Дакле, из еквивалентног имена може се схватити искључивост овог дара, будући да је, иако има много подвига врлине, само он почашћен именом чистоте. Ако је потребно похвалним говорима удостојити овај велики дар Божији, онда је за то довољно (рече) божански апостол, закључивши у неколико речи сву изврсност хвале, када је украшеног овим даром назвао „светим и непорочним“ (Еф. 5, 27; уп. 1. Кор. 7, 34). Јер ако подвиг преподобне ове девствености треба да буде „непорочан и свет“, а ова имена се заправо и првенствено користе за прослављање „нетрулежног (αφθαρτος) Бога“ (Рим. 1,23), каква би онда била похвала за девичанство већа од оне који су се причестили његовим пречистим тајнама, оно се испоставља на неки начин идолизирајући, чинећи оне који су сједињени са Њим у чистоти и нетрулежности заједничарима славе Једног, заиста „светог и непорочног“ Бога. Они који у дугим говорима шире дугачке похвале девствености, мислећи тиме да додају нешто лепоти девствености, по мом мишљењу, варају се и делују противно сопственом циљу, самим тим похвалама којима уздижу величину девствености, чинећи сумњом њену праву славу. Јер све што је по природи величанствено, само по себи изазива изненађење, а да му уопште није потребна помоћ речи, као што су: небо, сунце и све остало чудесно на свету; а нижим предметима реч, играјући улогу позорнице, даје уз вештачку похвалу извесну привид умишљене величине. Зато често изненађење изазвано похвалом људима постаје сумњиво као лажно. Дјевичанству је довољна само похвала: прогласити је врлином изнад сваке похвале и изразити изненађење њеном чистотом животом, а не речима. А онај који из ревности за прослављање девственост чини предметом хвале, као да мисли да капљом зноја може увећати безгранично море, верујући да се такав дар може узвисити људском речју: он или не зна своју снагу, или не разуме шта хвали. Поглавље 2. Да је девственост савршенство својствено Божанској и бестелесној природи 1. Потребан је значајан увид да би се схватила јединственост таквог дара који прати нетрулежног Оца. Највише је изненађујуће што се девственост (одмах) налази (συνεπινοειται) у Оцу, Који има и Сина, и безстрасно Га роди; созерцава се и у „Јединородном“ Богу (уп. Јн. 1, 18) – дародавцу нетрулежности, као сијајући заједно са чистотом и бестрашћу Његовог рођења. И опет је изненађујуће (да) је Син зачет девственошћу. Тако се девственост сагледава у природној, нетрулежној чистоти Духа Светога: јер, назвавши Га нетрулежним и чистим, девственост си другим именом означио. Она делује заједно са сваком надсветском природом, кроз бестрасност коегзистирајући са небеским силама, не одвајајући се ни од чега Божанског и не приближавајући се ничему супротном (овде – било каквом пројаву зла: демонима, грешницима, злу као таквом). Јер све што је по природи и расположењу склоно врлини, свакако краси чистота нетрулежности, а све што одступа у супротном правцу је и назива се отпадом од чистоте. Која се моћ елоквенције може упоредити са величином овог дара? И како се не плашити да претераним хваљењем не нарушите његово велико достојанство, усађујући својим слушаоцима мишљење о њему мање високо од онога што су имали раније? 2. Дакле, у односу на девичанство, боље је оставити похвалне говоре, пошто реч не може одговарати висини предмета, а ипак, колико је то могуће, (треба) увек памтити овај божански дар и имати на устима оно добро које посебно и првенствено припада бестелесној природи, али се, по љубави Божијој, тако даје и живот онима који су од тела и крвљу примили људску природу. расположење, може поново да се поврати и да га одведе до небеског созерцања, пружајући му, попут руке, тајну чистоте. Јер зато, мислим, извор непропадљивости – Сам Господ наш Исус Христос – није ушао у овај свет кроз брак, да би ликом свог оваплоћења открио ону велику тајну да само чистота може и може да прими улазак и долазак Божији, који се може постићи у савршенству само потпуним одрицањем од телесних страсти. Јер оно што се догодило пречистој Марији на телесни начин када је „испуњење Божанства“ (Кол. 2,9) засијао у Христу кроз девственост (кроз Дјеву), исто се дешава са сваком душом која води девичански живот по разуму. Иако Господ више не долази у телесном облику (јер „ми никог не разумемо... по телу Христовом“ (2. Кор. 5, 16), вели Писмо), него духовно обитава (у души) и са собом доводи Оца, како Јеванђеље негде каже (уп. Јн. 14, 23). 3. Дакле, пошто је сила девствености таква да пребива на небу са „Оцем духовним“ (Јевр. 12, 9), и тријумфује надмоћнијим силама, и доприноси спасењу човековом, – будући да доводи Бога у везу са животом људским, и надахњује човека жељом за небеским стварима и постаје, такорећи, преко свог медија и тако далеке повезаности између човека и Бога. у смислу природе, каква ће онда моћ речи моћи да пригрли ово чудо? Али пошто би било потпуно апсурдно постати као (створења) безгласни и безосећајни и испасти да или не разумеју лепоте девичанства, или неосетљиви и равнодушни према осећају ових лепота, спремни смо да (нешто) мало кажемо о њему, јер се у свему морамо повиновати ауторитету онога који је дао (нам Великом) налог (нам Великом). Ипак, нека нико од нас не очекује помпезне говоре: и да смо хтели, не бисмо могли, јер нисмо спремни за такве говоре. Да, чак и када би могли да говоре помпезно, више би волели кратак говор него нешто што не доноси никакву корист. Јер разуман човек у свему треба да тражи не оно што би код њега изазивало дивљење у поређењу са другима, већ оно што би могло да користи и њему и другима. Поглавље 3. Сећање на недаће брака (живота) и назнака да аутор ове речи није целибат 1. О, кад би било могуће да имам неку корист од ове активности! Ја бих се с већом ревношћу прихватио овог посла да сам се, састављајући ову реч, трудио са надом, по речи Писма, да окусим плод свог „плакања“ и „млаћења“ (уп. 1. Кор. 9,10; Поновљени текст 25,4). Али сада је сазнање о лепотама девствености, да тако кажем, за мене узалудно и бескорисно, као воће за вола који са преградом иде на вршидбу (1. Кор. 9, 9), или као вода која тече из стена за жедног кад му је то недостижно. Блажени су они који имају моћ да бирају најбоље и који се нису оградили уласком у брачни живот, као ми (о женидби Григорија Ниског), који смо, као понором (уп. Лк. 16, 26), одвојени од славе девствености, у коју се не може вратити нико ко је бар једном животом закорачио у свет. Дакле, ми смо само посматрачи туђих савршенстава и сведоци блаженства других. Чак и ако правилно проценимо девичанство, доживљавамо (само) исто што и кувари и слуге који за трпезом богаташа другима спремају раскошну храну, а сами не дирају ништа од припремљене. Какво би блаженство било да то није случај и да смо препознали овај благослов без закашњелог жаљења! Данас је судбина оних којима није забрањено да уживају у овим благодатима заиста завидна и вредна дивљења! Ми, као и они који, поредећи своје сиромаштво са разноврсношћу богатства, још више оптерећујемо садашњу ситуацију и то теже подносимо, што више познајемо богатство девичанског живота, то више оплакујемо други живот, кроз упоређивање са најбољима, јасно видећи колико и којих користи смо лишени. Не говорим само о оним благодетима које чекају оне који живе врлинским животом у будућности, већ и о онима које се односе на садашњи живот. Јер ако неко жели да пажљиво испита разлику између овог живота и девичанског живота, наћи ће између њих готово исто тако велику разлику као између земаљских и небеских објеката. Истину ових речи могу знати сви који пажљиво испитују саму тему. 2. Али одакле почети причу о овом жалосном животу? Или како се видљиво осликавају његове обичне непогоде, које су свима из искуства познате, али које је природа, на неки непознат начин, успела да сакрије од оних који су их доживели, да их људи који су у њима добровољно не познају? Хоћеш да почнемо са лепе стране? Дакле, главна ствар која се посебно тражи у браку је радостан заједнички живот. Нека буде тако; а ми ћемо описати брак који је у сваком погледу најсрећнији: племићка породица, довољно богатство, обострано одговарајуће године, сама боја лепоте, снажна (узајамна) привлачност и, штавише, онаква каква се може замислити само у једној особи за другу, то пријатно такмичење у коме се покушава надмашити другог у љубави. Додајмо свему овоме славу, моћ, племенитост и шта год желите. Али погледајте тугу, која је нужно повезана са наведеним задовољствима и мало-помало их прождире! Не говорим чак ни о зависти која опседа оне који живе срећно, а такође и о томе да је привидно благостање у животу лако подложно људском лукавству, и да свако ко није добио једнако срећну судбину гаји неку врсту висцералне мржње према онима који га превазилазе; и да управо из тог разлога, због сумње, живот доноси више туге него задовољства онима који нам се чине да су просперитетни. Али претпоставимо да завист не делује против њих, иако је тешко наћи човека који би истовремено постигао и једно и друго: да би био срећнији од других и избегао завист. Претпоставимо, ако желите, да је њихов живот ослобођен свих невоља ове врсте, па да видимо да ли они који живе у таквом благостању могу бити срећни. 3. Какве туге, кажете, још може бити, када се чак ни завист не тиче ових срећника? Иста ствар, кажем, да увек и у свему уживају у срећи, то је оно што у њима распламсава тугу. Јер до тада су људи, ова смртна и пропадљива створења, док не виде гробове оних из којих су рођени. Са њиховим животом, ако су и мало у стању да размишљају о томе, туга је нераскидиво повезана. Јер непрестано ишчекивање смрти, неодређено никаквим сигурним знацима, већ због неизвесности будућности, увек је застрашујуће као да је (смрт) већ стигла, увек је помешано са садашњом радошћу, трујући свако задовољство (из живота) са страхом од очекиваног. Кад би само било могуће, а да још немате сопственог искуства, учити из искуства оних који су га већ стекли! Да је било могуће на неки други начин проникнути у овај живот и размотрити како ствари стоје, колико би онда добровољних пребеглица прешло из брака у невиност! Каква би (било) будност и опрез, да некако не упаднемо у ове неизбежне мреже чије муке не могу са сигурношћу знати нико ко сам није био у овим замкама! Јер видели бисте, да је могуће безбедно видети, велику збрку супротности: смех се раствара у сузама, туга се меша са радошћу; очекивање смрти прати све и трује свако задовољство. Када младожења погледа своје вољено лице, у њему се свакако јавља страх од раздвајања; када чује најпријатнији глас, у мислима замишља да га једног дана неће чути; када се радује созерцавајући лепоту, тада посебно дрхти у ишчекивању туге. Ако погледамо шта младићи цене и чиме се безумници заносе, а то су: очи (окружене) блиставим трепавицама, обрве које уоквирују очи, образи (осветљени) благим и радосним осмехом, усне осликане природним скерлетом, коса златна и густа, украшавајући главу разним плетеницама, ако ико уопште има смисла, овај темпор и уопште има смисла. сигурно ће у души замислити да ће та лепота једног дана, уништена, пропасти, претворити се у ништа, уместо у оно што је видљиво, сада ће постати подле и ружне кости, не остављајући ни трага, ни споменика, ни остатка садашњег цветног изгледа. 4. Ако неко размишља о овоме и сличним стварима, може ли да живи у радости? Да ли ће заиста веровати својим садашњим благословима као да су вечни? Није ли из овога јасно да ће такав (човек) осећати збуњеност, као из обмањујућих снова, и (ће) бити неповерљив према овом животу, гледајући оно што је видљиво као страно? Наравно, схватајући, ако на било који начин можете да судите о постојећим објектима, да ништа што нам се у животу појављује није такво какво јесте, али се по варљивој замисли чини да је једно уместо другог, варајући оне који се томе окрећу са надама и скривајући се под лажним изгледом онога што се појављује, све док се изненадном променом не испостави да је нешто друго, што је супротно од заблуде рођене људске наде. Дакле, да ли ће се животна задовољства чинити много вредним некоме ко о томе размишља? Да ли ће се онај који овако размишља заиста радовати и уживати у благодетима које му се чине? Није ли (да ли је тачно) да ће он, узбуђен страхом од промене, увек без (икаквог) задовољства уживати у тренутним благодетима? 5. Изостављам слутње, снове, слутње и друге сличне апсурде, све оно што се, по сујетном обичају, посматра и тумачи на горе. Али сада долази време да се млада жена породи; и не виде рођење детета, него приближавање смрти; јер у порођају породиља прети смрћу, а често их овај лош знак не вара; Пре него што прославе рођендан, пре него што окусе било коју од очекиваних благодети, изненада ће се радост променити у плач. И даље горећи од страсти, још увек у напону живота, још увек у жељи за уживањима овога живота, они, као у некој визији сна, одједном бивају лишени свега што су имали. Шта је следеће? Свадбену одају опустоше они код куће као од душмана, а уместо брачне постеље је самртничка. У исто време бескорисни су јецаји, узалудни ударци, постоје сећања на некадашњи живот, клетве за оне који су саветовали брак, жалбе на пријатеље који се нису мешали; родитељи су веома криви ако су живи; ако не, онда притужбе на људски живот, оптужбе сваке природе, велико роптање и огорчење на саму божанску Промисао; борба са самим собом, рат са онима који опомињу; ништа не спутава најглупље говоре и дела. И често за оне код којих страст обузима и ум се изгуби од превелике туге, ова сцена се завршава још жалоснијим крајем, када несрећник не може да преживи своју несрећу. 6. Али оставимо то на томе; претпоставимо најбоље: опасност од порођаја је прошла, а пар има дете, одраз лепоте родитеља. Па шта? Да ли је ово смањило разлоге за тугу? Није ли се још више повећао? Јер стари страх је и даље на снази и додат је нови – за дете, да му се ништа лоше не деси током храњења, да нека незгода, нека непредвиђена околност не изазове болест, или деформитет, или неку другу несрећу. Ово се подједнако односи на оба родитеља: али ко ће рачунати шта припада супружнику? Изоставићемо обичне и општепознате ствари, а то су: тежина трудноће, опасност при порођају, трудови у подизању, и да је њено срце нераскидиво сједињено са рођеним дететом, тако да ако је многодетна мајка, онда је њена душа растргана на онолико (делова) колико их има; Срцем доживљава недаће које су им се догодиле. Све ово и слично је свима познато, ко то може да искаже? Али пошто, по божанском опредељењу (уп. 1 Кор. 7,4), жена није сама себи љубавница, већ има „привлачност“ оној која је „запоседне“ кроз брак (Пост. 3, 16), онда ако је и на кратко одвојена од њега, не може да поднесе усамљеност, као да је отргнута од главе, а и најмања удаљеност од мужа јој се чини као некаква припрема за удовицу. Одмах страх од очајања засени најсветлије наде, и зато су њене очи, пуне збуњености и страха, оковане за врата куће; слух гледа шапат људи; срце је сломљено, растргано од страха, и пре него што се прими било каква вест, једно шуштање на вратима, било замишљено или стварно чуто, као какав гласник несреће, одједном задрхти душу. Можда је ван куће све у реду и није се догодило ништа достојно страха, али потонуће (срца) претходи вести и окреће мисао са пријатних очекивања на супротно. Ово је живот срећника - заиста достојан. Али ни ово се не може поредити са слободом девичанства! 7. Ипак, много, још болније, наша реч је прешла у тишини. Јер често и „она“, још млада у годинама, још увек озарена лепотом невесте, можда још увек црвена на младожењином уласку и стидљиво га гледа, када страст, спутана стидом у свом открићу, обично постане горљивија, одједном постане удовица, несрећна, усамљена и оправдава сва ова страшна имена; а сада њу, која је дотад била обучена у светлу, сјајну и отмену одећу, изненада несрећа обукла у црну хаљину и уронила у тугу, укравши јој свадбени накит. Тада, уместо сјаја, у спаваћој соби је мрак, јадни плач и јецаји, мржња према онима који желе да умире тугу; одбијање хране, исцрпљеност тела, губитак духа, жеља за смрћу! често способан да доведе до смрти. Ако се временом ова туга мало смири, онда опет постоји други проблем: остају ли деца или не. Ако остану, онда су, наравно, сирочад и стога сажаљење, и кроз њих туга поново оживљава; ако их нема, онда потпуно нестаје подсећање на покојника, а ова туга је недоступна за било какву утеху. 8. Остале невоље удовиштва изостављам, јер ко их све може детаљно избројати? (не говорим о) непријатељима и породици: једни вређају несрећну жену, други се радују њеној самоћи и злим очима гледају у кућу која се руши; (Ћутим) о слугама које не маре ни за шта, и о свему другом што се толико може видети у оваквим околностима. Због тога се многи из нужде одлучују да по други пут претрпе сличне несреће, не могу да поднесу отровни смех људи и као да (мислећи) да се својим невољама освете својим преступницима. Ипак, многе (о удовицама које више воле да умру после мужа него да се удају по други пут), присећајући се онога што је било раније, радије би пристале да издрже све (како јесте) него да поново доживе такве недаће. А ако хоћеш да знаш тегобе брачног живота, онда послушај шта говоре они који овај живот познају из искуства: како блаженим сматрају живот оних који су у почетку изабрали девичански живот, а несрећама нису научили шта је боље. Јер девичанство је недоступно свим овим несрећама: оно не плаче о сиротству; увек је заједно са нетрулежним Жеником; увек се радује производима побожности; у својој кући, заиста, стално види обиље свега што је најлепше, јер је Господар куће увек присутан и обитава у њој; смрт не изазива раздвајање, већ сједињење са Вољеним; јер када је „решено“, онда је „код Христа“, како каже апостол (Фил. 1:23). 9. Пошто смо делимично испитали стање срећних људи у брачном животу, време је да се речима дотакнемо и других аспеката живота у којима живе сиромаштво, потреба и друге врсте људске патње: деформитети, болести и друге ствари које чине судбину људског живота. Онај ко живи сам или избегава сва таква зла а да их не искуси, или их подноси равнодушно, будући да је његова пажња усмерена на себе и није одвучена бригама ни на шта друго. А коме је пажња подељена на жену и децу, често нема довољно времена да оплакује своје несреће, јер брига за оне које воли испуњава цело његово срце (наравно, реч је о пажњи на стање сопствене душе, а не о примитивном егоизму човека који није везан никаквим обавезама). Али није ли сувишно говорити детаљно о ​​нечему што је само по себи јасно? Јер ако су такве недаће и катастрофе повезане са оним што нам се чини благостањем, шта онда можемо закључити о супротном? Ниједан вербални опис који се усуђује да прикаже живот таквих људи не може се поредити са истином. Могуће је, међутим, у неколико речи показати многе недаће овог живота: јер они који су у животу примили много супротног (од оних који) изгледају срећни, имају и супротне туге. Срећни су забринути због очекиване или већ приближавања смрти, али за њих је удаљеност од смрти несрећа, и иако се животи обојице разилазе у супротним смеровима, малодушност их води у један крај. 10. Дакле, брак са собом носи многоструке и разне несреће, јер људи подједнако тугују било да имају децу или се не надају да ће их имати, и опет, били живи или мртви. Једног теше деца, али нема средстава да их прехрани, другом недостаје наследник имања, да би га увећао, тешко је радио, а оно што за једног представља благостање, за другог је несрећа; свако жели да има за себе оно чиме је, као што видите, други оптерећен. Нечији вољени син је умро, други је жив, али раскалашен. Оба су жалосна: један плаче због смрти сина, други због живота. Изостављам завист и свађе које произилазе из истинитих или измишљених разлога – с каквим се тугама и несрећама завршавају! Ко све ово може тачно израчунати? Ако хоћеш да се увериш да је људски живот заиста пун таквих зала, не питај ме за древне приче које су песницима дале садржај (њихових) трагедија. Сматрају се баснама због (њихове) крајње апсурдности: садрже чедоморство, прождирање деце, убиство мужева, убиство мајки, клање браће, безаконе мешавине и сваковрсна кршења природних закона, чију причу приповедачи древних (историје) започињу оваквим несрећама и закључују. Али, остављајући све ово иза себе, погледајте тужне појаве које се дешавају на сцени стварног живота, чији је кривац за људе брак. Идите на судове, прочитајте законе који се односе на ово: у њима ћете наћи нечувене ствари које се дешавају у браку. Као што када слушате докторе како говоре о разним болестима, сазнате о слабости људског тела и схватите колико је и каквим болестима склоно, тако када прочитате законе и видите много различитих злочина брачног живота, за које дефинишу казне, тада ћете заиста препознати својства која су својствена браку; јер нити лекар лечи болести које не постоје, нити закон кажњава злочине који нису учињени. Поглавље 4. О томе да сав неред у овом животу потиче од брака; овде (каже се) какав треба да буде онај ко се одрекао брачног живота 1. Међутим, зашто штедјети на осуђивању апсурда овог живота, ограничавајући обрачун катастрофа на прељубе, раздоре и сплетке? Чињеница је да ми се чини, по највишем и истинитом схватању, да свако зло у животу, уочено у свим делима и активностима, не може имати никакву власт над људским животом ако се човек не потчини ропству брачног живота. Истина ових речи може се објаснити на следећи начин. Ко је чистим оком своје душе прозрео превару овога живота и уздигао се изнад онога чему се овде стреме, ко је, како каже апостол, презрео „све“ као смрдљиви „зној“ (Фил. 3, 8) и удаљавајући се од брака, у извесном смислу одрекао се сваког живота – заљубљености и зависти човеку, нема заклетве. и мржњу, жељу за сујетном славом и све остало у тој истој врсти. Ко је свему томе стран и потпуно је слободан и води миран живот, тај нема ништа што би могло да изазове завист и спор са ближњима, јер се (чак) не дотиче ничега што изазива завист у животу. Уздигавши своју душу изнад целог света и сматрајући саму врлину за себе непроцењивим стеченим, он води миран живот, без туге и борбе. Јер ризница врлине, иако сваки човек од ње добија део по својој снази, увек (остаје) потпуна за оне који је траже. Није такво земаљско благо да, ако се подели, онда се једном делу дода онолико, другом се одузме исто толико, а вишак једног одговара смањењу удела другог; одавде људи почињу да мрзе због лишавања и битке углавном. Што се тиче тог стицања, жеља за стицањем више не изазива завист; а онај који приграби више не наноси никакву штету ономе ко себе сматра достојним једнаког удела, већ у оној мери у којој узима колико може, (сваки) се задовољава у својој доброј жељи, а за оне који су раније поседовали богатство врлина, она не постаје оскудна. 2. Дакле, ко се залаже за овакав живот и своје благо стави у врлину, која није ограничена никаквом људском границом, хоће ли икада дозволити да му душу занесе нешто ниско и презрено? Хоће ли са дивљењем гледати на земаљско богатство, или на људску моћ, или на било шта друго чему људи безумно теже? Ако је неко, због нискости свог духа, ипак склон оваквим предметима, он је ван овог домаћина, а о њему нећемо говорити. Али онај ко ће „на висинама бити мудар“ (Кол. 3:2) и пребива (на висинама) са Богом је, наравно, изнад овога, и он није уобичајено подложан овој врсти искушења – ја говорим о браку. Уосталом, жеља за надмашивањем других, гордост, ова тешка страст, коју, ако неко назива кореном сваког грешног трна, не греши у истини, добија свој почетак највише од брака. 3. Узрок похлепе углавном су деца, а у љубави према слави и славољубљу, узрок овог порока је раса, када амбициозан човек жели да се појави ништа мање од својих предака и да га потомци сматрају великом, желећи да његово потомство прича о њему својој деци. На исти начин и друге душевне болести, какве год да су: завист, огорченост, мржња и друге исте врсте - имају исти узрок. Сви такви (пороци) су неодвојиви од оних који су укључени у овај живот. Онај ко их се одрекао, као са узвишеног места гледајући из далека људске страсти, оплакује слепило оних који су се поробили таквој сујети и који за велике ствари цене телесно благостање. Јер када види некога да је по нечему у животу славан, славан по почастима, или богатству, или моћи, он се (само) смеје безумљу оних који се тиме поносе и рачуна краткоћу људског живота, одређујући му трајање према речима псалмопевца (уп. Пс. 89, 10), а затим, упоређујући овај кратки животни век са бескрајним вековима, жали због лудила онога ко своју душу посвети тако одвратним, ниским и пролазним предметима. Јер шта од ових ствари вреди имена добра? Да ли је част за којом многи жуде? Да ли она даје нешто више онима којима је почаствовала? Смртник остаје смртник, био почаствован или не. Или – поседовање много јутара земље? Хоће ли ово власника довести до било каквог доброг краја, осим што ће овај лудак својим власништвом сматрати нешто што му уопште не припада? Из велике похлепе, он очигледно не зна да је заиста „господња земља и испуњење њена“ (Пс. 23:1); јер „Бог је Цар целе земље“ (Пс. 46:8). Страст за похлепом лажно приписује људима име владавине над оним што им не припада. Јер „земља“, како каже мудри Проповедник, „стоји довека“ (Проп. 1, 4), служећи наизменично свим поколењима и храни рођене на њој, и људе који немају власт ни над собом, већ у свему зависе од воље Светског Владара, улазе у живот када не знају, и напуштају га поново када не желе да сматрају за себе, ван земље, ван земље, ван себе. редом се појављују и умиру. То исто тврди и псалмиста у својим божанским песмама; јер заиста они који живе „на селу“ (Пс. 119,5) са овима живе у тами, стога пророк, у тузи због наставка ове вегетације, каже: „Тешко мени, јер ће доћи мој долазак“ (Пс. 119,5). Он сматра да је тама узрок такве туге, пошто од мудраца знамо да се тама на јеврејском језику назива турбан. Јер, заиста, људи, као запоседнути неком ноћном неспособношћу да виде, толико су слепи у расуђивању обмане да не знају да све што се у овом животу сматра честитим или, напротив, презривим, постоји само у једној идеји безумног, али само по себи нема смисла: ни низак род, ни племенитост, ни експлоатација, ни племенитост, ни слава. садашњости (положаја), ни моћи над другима, ни потчињавања ауторитету других. Богатство и луксуз, сиромаштво и потреба, и све недоследности живота – неискусним људима који феномене мере осећањем задовољства, чини се да (све ово) има велику разлику; али човеку уздигнутог ума све изгледа потпуно једнако и ништа није боље од другог. Јер животни циљ се једнако постиже у супротним условима, и сваки његов жреб има једнаке могућности и за врлински и за порочан живот: „оружјем... рукама вашим и рукама својим, славом и бешчашћу“, како каже Апостол (2. Кор. 6, 7-8). Кроз њих се човек прочишћеног ума и разумевања истине постојања исправно пробија, пролазећи кроз одређено време од рођења до краја свог живота и, по обичају путника, јурећи све даље и даље, мало обраћајући пажњу на предмете који му се јављају (његов поглед). Јер обичај је да путници једнако журе ка циљу свог путовања, било да пролазе кроз ливаде и густе шуме или пуста и дивља места – ни пријатне ствари их не одлажу, нити непријатне ствари. Тако ће он постојано тежити циљу који је себи поставио и, не забављајући се ничим што наиђе на путу, већ гледајући само у небо, проћи ће кроз ток живота, као вешт кормилар, упућујући свој брод ка највишем циљу. 5. И напротив, ко има тежак ум, и гледа доле, и приклонио је душу телесним насладама, као стока паши, живи само за стомак и за оно што је после стомака, „отуђено од живота Божијег“ (Еф. 4, 18), „отуђено од завета. задовољства. Он и сви њему слични „ходе у тами“, како каже Свето писмо (уп. Јован 12,35); јер у овом животу он постаје „придобилац зла“ (Рим. 1, 30), што укључује среброљубље, необуздане страсти, неумереност у задовољствима, сваку грамзивост и жељу за сујетном славом и друге гомиле страсти које живе са човеком; јер се ови пороци као да се држе један за другим, и у кога један уђе, у њега ће сигурно ући и други, као да их је неки природни однос вукао. Као у ланцу, ако повучете прву карику, остале не могу да мирују ван кружне карике, већ се карика која се налази на другом крају ланца креће заједно са првом, јер кретање по реду и веза од прве карике пролази кроз оне који јој леже – тако се људске страсти преплићу и повезују једна са другом: када једна од њих добије снагу, а остатак порока улази у акумулацију тако. А ако треба да вам опишете ову опаку комбинацију, замислите да некога савлада страст сујете, (доносећи му) извесно осећање задовољства. Али иза сујете се крије жеља да се стекне више: јер је немогуће бити похлепни ако се овом страшћу не руководи сујета. Даље, жеља за стицањем више и предности у односу на друге повлачи или љутњу према једнакима, или уздизање пред инфериорним, или завист надређених. Завист је праћена претварањем, праћеном горчином; крај свега је осуда, која се завршава у паклу, тами и огњу. Видите ли везу порока, како из једне страсти задовољства долазе све друге? 6. Дакле, пошто је спој ових страсти једном већ ушао у овај живот, онда ми, по савету надахнутог Писма, налазимо један начин да се удаљимо од њих, а то је: уклањање из овога живота, који садржи такав спој болести које привлаче једна другу. Јер, немогуће је да свако ко воли да живи у Содоми избегне огњену кишу, нити ко је изашао из Содоме, па се поново осврнуо на ову пустош, да се не смрзне „као стуб славе“ (Пост. 19,26). Нити ће се ослободити египатског ропства ко не напусти Египат, мислим на урањање у овај живот, и не пређе (само) не кроз злогласно (море) Црвеног мора, већ кроз ово црно и суморно море живота. Ако, како каже Господ, док нас истина не ослободи (уп. Јн. 8, 32) остајемо у ропству злу, како онда онај који тражи лажи и врти се у превари живота да остане у истини? Како може избећи ропство онај ко је свој живот дао у ропство природним потребама? Али разговор о овоме ће нам бити јаснији на примеру. Као што је нека река поплављена кишама, која олујном струјом, по својој природи, носи у своје корито дрвеће, камење и све што наиђе, страшна је и опасна само за оне који живе у њеној близини, али за оне који су, пазећи на њу, далеко, она узалуд бесни, тако и превирања овог живота погађају само онога који је сам себи умешан у ток. реда, нужно увлачи оне који иду њеним путем, утапајући их у таласе свакодневних зала. Али ако ко напусти овај „поток“, како каже Свето Писмо, и „несталне воде“ (Пс. 123, 4), сигурно ће се спасти, како псалам после овога каже, од „захватаних зуба“ живота, као „птица“ уз помоћ крила врлине, ослобођена „од мреже“. 7. Јер људски живот, по нашем поређењу са реком, пун разних превирања и недоследности, јури неуморно напред, јурећи обронком природе; над ничим што у њему чини предмет жудње, не стаје и не чека док се они који га желе задовоље њиме, већ се једва приближава свему на шта наиђе, када, додирнувши га, пројури, а све што остаје заувек измиче чулима брзином свог тока, јер се очи заносе оним што поток представља даље. Зато би било боље да се држите подаље од овог потока, да, заношени несталним, не изгубите из вида вечно пребивајуће. Јер може ли онај ко је зависан од било чега у овом животу у потпуности да поседује оно што жели? Која од посебно жељених добара увек тако остаје? Која је боја младости? Шта су срећни дарови снаге и лепоте? Какво богатство? Каква слава? Какво господство? Све ово, процветавши за кратко време, не ишчезава ли опет и не бива замењено нечим што носи супротно име? Ко је целог живота живео млад? Ко је задржао снагу до старости? Али, зар природа није учинила боју лепоте пролазнијом од цвећа које се појављује у пролеће? Јер ови увек расту у одређено време и, избледевши за кратко време, поново оживе; онда поново падају и поново цветају, а следеће године (опет) показују своју лепоту; а природа, једном откривши боју људске лепоте у пролеће младости, потом је уништава и уништава у зиму старости. На потпуно исти начин, све остало, поласкавши неко време телесним чулима, затим одлази и бива прекривено заборавом. 8. Дакле, пошто такве промене, које настају услед природне нужде, тугом свакако депресирају онога ко је (у стези) зависности, једини спас од оваквих зала је да се не прилепиш ни за шта што је подложно промени, већ да се, колико је то могуће, повуче из општења са свим страсним и телесним животом, а посебно да се одрекнеш, да се не одрекнеш, да се не одричеш зависности од живота, да не будеш подложан свом телу. катастрофе које се дешавају од тела. А то значи живети само душом и, ако је могуће, опонашати живот бестелесних сила, у који оне „нити се жене нити задиру“ (Мт. 22, 30; Мк. 12, 25), већ је за њих дело, труд и подвиг созерцање нетрулежног Оца и његово уређење кроз имитацију лика њиховог првобитног лика у могућем. 9. Дакле, то је начин размишљања и висока тежња да је девичанство сарадница, кажемо, по Светом писму, и „помоћница“ (Пост. 2,18) човеку. И као што су у другим (врстама) делатности измишљене одређене технике да бисмо савршеније извршили посао који нас занима, тако, чини ми се, подвиг девствености представља неку уметност и науку постизања божанског живота, помажући онима који живе у телу да постану слични бестелесној природи. Поглавље 5. То бестрасност душе мора претходити телесној чистоти 1. Дакле, цела брига стварног живота је да се висина душе не смањи од притиска наслада и да наш ум, уместо да се вине у небо и да созерцава небеско, не падне, спуштајући се у страсти тела и крви. Јер како душа, прикована за овоземаљске плотске насладе и сву жељу усмеравајући ка људским страстима, може слободним оком да гледа на сродну и умну (νοητον) светлост, када је због неке лоше и неуке предиспозиције склона материјалним стварима? Као што очи свиња, по природи окренуте надоле, не могу да виде дивне красоте небеске, тако и душа, везана за тело, не може да созерцава лепоте планина, јер се поклонила ономе што је у природи грубо и зверско. Дакле, да би наша душа могла слободно и несметано да стреми ка божанском и блаженом наслађивању, не сме да се окреће ничему земаљском и да учествује у оним умишљеним задовољствима која дозвољава брачни живот, већ сву силу љубави од телесних предмета мора да окрене ка созерцању душевне и нематеријалне лепоте. Да би (постигло) такво расположење душе, измишљено је телесно девичанство (επενοηθη): оно постиже тачку да душа потпуно заборавља на природне страсне покрете и не памти их, немајући потребе да се бави задовољавањем ниских телесних потреба. Јер једном ослобођена ових дужности, она више није изложена опасности да се, по навици, мало-помало снисходивши задовољствима која изгледају законом природе, одврати (од циља) и остане у незнању о том божанском и нетрулежном задовољству, које се по природи може постићи само чистим срцем уз помоћ владајућег ума. Поглавље 6. Да су Илија и Јован тачно следили (правила) таквог живота 1. Дакле, чини ми се, и Илија, велики међу пророцима, и онај који се „духом и силом Илијином“ (Лк. 1, 17) после њега појавио и живео на земљи, који је „више од икога рођен од жена“ (Лк. 7, 28) (иако историја алегоријски говори са њима да о њиховом сагледавању живота први учи нешто друго), невидљив, удаљио се од света, не идући за њим, да, занесен чулним заводљивостима, не би дозволио никакву забуну и грешку у свом суду о истинском добру. Јер обојица од ране младости постадоше туђи људском животу и постадоше се, такорећи, изнад природе, презирући уобичајену и дозвољену бригу о храни и пићу и проводећи живот у пустињи, тако да им је слух уклоњен од буке, а вид од буке. (све) одвлачи пажњу, а укус је остао једноставан и непретенциозан; јер су обојица задовољили потребу за јелом и пићем, због чега су, далеко од светске вреве, постигли велико безмолвије и спокојство и уздигли се на висину божанских дарова које Свето Писмо помиње о обојици. Јер Илија, пошто је постављен за чувара дарова Божијих, имао је моћ да управља небом и могао је да га затвори (уп. 1. Цар. 17, 1, 18, 41-45) за оне који греше и отвара га за оне који се кају. Историја не каже за Јована да је учинио неко такво чудо, али Виделац невидљивог је сведочио да је имао „више талената“ од било ког другог „пророка“ (уп. Мат. 11:9; Лука 7:26). Можда су и једни и други достигли толику висину да су своју љубав, чисту и одвојену од сваке везаности за ствари, од почетка до краја живота посветили Господу, не ометајући се ни приврженошћу деци, ни бригом за жену, или било којим другим људским послом. Они су чак сматрали да је „брига“ о свакодневној неопходној храни (уп. Мат. 6:31) неприкладна за себе и, одбацивши сваки луксуз у одећи, користили су оно што су имали, облачећи једног у „козју кожу“ (Јевр. 11:37), а другог у „камиљу длаку“ (Мт. 3:4; Мк. 1:6). Мислим да не би постигли своју величину да су себи дозволили да се опусте у страсним телесним задовољствима брака. И ово је написано не тек тако, него, како каже апостол, „на поуку нашу“ (1. Кор. 10,11), да бисмо своје животе усмерили према њиховом начину живота. Дакле, шта учимо од њих? Тако да онај ко жели јединство са Богом, по угледу на ове свете људе, не треба да се у мислима везује ни за какве светске ствари: јер је немогуће да онај чији је ум заокупљен многим стварима успе (ευθυπορησαι) у познању Бога и љубави према Њему. 2. Чини ми се да се (наше) мишљење може јасније изнети уз помоћ примера. Замислимо да се вода, изливајући из извора, случајно подели у различите токове. Докле год овако тече, неће донети никакву корист за потребе пољопривреде, јер када се вода излије у многе потоке, у сваком ће остати мало воде и она ће, услед слабости (притиска), постати устајала и непомична. Ако неко споји све насумично текуће потоке и усмери воду која је раније текла на многим местима у један канал, може сакупљену и концентровану воду да користи са великом користи и користи за живот. Дакле, чини ми се да људски ум, ако се непрестано распршује и распршује о ономе што се допада чулима, никада неће имати довољно снаге да постигне истинско добро. Ако се, одрекавши се свега и концентрисавши се у себи, сабрано и несметано залаже за делатност својствену његовој природи, онда му неће бити препреке да се уздигне на небо и постигне истину постојања. Јер као што вода усмерена дуж канала, наишавши на препреку и немајући где да се излије, од јаког притиска се диже увис, а то се дешава, упркос томе што вода по природи тежи да тежи наниже, тако га и људски ум, када га уздржавање, као узан вод, обуздава са свих страна, немајући где да се распрши сама природа највећег кретања, бесомучном жељом да се распрши. онај који је примио од Творца никада не може стати. природа се непрестано креће, и ако се на сујетне ствари постави препрека у употреби овог кретања, он, наравно, не може тежити ничему другом осим истини, заштићен са свих страна од онога што му не одговара. И као што видимо, путници на раскрсници (πολυοδια) путева, по правилу, не скрећу са правог пута када их, унапред научивши непоузданост других путева, избегавају. Дакле, што више избегавате погрешне путеве током путовања, то ће тачније остати на правом путу. Исто тако, наш ум препознаје истину постојања само када се окрене од сујетних предмета. Дакле, мислим да нас сећање на те велике пророке учи да не треба да се везујемо ни за шта што представља забринутост у овом свету – а брак је једна од таквих тема; боље рећи, он је почетак и корен сујетних брига. Поглавље 7. Тај брак не подлеже осуди 1. Нико, међутим, не треба да закључи из онога што смо рекли да одбацујемо заснивање брака, јер добро знамо да то није без благослова Божијег. Али пошто општа људска природа довољно говори у њену одбрану, стављајући спонтану жељу за њом у свакога ко је рођен у браку, а девичанство је на неки начин противно природи, онда би труд око сачињавања опомена и подстицаја за брак, представљања (као покрића) његовог неодољивог браниоца – мислим на задовољство, био непотребан. Такав говор о браку потребан је само онима који стварају лажне догмате Цркве, које Апостол назива „спаљеним у својој савести“ (1. Тим. 4, 2), и назива их с правом, јер они, напустивши руководство Духа Светога и (подлегнувши) „науци демона4 и жигоше своје срце“ (1 Тим. Божије творевине као нечисте, називајући их и привлачећима порока, и узроком зла и другим сличним именима. Али "шта... треба да судимо споља?" , каже апостол (1. Кор. 5:12). Јер они су заиста изван ограде вербалних сакрамената; не „у заклону Божијем” (Пс. 90,1), него у окриљу злога они живе, „живе у ропству... по вољи његовој” (2. Тим. 2,26), како каже Апостол, и зато не разумеју да пошто на сваку врлину треба гледати као на средство (између крајности), онда је одступање од стране или скретање са друге. Јер ко у свему бира средину између недостатка и претераности, разликује врлину од порока. 2. Али смисао (реченог) се јасније може показати на самим примерима: кукавичлук и лакомисленост су два супротна порока, један произилази из недостатка, други из вишка самопоуздања; У средини између њих је врлина – храброст. Такође: побожан човек није ни атеиста ни сујеверје, јер су и једно и друго подједнако безбожни: да не признаје ниједног бога, а да признаје многе богове. Да ли желите да сазнате из других примера валидност ове пресуде? Онај ко је удаљавајући се од ових супротних страсти избегао шкртост и расипништво, постигао је штедљивост, јер штедљивост се састоји у томе да се без рачунања не прави неумерени и бескорисни трошкови и да се не шкртари са потребним стварима. Тако и у свему осталом (да не испитујемо све посебно) разум поставља врлину у средину између две крајности. Дакле, чедност је средина и од ње могу бити очигледна одступања у једном или другом правцу, ка пороцима. Јер ко се због недостатка духовне чврстине лако подвргава страсти пожуде, не ступајући на пут врлинског и уздржаног живота, упада у „страст бешчашћа“ (Рим. 1, 26). Ко пређе границе приступа целомудрености и удаљи се од средине – врлина, у другом правцу, упада као у неке брзаке у науку демонску, сагоревајући своју савест, како каже апостол (1. Тим. 4, 1-2). Пошто сматра да је брак подла ствар, он се жигоше својом клеветом брака. Ако је „дрво зло“, како Јеванђеље негде каже (Матеј 7,18), онда је његов плод, наравно, исти – достојан дрвета; а ако је изданак и плод брачног дрвета личност, онда, наравно, прекор брака пада на онога ко га изговара. 3. Али они који на својој савести носе трагове и ожиљке апсурдних учења већ су разоткривени сличним (аргументима). Што се тиче брака, сматрамо да он треба да преферира бригу и бригу божанску, али и да не презире онога ко је у стању да користи институцију брака уздржано и умерено. Такав је био патријарх Исак. Он није био у напону живота, да брак не би био ствар страсти, већ је након проласка младости узео Ревеку за састанке на благослов Божији у семену (уп. Пост. 25, 20) и, одслуживши брак до свог првог рађања, поново се потпуно окренуо невидљивом телу, чини ми се да је то смисао, наговештавајући то, по мени, то је смисао, на кога се указује историја. говори о слабости патријархових очију (Пост. 27:1; Пост. 48:10). Поглавље 8 1. Али нека они који су упућени у овакве предмете мисле о томе како желе, али ми ћемо наставити наш говор. Дакле, шта значи оно што смо рекли? Да, ако је могуће не одступити од жеље за божанским, и не зазирати од брака, ни у ком случају не треба одбацити захтеве природе и осудити „поштене” (уп. Јев. 13, 4) као нечасне. Као у примеру који смо дали о води и извору, када сељак који носи воду на њиву за наводњавање задеси потребу да направи малу дренажу према средини, он ће дозволити да се вода шири само у мери која је потребна да задовољи постојећу потребу, тако да се вода лако поново сједини са свом водом. Ако отвори неизмерно широк канал за воду, онда постоји опасност да сва она, напуштајући прави пут, оде у бочне јарке. Исто тако, пошто је и сукцесија рађања неопходна за живот, ако неко користи брак тако да, преферирајући духовне ствари, природну пожуду ограничава умереност, због скраћивања времена (1. Кор. 7, 29), он ће бити мудар земљорадник који, по заповести апостола (уп. 1. Кор. 3, 9), није увек дужни реп. 7,3), али „по пристанку“ чува чистоту душе да остане у молитви (1. Кор. 7, 5), бојећи се да под утицајем зависности не постане потпуно тело и крв, у којима не обитава Дух Божији. Ако је неко толико слаб да не може храбро да се одупре натезању природе, боље му је да се клони таквих ствари него да се одлучује на подвиг који превазилази његове снаге. Јер постоји велика опасност да у завођењу задовољства које је доживео не сматра ништа другим добрим осим онога што добија од телесне зависности, и, потпуно одвративши свој ум од тежње за бестелесним добрима, постане сав телесни, непрестано ловећи само телесне насладе, тако да ће пре бити „љубитељ Бога“ (тимовник2). 3:4). Дакле, пошто због слабости природе не може свако да посматра умереност у оваквим стварима, а они који прелазе границе умерености су у опасности да заглаве, по речима псалмопевца, „у тами бездана“ (Пс. 68,3), онда би било веома корисно, као што ова реч учи), да се, без предтекста, тако живи, без предтекста. онога што је дозвољено, страсти не добијају приступ души. Поглавље 9. О томе да је тешко променити навику у свему 1. Увек је тешко (наћи начин) савладати навику, јер она има велику моћ да плени и зароби душу и представља неку појаву добра, због чега навиком свако стиче одређено расположење и склоност. Али по самој природи не постоји ништа од чега би требало бити толико опрезан да сматрате оно што се ради из навике вредним пажње и преференције. Доказ ове идеје је људски живот. Са толико живих народа, немају сви исте тежње, али различити народи имају различите појмове о томе шта је добро и часно и зависе од обичаја да сваки (народ) чини нешто (предмет) бриге и тежње. И не само да се може приметити толики несклад међу народима да се иста занимања једни поштују, а други презиру, већ се и унутар истог народа, у истом граду и породици, може уочити велика разлика која произилази из навика свакога. Дакле (дешава се да) браћа рођена у исто време имају веома различите стилове живота једни од других. И то није изненађујуће, чак и свака појединачна особа често суди о истом предмету не на исти начин, већ у сваком случају онако како га одређује навика. И, да не бисмо одступили од наше теме: познавали смо многе који су већ у раној младости били страствени обожавалац чедности, али су (ускоро) поставили темеље порочном животу покушавајући задовољства која су се чинила легалним и дозвољеним2. Након што су их једном искусили, према примеру тока који смо дали, окренувши им сасвим пожељну моћ душе и одвративши њену жељу од божанских предмета ка ниским и материјалним стварима, пружили су широко поље страстима, тако да је жеља за небеским у њима потпуно нестала и њена пожуда пресушила, јер је све прешло у страсти. 2. Стога сматрамо корисним за оне који су слабији да прибегну девствености као сигурној тврђави, и да не изазивају искушења против себе снисходећи се обичају овога живота; тако да се не везују за оно што се „бори против закона ума“ (Рим. 7, 23) наших кроз телесне страсти, и нису се бринули за бриге о границама земаља, о губитку новца и о било чему другом до чега је стало у овом животу, него да негујемо превасходну наду. Јер немогуће је да неко ко је свој ум окренуо овом свету и бави се „угађањем“ људима (уп. 1. Кор. 7, 33) да буде испунилац прве и велике заповести Господње, која заповеда да волим Бога „свим срцем својим“ и свом снагом својом (5. Мојс. 6, 5; Мт. 22, 37). Јер како да воли Бога „свим срцем“ и снагом, који је своје срце поделио између Бога и света, крадући љубав која припада само Богу и расипајући је на људске страсти? Јер „ко није ожењен, не мари за оно што је Господње, ... а ко је ожењен, брине се за оно што је у свету“ (1. Кор. 7:32-33). Иако се борба против задовољства чини тешком, нико не треба да губи храброст; јер навика има моћ, ако је стална, да донесе неко задовољство чак и у стварима које изгледају најтеже, и, штавише, најлепше и најчистије задовољство, чије уживање више приличи разумном бићу него, кроз ситничавост, занети се ниским, удаљавати се од онога што је заиста велико и „сваки ум превазилази“ (Фил. 7). Поглавље 10. Шта је заиста жељено добро? 1. Која реч може да замисли колико је велики губитак изгубити право на добро? Какву супериорност ума би неко морао да поседује (за ово)? Како објаснити и описати оно што је за речи неизрециво (λογω αρρητον) и за ум несхватљиво (νοηματι ακαταληπτον)? Јер ако је неко толико очистио око срца да може некако да сагледа оно што нам је Господ обећао у блаженствима (Матеј 5:8-12), презреће сваки људски глас као да нема моћ да изрази оно што је разумљиво. Ако неко ко је обузет страстима има свој духовни вид запечаћен, као гнојем, страсном пожудом, онда је узалудна сва сила речи. Јер за оне који немају осећања, свеједно је да ли реч умањује или узвисује чуда. Као што је у односу на зраке сунца, за некога ко није видео светлост од првог дана рођења, сујетно је и бескорисно тумачити речима о светлости, јер се сјај зрака не може осетити слухом, тако и у односу на праву и умну светлост свако мора имати своје очи да би созерцао ову лепоту. Ко је то видео, неким божанским даром и надахнућем, у тајни свести чува необјашњиво чуђење; а ко је није видео неће осетити ускраћеност коју трпи. Јер ко и како може да му опише ово добро које му је измакло? Како његовим очима представити неизрециво (αφραστον)? Не знамо сопствене речи да опишемо његову лепоту; нема примера траженог добра у распону постојећих објеката; немогуће је објаснити поређењем. Ко би упоредио сунце са тренутном варницом? Или малу кап треба упоредити са безграничним океаном? Јер какав год однос има мала кап према океану или тренутна искра према великом сјају сунца, исти однос има све оно што се међу људима сматра достојним дивљења као лепо према оној лепоти која се сагледава у првом добру, које превазилази свако добро. 2. Дакле, која моћ ума може објаснити некоме ко претрпи такав губитак колико је то велик? Чини ми се да је немогућност овога добро објаснио велики Давид: он је, једном уздигнут умом силом Духа и бивајући, као ван себе, у блаженом заносу видео ту неизрециву и несхватљиву лепоту, и видео, наравно, онолико колико је могуће човеку да види када се са умом одриче се и сазревања сазревања. бестелесан и разумљив. Када је хтео да каже нешто достојно онога што је видео, узвикнуо је (речи псалма), које су сви понављали: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115, 2). То значи исто што и ја кажем, да је сваки човек који себи дозволи да речима објасни ову неизрециву светлост заиста лажов: не зато што мрзи истину, већ зато што није у стању да објасни оно што је разумљиво. Јер чулна лепота која постоји овде у нашем свету, било да је у бездушним стварима или у живим телима, осликана је прелепим бојама, а снага наших осећања довољна је да је испитамо, разумемо и пренесемо другоме кроз вербални опис, осликавајући ову лепоту речима, као на слици. Али како једна реч може пред нашим очима да предочи нешто чија је првобитна лепота недоступна разумевању, што се никако не може описати, јер је немогуће рећи о боји, облику, величини, спољашњој лепоти или било којој другој ситници ове врсте? Уосталом, оно што је потпуно безоблично, нема слику (ασχηματιστον), страно је било којој количини и удаљено је од свега што се телесно и чулно сагледава, како се (ово) може пренети кроз оно што је поимано само чулима? Међутим, не треба да се одричемо жеље за овим добром на основу тога што је оно изнад нашег разумевања: напротив, што нам се жељени предмет чини вишим, то више морамо да уздижемо свој ум и да се узносимо величином онога што тражимо, како се не бисмо нашли искључени из учешћа у овом добру. Јер постоји велика опасност, због изузетне висине и неизрецивости предмета, да потпуно изгубимо представу о њему ако се у свом схватању не ослањамо ни на шта што нам је доступно. Поглавље 11. Како у мислима пригрлити праву лепоту? 1. Дакле, управо због ове слабости, предмети који се могу сазнати чулима морају подићи наш ум до невидљивог. Хајде да размислимо о томе на овај начин. Они који предмете посматрају површно, без размишљања, када виде особу или неку другу појаву која се дешава, ништа их у томе не заокупља осим онога што виде. За њих је довољно да виде телесну љуску да помисле да су формирали целовит концепт личности. Човек, надарен проницљивим и образованим умом, испитивање предмета не поверава само чулу вида, не зауставља се само на видљивом и не сматра да невидљиво не постоји, већ посматра природу душе и природне особине тела, како уопштено, тако и сваког појединачно. Он сваку од њих разликује посебним појмом и поново сагледава њихову општу повезаност и доследност у саставу предмета. Дакле, у проучавању лепоте, несавршена личност у уму, чим угледа неки предмет који одговара одређеној идеји лепоте, сматра у њему оно што са задовољством привлачи његова чула лепим у природи, а осим тога не покушава ништа да истражује. Ко има чисто око душе и ко може да созерцава предмете ове врсте, престајући да се диви супстанцији подређеној идеји лепоте, користи се видљивим као кораком до умног промишљања разумне лепоте, по заједништву са којом је све остало и назива се лепим. 2. Али са тако слабим умом, што је својствено већини људи, чини ми се тешко (да би они) могли, распарчавајући и одвајајући у својим појмовима супстанцију од лепоте која се у њој созерцава, разумети суштину лепог по себи. А ако неко жели да пажљиво испита разлог изопачених и лажних идеја, онда, чини ми се, неће наћи другог разлога осим чињенице да „чула душе нису обучена... да суде шта је добро“ а шта није добро (Јевр. 5, 14). Због тога су се људи клонили стремљења ка истинском добру: једни су пали у телесну љубав, други су се заносили страшћу за бездушном супстанцом новца; други себи постављају добро у част, славу и власт; неки су се страсно посветили уметности и науци, док су они сервилнији учинили гркљан и стомак мером лепоте. Али да су се одрекли грубих појмова и везаности за видљиве предмете и тражили једноставну, нематеријалну и безобличну природу лепоте, не би се преварили у одабиру жељеног добра и не би били толико заведени предметима ове врсте да их, увидевши краткотрајну природу задовољства садржаног у њима, не би презирали. 3. Дакле, ево пута који нас води до стицања истински лепог: све остало што привлачи наклоност људи, што се сматра лепим, па стога заслужује бригу и пажњу, презирети као ниско и краткотрајно, и не трошити жељену снагу ни на шта тако; али и да га не остављамо у доконости и непокретности, затварајући га у себе, него га, очистивши га од зависности од ниских предмета, уздижемо тамо где осећање не допире; тако да нас ни лепота неба, ни сјај светила, ни било која друга видљива лепота не уводи у дивљење, него да нас лепота која се сагледава у свим овим предметима води у трагање за оном лепотом, о којој „небеса казују славу, а свод и сва творевина благовесте разум“ (Пс. Када се душа уздигне тако високо и све што се опажа остави иза себе као инфериорно у односу на тражени предмет, тада ће постићи разумевање тог „сјаја“ који се „уздиже изнад небеса“ (Пс. 8:2). 4. Али како неко може достићи такве висине чије су бриге усмерене на ниске ствари? Како се може полетети на небо, а да се не надахне небеским крилима, а да није стекао узлазну гравитацију кроз високи живот, а да се не узвиси (μετεωρος)? Коме су толико туђе тајне Јеванђеља да не зна да за узношење (πορειας) људске душе на небо постоје једна кола: да се по изгледу уподоби голубу који лети, чија је крила пожелео себи пророк Давид (уп. Пс. 54,7). Овом алегоријом Писмо обично означава снагу Духа: или зато што ова птица нема жучи, или зато што се гнуша смрада, како кажу они који су посматрали. Дакле, ко се удаљио од сваког гнева и смрада телесне нечистоте и уздигао се изнад свих ниских и земаљских предмета, или, тачније, уз помоћ ових крила узлетео је изнад целог света, наћи ће оно што је једино достојно жеље, постаће и леп, приближавајући се лепоти. Боравећи у њој, постаће бистар и блистав у заједници са истинском светлошћу. Тако често виђени ноћу бљескови светлости у ваздуху, које неки називају звездама падалицама, према онима који проучавају такве (ствари), нису ништа друго до ваздух, силином неких удараца (πνευματων) (подигнутих и) просутих (υπερχεομενος) у етеричном простору, кажу, ово је небески простор, огртач, јер је у пламену, запалио у етру. Дакле, као што овај земаљски ваздух, уздигнут у висину силином ударца, постаје светлосличан, мењајући се у чистоту етра, тако и ум човеков, када напусти овај суров и нечист живот и буде прочишћен силом Духа (πνευματος), постаје светлоличан и сједињује се са истинском и највишом чистотом (и у себи на неки начин постаје провидна чистота). διαφαινεται), прожимају се зраци и постаје светлост, по обећању Господњем, који је најавио да ће „праведници бити обасјани као сунце“ (Матеј 13:43). А то се, видимо, дешава на земљи у огледалу, у води и у свему што је по својој глаткоћи способно да се одрази. Када таква супстанца прими сунчев зрак, она из себе емитује други зрак, али до таквог одсјаја неће доћи ако је чиста и светла површина прекривена прљавштином. Дакле, или ћемо се ми, напустивши ову земаљску таму, попети на гору и тамо ћемо постати светлости, приближавајући се истинској светлости Христовој, или ће ова „светлост истинита“ (Јн. 1, 9) и „у тами“ (Јн. 1, 5) која светли сићи до нас – и бићемо светлост, као што Господ негде каже (Мт. 5,14), осим ако нека нечистота порока, прилепљена уз душу, не помрачи лепоту (την χαριν) наше светлости. 5. Дакле, наш говор нас је, уз помоћ примера, можда мало-помало довео до идеје промене набоље (προς το κρειττον) и показао да се душа једино може сјединити са нетрулежним Богом, осим ако и сама није постала, колико је то могуће, чиста кроз целомудреност, да би таква била чиста, као што је то огледало, Бог, дакле, да, учешћем у првобитној лепоти и њеним одразом, сам задобије њен изглед. Ако је неко постигао да је успео да остави све људско: било тело, новац, студије науке и уметности и све остало што се по обичајима и законима сматра лепим (пошто постоји грешка у појму лепоте у односу на те предмете, чији је основ расуђивања осећање), учиниће то са љубављу и пожудом (ερωτικωι επιθυμητικως) да тежи само једној ствари која своју лепоту не позајмљује однекуд споља, која није привремена и није релативна, већ је лепа сама по себи и сама по себи и има у себи лепоту не такву која некада није била лепота или је неће бити, већ је увек једнака самој себи, изнад раста и умножавања, и неприступачна икаквим променама. 6. Дакле, ко је очистио све своје духовне силе од сваког облика зла (уп. 1. Сол. 5, 22), за њега, усуђујем се да кажем, постаје јасно оно што је лепо по природи. Јер као што око чисто од гноја јасно види све што је на небу, тако и душа кроз чистоту добија способност да созерцава ову светлост: и истинско девственост и жеља за нетрулежношћу воде ка циљу да се уз њихову помоћ може видети Бога. Јер нема никог тако слепог умом који сам од себе не разуме да је главна, прва и једина лепота, и доброта, и чистота Бог свега, и нико није толико слеп умом да то сам не разуме. Поглавље 12. О томе да ће онај ко се очистио видети божанску лепоту у себи, а такође и о узроку зла Ово вероватно није свима непознато; али ће неко, можда, почети да тражи – ако је могуће пронаћи – неки пут и пут који ће нас довести до овога. Божанске књиге су пуне оваквих поука; Многи од светих као светиљка показују свој живот онима који иду за Богом. Из надахнутог Писма оба завета, свако може у изобиљу извући правила која се односе на ову тему, јер се много тога може у изобиљу научити из пророка и закона, много такође из Јеванђеља и апостолских предања; а мисли које ми, следећи божанске речи, можемо додати су следеће. 2. Ово разумно и мислеће живо биће – човек – је творевина и подобије Божанске и чисте природе, јер је у наративу о стварању о њему овако записано: „по лику Божијем створи га“ (Пост. 1,27). Дакле, у овом живом бићу – човеку – страст и штета (постоје) не по природи и нису изворно везани за њега. Уосталом, за њега би било немогуће рећи да је створен по лику Божијем да је приказана лепота супротна првобитној лепоти. Али страст се узнела у њега по стварању и ушла овако: он је био слика и подобије, како се каже, Силе која влада над свим стварима, и стога је по својој слободној вољи имао сличност са (слободним) Владаром над свиме, не потчињавајући се никаквој спољашњој потреби, већ поступајући по сопственом нахођењу, како му се чини најбољим, и самовољно по свом нахођењу. И несрећу коју сада трпи човечанство, он је својом вољом на себе навукао, подлегавши обмани, сам је постао изумитељ овог зла (Рим. 1, 28), а није га нашао од Бога: јер „Бог није створио смрт“ (Муд. 1,13), али је на неки начин сам човек постао творац и творац зла. Сунчева светлост, иако је доступна свакоме ко има способност да види, међутим, ако ко жели, може да затвори очи и да је не осети, не зато што се сунце негде удаљава и тако доноси мрак, већ зато што је човек, затворивши капке, заклонио оку приступ зрацима. А пошто, ако су очи затворене, визуелна моћ остаје неактивна, онда ће неделовање вида неминовно бити дејство које производи мрак у човеку, услед његовог вољног слепила. Као што ће неко ко градећи кућу није направио прозор за продирање светлости споља у њу, наравно, живети у тами, јер је добровољно заклонио приступ зрацима светлости, тако је „први човек са земље“ (1. Кор. 15, 47, уп. Пост. 2, 7) или, тачније, онај који је у човеку родио лепоту, имао моћ у себи окружио га по природи, али својом вољом. измислио нешто супротно природи, постављајући прво искуство зла као спонтано уклањање врлине. Јер у читавој природи створења нема зла, независно од воље, које има своје самостално постојање: „свако је створење Божије добро и ништа се не рачуна“ (1 Тим. 4,4); „Велико је све што је Бог створио“ (Пост. 1:31). Али када је кварљива навика греха на назначен начин ушла у људски живот, и од малог почетка у човеку се појавило огромно зло, и та боголика лепота душе, створена по угледу на прототип, била је покривена, као гвожђе, рђом греха, тада се лепота лика који по природи припада души није више могла, него се очувала у облику греха. Дакле, „човек, ово велико и драгоцено“ (Прич. 20, 6), како се зове у Писму, изгубивши достојанство, као да се неко оклизне и упадне у локвицу и намаже лице у блато, (тако да га ни познаници) не препознају, (тако је он,) павши у локвицу греха, „изгубио се у локви Божији“. 1,23) и кроз грех обукао лик трулежи и праха, који Свето писмо саветује да „одбаци“ (Јаков 1,21; Еф. 4,22), умивши се чистим животом, као водом, да би, скинувши овоземаљски „вео“ (Изл. 34, 34; 2 Кор. 3,16), поново је заблистала лепота душе. Одбацити оно што је туђе значи вратити се поново у стање које је својствено њему и природном стању, које се може постићи само ако поново постане исти као што је створен у почетку. Јер није наше дело, а не људска моћ да постигнемо подобије Божанском, већ је то велики дар Божији, који заједно са првим рођењем, нашој природи одмах даје подобије. 3. Људски рад само треба да очисти нечистоту која је израсла из греха и изнесе на видело лепоту скривену у души. То је, мислим, оно чему Господ учи у Јеванђељу, када говори онима који су у стању да разумеју „мудрост која се говори у тајности“ (1. Кор. 2,7) да је „Царство Божије у вама“ (Лк. 17,21). Јер мислим да ова изрека показује да је добро Божије неодвојиво од наше природе и да није далеко од оних који желе да га траже, али је оно увек у свакоме, непознато и скривено сваки пут „од туге и... од животних наслада... потиснуто“ (Лк. 8,14) и поново задобијено ако се само на то окренемо. А ако је потребно ово учење потврдити другим (примерима), онда, мислим, Господ дозвољава да видимо исто у потрази за изгубљеном „драхмом“ (Лк. 15, 8-10). Пошто од других врлина (које Свето Писмо назива драхмама) нема користи, чак и да су све постојале, све док душа остане удовица, изгубивши ту једну, зато Он, најпре, заповеда да се упали кандило са уљем, што вероватно значи реч Божију, која осветљава тајну (уп. 1. Кор. 4, 5). 4. Дакле, ако је смисао проналажења онога што тражимо враћање у првобитно стање божанског лика, који је сада сакривен у телесној нечистоти, онда будимо оно што је исконски (човек) био на почетку свог живота. Шта је он био? Био је „го“ (уп. Пост. 2, 25) од одеће са мртвом кожом, с смелошћу је гледао у лице Божије, још не чинећи вид и укус судијом лепоте (уп. Пост. 2, 9), него „уживавајући“ само „Господа“ (Пс. 36, 4) и, штавише, у сагласности са Пост. за помоћника (уп. 2 дато да га разуме као помоћника) (уп.: 2). Божанско Писмо, јер не пре него што ју је „упознао” (Пост. 4,1) пре него што је био изгнан из раја (уп. Пост. 3,24), а она је осуђена на болест порођаја (уп. Пост. 3,16) због греха који је починила, „преварујући се” (Пост. 3,13). Дакле, на исти начин на који смо се нашли ван раја, протерани у личности нашег родоначелника, на исти начин сада можемо поново, ако одемо, да се вратимо у исконско блаженство. Шта је ово пут? Задовољство добијено обманом био је почетак пада. Затим је страст задовољства била праћена стидом (уп. Пост. 3,7, 2,25) и страхом (уп. Пост 3,10) и то што се више не усуђују да се појаве пред очима Творца, већ се крију у лишћу и сенкама; након тога се облаче у мртве „коже“ (уп. Пост. 3,21) и тако шаљу да живе у овој долини пуној болести и трудова, где је брак измишљен као утеха за смртнике. Поглавље 13. Да брига о себи почиње одвајањем од брака 1. Дакле, ако желимо да се овде „разрешимо (αναλυεις) и будемо са Христом“ (Фил. 1:23), онда своје одрицање (αναλυσις) морамо започети браком. Као што прогнани из свог отачаства, када се (одлазе) враћају тамо одакле су кренули, прво напуштају крајњу тачку свог одласка, тако и онима који се враћају Христу ова реч саветује да пре свега, као и последња ноћ, напусте брак, јер се он испоставља као последња граница наше удаљености од небеског живота. Тада се (потребно) повући од тешке бриге за земаљске ствари, на коју је човек био осуђен после Пада. Затим – скините завесе телесне, скините са себе „одеће од коже“ (Пост. 3, 21), односно „телесну мудрост“ (Рим. 8, 6), и, одричући се свих „тајних срамота“ (2. Кор. 4, 2), више се не скривајте под сенком смокве (уп. 7, 7, то је живот, одбацивање, 3.). велови пролазних „лишћа“ овог живота, да се поново појаве пред очима Створитеља. (Требало би и) избегавати искушења за укус и вид и придржавати се више савета не змије отровне, већ само заповести Божије. А састоји се у тежњи само за „добром“ и одбацивању укуса „зла“ (уп. Пост. 2,9); јер је свако даље зло почело од нас јер нисмо хтели да останемо у незнању о злу. Зато је прародитељима заповеђено да не стичу знање ни о добру ни о ономе што му је супротно, већ, удаљавајући се од „познања“ и о „добру“ и о „злу“ (Пост. 2,9), да уживају у чистом, непомешаном добру које није умешано у зло. А ово добро, велим, не састоји се ни у чему другом него у томе да будете сами са Богом и да се у томе непрестано и непрестано наслађујете, не мешајући у ово уживање било шта што води супротном. А ако смело да се каже, можда ће на тај начин неко бити „ухваћен“ из овога света, који „у злу лежи“ (1. Јн. 5, 19), у рај, где је, нашавши се, Павле чуо и видео „неисказане“ и невидљиве ствари, о којима „не може човек да говори“ (2. Кор. 12, 4). 2. Али пошто је рај пребивалиште живих и не прихвата оне које је убио грех, ми смо „телесни и смртни и продати греху“ (Рим. 7:14), како онда онај ко је под влашћу смрти може бити „у земљи живих“ (Пс. 26:13, 115:9)? Који пут и метод се може измислити да се ослободимо ове власти? довољно упутства. Чули смо речи Господње Никодиму да је „што је рођено од тела тело је, а што је рођено од Духа, дух је“ (Јован 3:6); 3. Дакле, пошто са рођењем по телу увек прати сила која уништава оно што је рођено, тако, очигледно, Дух даје животворну силу рођенима од Њега. Дакле, који је закључак из онога што смо рекли? Тако да ми, оставивши по страни телесни живот, који неминовно следи за смрћу, тежимо оном животу који не носи смрт. Управо такав је живот као девица. Истина ових (речи) биће јаснија ако мало додамо. Ко не зна да је дело телесног сједињења појава смртних тела, али из духовног сједињења (κοινωνια) уместо деце рађа се живот и бесмртност спојеним? И на то је поштено применити апостолску изреку да се „због рађања“ (1. Тим. 2, 15) спасава мајка која се радује таквој деци, као што је псалмиста објавио у божанским псалмима, говорећи: „Кад мајка унесе неплодност у кућу, радује се својој деци“ (Пс. 9). Јер она се истински радује као мајка, девствена мајка, која је Духом родила бесмртну децу, коју је пророк због целомудрености назвао „неплодном“. Поглавље 14. Да је девичанство јаче од господства смрти 1. Сходно томе, рационални људи би требало да преферирају управо такав живот који је јачи од доминације смрти; јер је телесно размножавање (нека се нико не увреди овим речима) узрок не толико живота колико смрти. Чињеница је да пропадање почиње од рођења, а они који су га окончали девичанством су у себи поставили границу смрти, забрањујући јој да иде даље кроз себе и представљајући извесну границу између живота и смрти, спречавали су ову другу да иде напред. Дакле, ако смрт не може проћи кроз девичанство, него у њој нестаје и престаје, онда се јасно види да је девичанство јаче од смрти; због чега се тело с правом назива непорочним ако се није потчинило ропству трулежног живота и није дозволило да постане оруђе за наставак смртног потомства, будући да је у њему прекинут стални след трулежи и смрти, који се непрекидно настављао од праисконског (Адама) до девичанског живота. Јер било је немогуће да смрт икада престане да делује, упркос чињеници да је рођење људи деловало кроз брак. Али она, која је пратила све претходне генерације и са рођенима увек улазила у живот, нашла је у девичанству границу свом деловању, преко које јој је то било немогуће. Јер као што је у Богородици Марији, „смрт, која је зацарила од Адама до Ње“ (Рим. 5, 14), када је дошла до Ње, она се, као о камен, спотакнула о плод девичанства, и била је згњечена о њега. Дакле, у свакој души која води девичански живот у телу, „сила смрти“ (Јевр. 2:14) је, такорећи, згњечена и уништена, не налази се у шта да забоде свој „трн“ (уп. 1. Кор. 15:55; Ос. 13:14). Јер ватра, ако не додате дрво, сламу, сено или било коју другу запаљиву материју, не може испољити своју природну моћ. Дакле, моћ смрти не може деловати ако јој брак не додаје суштину, не припрема створења која морају да прођу смрт, као да су осуђена. 2. Ако сте у недоумици, погледајте све врсте недаћа које смрт доноси људима, као што је већ речено на почетку речи. одакле долазе? Да ли је могло бити туге због удовиштва, сирочета или несреће губитка деце да није било тог брака? На крају крајева, жељене радости, радости и задовољства и све што се у браку сматра завидним, завршава се таквим тугама. Као мач, дршка је глатка, пријатна на додир и у руци, сјајна и удобна, а све остало је гвожђе, оруђе смрти, што је страшно видети и још страшније доживети – нешто слично овоме је брак: као уметнички изрезбарени, лепи дршка, он за чулни осећај представља површну глаткоћу задовољства, она је у додиру са овом руком, али као што је у додиру са овом руком. са собом повлачи тугу, а брак постаје кривац за сузе и несреће за људе. 3. Он представља тако јадне и суза вредне призоре: децу која су у раној младости остала сирочад и издата као плен јаких, децу која се у својој несрећи често смеју и не схватају. Који други разлог за удовство постоји ако не брак? Сходно томе, удаљавање од њега одмах вас ослобађа свих таквих катастрофа, и то је поштено. Јер када се разори осуда коју је одредио древни грешник, тада се туге мајки, по Писму, више не умножавају и болест (Пост. 3, 16) не претходи људском рођењу. У исто време се коначно уништавају животне недаће и сузе се скидају са лица, како каже пророк (Ис. 25,8). Јер тада зачеће не бива у безакоњима и рођење не бива у гресима (Пс. 50,7) и „не од крви, ни од пожуде људских, ни од пожуде телесне“ (уп. Јн. 1,13), него само од воље Божије ово рођење бива. И то бива када неко живим срцем сагледа нетрулежност Духа; он рађа „мудрост..., правду, освећење, а такође и избављење“ (1. Кор. 1:30). Јер свако може бити мајка Ономе који је све ово, као што Господ негде каже: „Ко чини моју вољу, и брат је Мој... и сестра и мајка“ (Мт. 12, 50). 4. Које место заузима смрт у оваквом рођењу? Заиста, „живот смрти се у њима пропада“ (2. Кор. 5:4)! И чини ми се да је девичански живот прототип блаженог живота у „свету... будућем” (Еф. 1,21), који садржи многе знаке тих благослова који су, како се надамо, за нас издвојени (Кол. 1,5). Истина реченог види се ако се питање детаљније испита. Прво, онај који је једном умро са грехом, „живи само за Бога“ (Рим. 6:10) и више не ствара плод за смрт; али, верујући, колико је то могуће, у крај телесног живота, он тада чека „благословену наду и појаву... Бога великог“ (Титу 2:13), не стављајући никакво медијумстинум између себе и доласка Божијег дела (у свет) средњих генерација. најизврснији од благослова после васкрсења: јер ако је Господ обећао праведницима после васкрсења живот једнак анђелима (Лк. 20, 36), а целибат је својствен анђелској природи, онда онај који се причешћује „господанством светих“ (Пс. 109, 3) већ се распада са чистоћом живота и имитује им чистоћу. добија обећане бенефиције. Дакле, ако нам девственост даје тако велике и богате (дарове), која онда реч може адекватно похвалити такав дар? Који ће од других духовних благослова бити тако велики и драгоцени да се може упоредити са овим савршенством? Поглавље 15. О томе да се истинско девичанство види у свакој делатности 1. Али ако схватимо колико је овај дар обилан, онда треба да знамо и шта он подразумева, јер девичанство није једноставна ствар, како неко можда мисли, и не односи се само на тело, већ умно „допире“ (Муд. 7, 24) и продире у све поступке душе препознате као исправне. Јер душа, која се девственошћу прилепљује за правог Женика, не само да ће се удаљити од телесног оскврњења, него, поставивши одавде темељ својој чистоти, чини исто у свему, са истом непоколебљивошћу, плашећи се, као да приклања своје срце нечему преко онога што би требало, кроз општење са неким злим човеком, да не допусти да пређе ни у који део одраслог човека. И ево шта хоћу да кажем – враћам се поново на оно што сам раније рекао: душа, „очишћена“ Господу да би била са Њим „у једном духу“ (1. Кор. 6, 17), закључивши, такорећи, некакав договор заједничког живота – да Га „волим свим срцем својим... и... снагом“ (5. Мојс. 6, 5), неће више „Кор. 6, 16), да не би били једно тело са њим; Такође неће дозволити ништа друго што смета спасењу, јер су сва нечиста дела тесно повезана једно са другим и душа, оскврнивши се једним од њих, не може више да се задржи неокаљаном. 2. Ове речи могу бити поткрепљене примерима. Тако вода у језеру остаје чиста и мирна све док нешто бачено споља не поремети и не покрене његову глатку површину. Ако баците камен у језеро, прскање од њега ће се раширити по целом језеру, јер камен од своје тежине тоне у дубину, а таласи се дижу у круг са места где је пао и разилазе се до самих ивица воде, а цела површина језера кружним титрањем одговара на огорчену дубину. Тако и тихо и мирно стање душе, од напада једне страсти, све долази у вибрацију и саосећа са оштећеним делом. Јер они који проучавају такве ствари кажу да су врлине неодвојиве једна од друге и да је немогуће направити тачан појам једне врлине, а да се не дотиче других, али у коме се једна врлина роди, друге ће је сигурно следити. Такође, и обрнуто: зло које се увукло у нас простире се на сав врлински живот; и заиста, како каже апостол, целина има сажаљење за своје делове, тако да ако „један страда“, са њим страда и цело тело, а ако (један) „велича... цело тело се радује с њим“ (1. Кор. 12, 26). Поглавље 16. Да је опасно и најмање одступање од врлине Ипак, у нашем животу има безброј одступања од греха, а Свето писмо другачије означава ово мноштво: јер „многи ме“, каже, „изгоне и хладе ме“ (Пс. 118:157) и: „многи се боре против мене с висине“ (Пс. 55:3); има много других сличних изрека. Дакле, генерално, можемо директно рећи да има много оних који прељубнички кују да покваре овај истински „поштен брак... и постеља је неокаљана“ (Јевр. 13:4). Ако их треба поименце пребројати, онда су то: прељубник је гнев, прељубник је грамзивост, прељубник је завист, (као и) огорченост, непријатељство, клевета, мржња – једном речју, све оно што апостол сматра „противљењем“. здрава наука" (1 Тим. 1, 10), је списак прељубника. Замислимо лепу жену, достојну љубави и стога удату за цара, али која је због своје лепоте подвргнута сплеткама неких безаконика. Докле год она своје заводнике доживљава као непријатеље и оптужује их пред својим законитим мужем, толико је чедна жена, одана само свом мужу, и интриге дрских људи тада немају моћ над њом. Ако попусти (макар) једном од нападача, онда (чак и ако) остане верна у осталом, (ово) је неће спасити од казне; јер је довољно осудити ако је један оскрнавио кревет. Дакле, „богожива“ (Рим. 6:10) душа неће бити занесена ниједном од добара која јој се чине примамљивом; ако кроз коју страст допушта нечистоту у срце, онда ће и сама нарушити закон духовног брака. И како Свето Писмо каже, „мудрост неће ући у злу душу“ (Премудрост 1:4), тако да се заиста може рећи да у души испуњеној гневом и завишћу или ако има неки други порок у себи, добри Женик не може да се усели. 2. Па ко ће наћи начин да усагласе међу собом оно што је по природи страно и нема ништа заједничко? Послушајте апостола, који учи да нема „заједништва између светлости и таме“ или „правде са безакоњем (2. Кор. 6, 14), или, укратко речено, свега онога што мислимо и називамо Господом разликом савршенстава која се у Њему посматрају – са свим оним што се, напротив, сматра злом. Дакле, оно што је по природи немогуће у заједници између сваке друге је немогуће. Душа опседнута неким пороком је туђа и неспособна за суживот са добротом, дакле, да она чедна и разумна девица мора на сваки начин да се заштити од насртаја било какве духовне страсти и да се чува за Женика који ју је сјединио са собом, чист, без „прљавштине“ или од било чега „пута“, заиста „уска и тесна“ (Матеј 7,14), која не допушта скретања ни у једном правцу и са које и најмање скретање подједнако прети опасношћу од пада. Поглавље 17. О томе да је доброта несавршена ако јој недостаје и једна (својство) врлине 1. Ако је то тако, онда, колико је то могуће, морамо исправити обичај многих – оних који се одлучно оружују против наслада срамнијих, а лове за задовољством части и пожуде. Понашају се као роб који не покушава да се ослободи ропства, већ се задовољава само променом господара, сматрајући промену власника слободом. На крају крајева, судбина ропства је иста, чак и ако не владају исти господари, докле год је туђа моћ и ауторитет. А има и оних који се, храбро борећи се са задовољствима, (ипак) убрзо предају супротној страсти и строгим и исправним начином живота лако падају у ропство туге, излива гнева, огорчености и свега другог што је супротно страсти задовољства, и (од чега се) с муком се ослобађају. То се дешава када нас на животном путу води не жеља за врлином, већ нека врста страсти. 2. Наравно, „заповест Господња је тако светла да просветљује очи“ (Пс. 18, 9) чак и код одојчади, како каже Свето Писмо, потврђујући да је „добро прилепити се уз јединога Бога“ (Пс. 72, 28); Бог није ни туга, ни наслада, ни кукавичлук, ни дрскост, ни страх, ни гнев, или било која друга слична страст која овладава неуком душом, већ, како каже апостол, самопостојећа „мудрост“ и „освећење“ (1. Кор. 1, 30), истина и „радост и мир“ (ср. 14, 2). слично. Дакле, како може онај који је опседнут (оним што је супротно савршенствима) прионути (1. Кор. 6:17) за онога ко има таква савршенства? лакомислено, трудећи се да се не потчиниш једној страсти, да верујеш врлини супротној? На пример: избегавање задовољства (ηδονη), препуштање тузи (λυπη), избегавање дрскости (το θρασυ) и лакомислености (το προπετες), слабљење духа кукавичлуком (δειλια) или, настојање да будеш неприступачан за већу неприступачност (δειλια), (φοβος)? Уосталом, каква је разлика: на овај или онај начин отпасти од врлине, или, тачније, удаљити се од самог Бога, који је све врлина? А код телесних болести нико неће рећи да постоји разлика: да ли се тело пореметило од прекомерне глади или од неумерене ситости, јер вишак у оба случаја води истом циљу. Дакле, ко брине о животу и здрављу своје душе, придржаваће се (златне) средине бестрасности, не савијајући се и не придружујући се било којој од супротних крајности које леже са обе стране врлине. Ово нису моје речи, већ из самог божанског гласа, јер ово правило јасно произилази из учења Господњег, када Он учи Своје ученике, који се крећу у овом свету као „јагањци међу вуковима“, не само да буду „голубови“, већ да у свом моралу имају нека својства „змије“ (Лк. 10:3; Мт. 10:16). То значи да једноставност, која се међу људима сматра похвалном, не би требало да проширују до (последње) границе, јер такво својство није далеко од крајњег сиромаштва ума (ανοητον); ни сналажљивост и лукавство, које су многи хвалили, сами по себи, без примеса супротних особина, нису били поштовани као врлина, него тако што су од видљивих супротности формирали један мешовит начин деловања, одсецајући од једног глупост, а од другог - софистицираност у превари, тако да је од обе супротности настао један леп начин понашања, који се састоји од лепог понашања. (γνωμης) и софистицираног ума: јер „постаните“, каже он, „мудри као змија, а циљеви ваши као голубови“ (Матеј 10:16). Глава 18. Да све силе душе треба да буду усмерене ка врлини 1. Дакле, нека ово што је Господ овде рекао буде опште правило за живот свакога, а посебно за оне који се девственошћу приближавају Богу, да, пазећи на једно добро дело, не само да се чувају порока који су супротни (њему), него одасвуд извлаче себи добра, да им живот буде сигуран на све стране. Јер чак и ратник који оклопом покрије само неке делове тела угрожава остатак свог голог тела. А шта му користи да оклопом штити (један) део свог тела, када су му (остали) голи делови отворени за смртне ударе? Ко би лепом назвао некога код кога је неком несрећом унакажена једна од компоненти његове лепоте? Ова ружноћа одузима лепоту неоштећених делова. Ако је смешан, како Јеванђеље негде каже, то је онај који је, како Јеванђеље негде каже, одлучио да „сазида стуб“ и све своје напоре уложио на његово „темеље“, али није стигао до краја (Лк. 14,28-30), чему нас онда још учи ова парабола, ако не да се ми, узевши на себе неки узвишени задатак, трудимо да га доведемо до краја, усавршавајући ово дело Божије разним надградњама заповести. Као што више од једног камена чини читаву конструкцију куле, тако више од једне заповести доводе савршенство наше душе до жељене мере, али прво морамо поставити „темељ“, како каже апостол; затим подигните (на њему) „зграду од злата и часног камена“ (1. Кор. 3, 12), јер се тако зову дела заповести, по речи пророка: „Заволех заповести Твоје... много више од злата и часног камена“ (Пс. 118:127, Пс. 18:11). Дакле, нека се ревност за девичанство утврди као темељ за врлински живот; и на овом темељу нека почивају сва дела врлине. Јер, иако је девичанство признато као веома достојно и богоугодно дело (заиста је оно за шта се сматра), али ако се сав живот не слаже са овим добрим делом, ако се друге силе душе укаљају нередом, онда то неће бити ништа друго до „злот у ноздрвима свиње“ (Прич. 11:22) или перле погажене под ногама свиња (Матеј 7:6). Али доста о томе. 2. Ако неко цени уређење (свих аспеката) живота у међусобном договору као ништа, нека научи ово правило гледајући шта се дешава у његовој кући. Мислим да власник куће неће дозволити да се у његовом дому види било шта непристојно или ружно: или преврнути кревет, или сто затрпан свакојаким гадима, или да су „посуде... часне” (уп. 2 Тим. 2, 20-21) гурнуте у неки прљави угао, а оне намењене ниској употреби стајале су у пуну кућу. Али пошто је све лепо и по реду уредио и свакој ствари одредио своје место, он смело прима госте, нимало се не плашећи стида ако се сазна како се воде његови послови у кући. Овако, мислим, треба да поступа власник и управник наше скиније (2. Пет. 1, 13-14) — мислим на ум: он треба да складно уреди све што је у нама; Свака од моћи душе, коју нам је Творац обезбедио уместо прибора и посуда, мора се употребити у складу са својом природом и на добро. Ако нас нико не оптужује да смо причљиви и многословски, онда ћемо све по реду објаснити, да би, на примеру овога што имамо, свако уредио свој живот на корист. 3. Дакле, кажемо да жељену (силу) треба утврдити у чистоти душе, жртвујући Богу као дар и првине својих благослова; и, посветивши га (Њему) једном, сачувај га неприкосновеним, чистим и неокаљаним сваком прљавштином живота. Чувајте раздраженост, гнев и мржњу као псе чуваре, како би остали будни да се сами супротставе греху и своју природну (злобу) усмерили на тог „лопова“ и разбојника који тајно продире да нас лиши божанског блага и улази да „украде, убије и уништи“ (Јн. 10,10). Храброст (την ανδρειαν) и смелост (το θαρσος) треба држати у рукама као штит, да се не би „плашили страха који се налази испод тежњи злих који га налазе“ (Приче 3:25); нада (ελπις) и трпљење (υπομονη) су као штап на који се треба ослонити када (подвижник) искушењем буде доведен до изнемоглости. Време је да се прибегне „тузи“ (λυπη) у случају „покајања“ (μετανοια) за грехе (уп. 2. Кор. 7, 10), јер није погодно ни за шта друго осим за ову употребу. Нека истина (δικαιοσυνη) буде истинско мерило „правде” (ευθυτης) (Пс. 44,7-8) у одређивању шта је непогрешиво у свакој речи и делу, како треба располагати својим духовним снагама и како свакоме дати своје. И жеља за више (του πλειονος εφεσις), која је велика и безгранична у души свакога, ако је неко примени на жељу божанску, биће блажен у својој похлепи (πλεονεξια), силно приморавајући себе да стекне оно што је за себе хваљење. 11:12; Лука 16:16). Нека „мудрост” (σοφια) и разборитост (φρονησις) буду „саветници” (уп. Премудрост 8, 9) у погледу онога што му је корисно, и помоћници у његовом животу, да никада не падне у обману од неискуства или безумља. Ако неко користи горепоменуте менталне моћи неприкладно својој природи, али их упућује на погрешне ствари: жеља се окреће срамним предметима, мржња је усмерена против суплеменика; „Ко воли неправду“ (Пс. 10, 5) буни се против својих родитеља, усуђује се да чини оно што је недолично, нада се таштини, одстрањујући од себе мудрост и разборитост, дружи се са похлепом и лакомисленошћу и тако се понаша у свему осталом – толико је глуп и смешан колико је толико глуп да је немогуће описати његову глупост. Замислимо да неко, стављајући оклоп наопачке, окреће шлем тако да му покрије лице, а (колебајући) грб виси; Ставиће ноге у шкољку, а чварке причврстити на прса, и оно што је од оружја намењено левој страни биће окренуто на десно, а оно за десно - на лево. А оно што овако наоружан ратник мора да страда у борби, то ће неминовно у животу претрпети онај ко допушта збрку у мислима и изопаченост у употреби умних моћи. 4. Дакле, морамо се старати о успостављању хармоније у свему томе (ευαρμοστια), која обично настаје у нашим душама из истинске целомудрености. Ако треба да пронађемо најсавршенију дефиницију целомудрености, онда би можда, у тачном смислу, целомудреност требало назвати добро уређеним редом (ευτακτος οικονομια) свих душевних покрета, спојених са мудрошћу и разборитошћу. Са таквим устројством душе неће бити потребе за било каквим (посебним) радом или марљивошћу за постизање највиших и небеских благослова; с њом ће душа са потпуном лакоћом постићи оно што без ње изгледа недоступно. Самим смањењем (υπεξαιρεοις) супротности (својих намера) она природно постиже жељено добро: јер ко није у тами, по дефиницији, пребива у светлости; а ко није умро, жив је. Следствено томе, „ко не одузме живот свој узалуд“ (Пс. 23, 4) свакако ће бити на путу истине, јер разборитост и разборитост у расуђивању да не би скренули са правог пута служе као најсигурнији путоказ на правом путу. Као што слуге ослобођене ропства, када, престајући да служе својим господарима, постану сами себи господари, сву пажњу окрећу себи, тако се, мислим, и душа, ослобођена служења телу, окреће сазнању своје карактеристичне и природне делатности. Слобода, као што знамо, посебно од Апостола, састоји се у томе да се не „држи под јармом ропства“ (Гал. 5:1) и да, као одбегли роб или зликовац, не будеш окован у ланцима брака. 5. Али опет враћам реч на сам почетак – на то да се савршенство слободе не састоји у пукој одвојености од брака (да неко не сматра да је дужност девичанства тако мала и безначајна да сву заслугу види само у одржавању чистоте тела); али пошто је „свако ко чини грех роб греха“ (Јн. 8,34), онда у било ком делу или занимању одступање ка злу излаже човека ропству и ставља на њега печат, остављајући на њему ожиљке и жигове од удараца греха. Дакле, ко је себи поставио велики циљ – девичански живот – мора да буде једнак себи у свему и да покаже чистоту у целом свом животу. Уметност риболова, према причи Господњој (Мт. 13, 47-49), одваја корисну и јестиву рибу од неисплативих и штетних, тако да једна од ових последњих, једном у суду, не учини штетном употребу чак ни корисних. Дакле, дело праве чедности састоји се у томе да се од свих делатности изабере чиста и корисна, избегавање непристојног у свему као бескорисног и препуштање обичном световном животу, који се у параболи алегоријски назива „море“ (Матеј 13:47). А псалмопевац, такође у једном од псалама, излажући нам учење о исповедању, овај превртљиви, страшћу опседнути и бунтовни живот назива „водама... душе“ које додирују, „буром“ и „дубинама морским“ (Пс. 68, 2-3), у којима се, као у дубину египатски, умртви „нестабилан“ ум, као у дубину Египћана. (Пр. 15, 5). Оно што је пријатељски расположено према Богу и има способност да види истину, што се у историји назива Израиљ, једино је оно што „пролази кроз море као по сувом“ (уп. Изл. 14, 22; Јев. 11, 29), а да уопште не осећа горчину и сланост таласа живота. Тако су, сликовито, под вођством закона (јер је Мојсије био врста закона), Израиљци прешли море не поквасећи ноге, Египћани су се, пратећи их, ушавши у њега, удавили; сваки по својој природи: један лако пролази, а други се дави у дубини. Јер је врлина нешто светло и усмерено навише (ανωφερες), будући да сви који живе по њеним правилима „лете као облаци“, по речима Исаије, „као голубови који се гнезде“ (Ис. 60, 8). Јер грех је тежак, како каже један од пророка, над „талатом од калаја... који седи” (Зах. 5:7). Ако се некоме такво објашњење историје чини натегнутим и неприкладним и не допушта да је чудо извршено приликом преласка мора описано у нашу корист, нека послуша апостола да је „по њему примљена цела ова слика, али је написана за нашу поуку“ (1. Кор. 10,11). Поглавље 19 1. Разлог за овакво размишљање нам даје пророчица Маријам, која је одмах након (проласка) мора, узевши сув и благогласан „тимпан“, отпочела песму у „лице жена“ (уп. Изл. 15, 20). Јер мислим да Свето Писмо алегоријски говори о девичанству као о „тимпану“, у коме се прва трудила Маријам, која је, верујем, предобразила Богородицу Марију. Јер као што бубањ, очишћен од сваке влаге и потпуно сув, чује гласан звук, тако је и девственост, не допуштајући никакву светску „влагу“ у овом животу, светла и надалеко позната (περιβοητος). Ако је тимпанон који је Маријам имала у рукама био мртво тело, а девичанство је умртвљивање тела, онда би то врло добро могло да указује на невиност пророчице. Што се тиче чињенице да је пророчица Маријам била прва међу девицама, ово мишљење заснивамо на неким претпоставкама и нагађањима, а не на јасној индикацији Светог Писма, иако многи истраживачи директно проглашавају њен целибат, јер историја нигде не помиње ни њен брак ни рођење деце од ње. Штавише, да је имала мужа, онда би је названа и позната не по брату Арону, већ по мужу, јер не брат, него „муж се зове глава жени“ (1. Кор. 11:3; Еф. 5:23). Дакле, ако је међу онима који су тражили рађање као благослов и закон, дар девствености сматран достојним поштовања, колико би више требало да дочекамо ову ревност ми, којима се благослови дарови Божији више не дају по телу, већ духовно. Божанско Писмо нам открива када се плодност и рађање дешавају на добро и о каквом је умножавању стало светитељи Божији. Јер и пророк Исаија и божански апостол су то јасно и мудро указивали, један говорећи: „Страха Твога, Господе, у утроби бејах“ (Ис. 26, 18), а други хвалећи се да је постао. родитељ, више од било кога са много деце, јер је носио (под срцем) читаве градове и народе, не само Коринћане и Галате у њиховим рођеним болестима, доносећи их на свет и замишљајући (μορφωσας) о Господу (Гал. 4, 19), него је испунио целу земљу „од Јерусалима до Јерусалима“. 15:19) са својом децом коју је „родио у Христу... кроз јеванђеље“ (1. Кор. 4:15). Због тога је у Јеванђељу благословена материца Пресвете Богородице (Лк. 11, 27), која је служила девичанском рођењу; пошто ни рођење није нарушило девичанство, нити је девичанство послужило као препрека таквом рођењу, јер тамо где се рађа „дух спасења“, како каже Исаија (Исаија 26:18), нема апсолутно никакве потребе за „плотским пожудама“ (Јован 1:13). Поглавље 20. Да је немогуће истовремено служити телесним задовољствима и уживати у плодовима божанске радости. 1. Апостол (2. Кор. 4, 16) такође има израз да у сваком од нас постоји двострука личност: једна „споља”, која по природи тежи да „распадне”, друга – схваћена као „скривени човек срца” (1. Петр. 3, 4), која прихвата обнову. Ако је ова реч истинита (а свакако је истинита, јер у њој говори сама „Истина” (уп. Јн. 14, 6)), онда се са пуним правом може мислити о браку као двојаком, респективно и у складу са сваким од (два) људи у нама; а можда онај ко се усуди да каже да телесно девичанство унапређује и помаже унутрашњи и духовни брак неће у свом смелости далеко одступити од истине. 2. Како је немогуће истовремено опслуживати два заната делима својих руку, на пример: бавити се земљорадњом и истовремено поморством или ковачком и столарском занатом, али ако неко жели да успе у једном послу, онда мора да напусти други; Дакле, пошто су пред нама и два брака, од којих се један остварује по телу, а други по духу, жеља за једним од њих нас неминовно отуђује од другог. На крају крајева, око не може јасно да испита два предмета одједном, осим ако се не окрене према сваком појединачно и појединачно. На исти начин, језик не може истовремено служити различитим дијалектима: на пример, изговарати грчке и хебрејске речи у исто време. А ухо не може истовремено да уочи нарације о делима и моралне речи. Јер говори различитог садржаја, ако се чују одвојено, производе у слушаоцима (одређену) идеју; ако оба, помешана, истовремено заузму ухо, онда ће њихов садржај, спајајући се заједно, произвести неодређену пометњу у уму. 3. На исти начин, наша жељана способност није у стању да истовремено служи телесним задовољствима и тежи духовном браку. Јер немогуће је остварити постављени циљ обојице истим начином живота, будући да је духовни брак повезан са уздржањем, умртвљивањем тела и презрењем свега телесног, а са телесном женидбом – управо супротно. Када је потребно изабрати између два господара, онда, пошто је немогуће бити послушан обојици у исто време, јер „нико не може радити за два господара“ (Матеј 6,24), разуман ће изабрати достојнијег од њих. Дакле, за нас, када се нуде два брака, пошто је немогуће ући у оба заједно, јер „ко је ожењен не мари за оно што је Господње, ... а ко је ожењен брине о стварима света“ (1. Кор. 7, 32-33), не можемо – говорим о разумнима – погрешити бирајући најдостојније од њих. Такође не треба остати у незнању о путу који води ка овоме (браку), који се може спознати само упоређивањем. 4. Као и у физичком браку, онај ко не жели да буде одбачен, водиће много рачуна о здрављу тела, о правилном украшавању, о обиљу богатства и о томе да нема мрље ни на свом животу ни на својој породици, јер се тиме обично постиже жељени циљ, на исти начин, ко хоће да уђе у духовни брак, нека се први од свих умом упусти, нека буде први од свих младих. (Рим. 12, 2) од сваке трошности. Онда нека се покаже да има у изобиљу оно о чему се највише брине, али нека се не прослави земаљским имањем, него да се украси небеским благом. Нека буде и љубоморан што има славу у породици – не ону која случајно може припасти лошим људима, већ која се постиже радом и марљивошћу, сопственим добрим делима, што су само „синови светлости“ (Јован 12,36; 1. Солуњанима 5,5), деца Божија и они који се називају „сунцем од истока“ (1.3.) узвишени за своја светла дела. Нека снагу и здравље постиже не старањем о телу или гојењем тела, већ управо супротно – телесном слабошћу, побољшавајући снагу духа (уп. 2. Кор. 12, 9). Знам и брачне дарове који приличе овом браку, који се не стичу кварљивим средствима, већ се дају као дар из сопственог богатства душе. Да ли желите да знате имена ових поклона? Слушајте Павла, одличног управника брака за неке богате људе, који у сваком погледу представљају (нешто) себе (2. Кор. 6:4). Говорећи о другим многим и великим даровима, он такође додаје: „у очишћењу“ (2. Кор. 6,6). И опет, све што он другде сматра „духовним плодовима“ (Гал. 5:22) све су то дарови овог брака. И ако неко хоће да следи Соломона и да прихвати праву мудрост као пријатеља и помоћника живота, о чему он каже: „пожели, и он ће те чувати, ... скоро те и загрлити“ (Прич. 4:6, 8), – у складу са достојанством такве жеље, нека припреми чисту одећу за себе да учествује у овој свадбеној свечаности заједно са онима који се забављају, како не би био избачен ако се појави да учествује у слављу не одевен у „свадбено рухо“ (Матеј 22:11-12). Очигледно је да је овај метод припреме за брак ове врсте заједнички и мужевима и женама; пошто, како каже апостол, „нема ни мушко ни женско“ (Гал. 3, 28), „него је Христос све и у свему“ (Кол. 3, 11). И наравно, онај ко је заљубљен у мудрост као божански предмет своје жеље има истинску Мудрост; а душа, прилепљена уз нетрулежног Женика, сија љубављу према истинској Премудрости, која је Бог. Али шта је духовни брак и шта има за циљ чиста и небеска љубав, довољно смо открили у реченом. Глава 21. Да онај ко је изабрао строг начин живота мора да се уздржава од свих телесних наслада. 1. Пошто се показало да нико не може да приступи божанској чистоти, а да претходно не постане чист, треба да се заштитимо од наслада, као великим и јаким зидом, да се чистота срца не би упрљала приближавањем њима. Чврсти зид је потпуна дистанца од свега што носи страст, јер је уживање једно у природи, по мудрима, као вода која се из једног потока прелива у различите токове, кроз свако од чула продире у унутрашњост оних који су одани задовољству. Дакле, поражен задовољством које је у њега ушло кроз једно осећање, поражен је њиме у самом срцу свом; као што Божја реч учи да је онај ко опажа пожуду чулом вида рањен „у срцу“. Мислим да је Господ, говорећи овде о једном осећању, мислио на све, тако да, пратећи речено, можемо (с пуним) правом додати: ко је чуо „шта год хоћеш“, ко се дотакао и који је сву своју снагу подредио служби задовољства, сагрешио је „у срцу“ (Мт. 5, 28). 2. Дакле, да нам се то не би десило, морамо се у животу руководити тим мудрим правилом, да не бисмо прилепили душом ни за шта за шта је помешана примамљивост задовољства, већ првенствено и највише да бисмо се руководили насладом укуса, јер је она, наизглед, упорнија од других и, такорећи, заувек је мајка (заувек). Јер уживање у храни и пићу, претерано од претераног јела, неминовно изазива многе нежељене последице по тело, јер засићеност највећим делом изазива сличне страсти код људи (παθη). Дакле, да би тело увек остајало у потпуном смирењу и да га не би узнемиравала никаква страст која проистиче из ситости, морамо водити најстрожи начин живота и одређивати меру и границу задовољства не задовољством, већ потребом за нечим. Иако су потреба и задовољство често међусобно повезане (пошто глад обично чини све пријатним, јер јака жеља за задовољењем чини пријатним све што нам се деси да једемо), не треба ни да одбијемо да задовољимо потребу због задовољства које је прати, нити да радије ловимо за задовољство, већ, бирајући од свега корисног, треба да презиремо оно што прија. 3. Видимо да сељаци вешто одвајају жито од плеве помешане са њим, тако да се и једно и друго додељује за правилну употребу: жито за (одржавање) људског живота, плева за спаљивање и за исхрану животиња. Дакле, радник целомудрености, одвајајући потребу од задовољства, као жито од кукоља, ово последње оставља безумнима, чија је „смрт од сагоревања“, како каже апостол (Јевр. 6,8; уп. Мт. 3,12; Лк. 3,17), а од онога што је потребно, он „једе колико је потребно“ (Тимги 1). 4:3). Поглавље 22 1. Али пошто су многи, запавши у другу врсту неумерености, од претеране строгости живота неприметно одведени у правцу супротном циљу који су поставили, и иначе отуђили своју душу од виших и божанских предмета, свели је на круг ситних брига и брига, окрећући умове ка бризи о телу, тако да су умови неспособни да сагледају оно што је изнад. погружен у бригу о исцрпљивању и згњечењу своје плоти, онда би било добро да се о овоме бринеш и да подједнако избегаваш претераност у оба случаја, да нити гојење плоти не потискује ум, нити га, пак, његово претерано исцрпљивање чини слабим и презреним и бави се само телесним радом; али увек запамтите мудро правило које подједнако забрањује скретање (παρατροπη) и удесно и улево (уп. Приче 4:27; Бр. 20:17; Поновљени текст 5:32). Чуо сам од једног лекара који је, на основу своје науке, рекао да се наше тело састоји од четири елемента, који нису исте природе, већ потпуно супротни један другом: топлота и хладноћа су растворени у њему, а влага се чудесно меша са сувоћом, а супротност је међусобно повезана сродношћу посредничких веза. И природњак је ову идеју прилично духовито доказао, рекавши да је сваки од ових елемената, будући да је по природи дијаметрално супротан другом и одвојен од њега, сједињен са супротношћу кроз извесну сродност додирних својстава. Јер пошто се хладноћа и топлота подједнако могу наћи у влази и сувоти, а влага и сувоћа, заузврат, могу се подједнако спојити са топлотом и хладноћом, онда истоветност својстава, која се подједнако јавља у супротностима, аутоматски успоставља везу између супротних елемената. Али зашто да улазим у проучавање појединости, како се једна те иста ствар одваја једна од друге природном супротношћу, а опет сједињује, приближавајући се једна другој кроз сродност својстава? Поменули смо оно што је речено само зато што је онај који је изложио такву теорију о природи тела саветовао да се, ако је могуће, трудимо да одржимо равнотежу својстава: пошто се телесно здравље састоји у томе да ништа у нама не добије предност над другим. 2. Дакле, ако су његове речи на било који начин тачне, да бисмо одржали своје здравље, морамо одржавати такво стање тела да ниједан део оних од којих смо састављени не буде непотребно увећан или смањен неправилном употребом хране и пића, већ да се угледамо, колико је то могуће, на онога који вози кочију. Јер, ако контролише (младе) коње који се међусобно не слажу, онда не подстиче жустре ударцима, нити лењиве обуздава узде, нити, пак, дозвољава својевољном или необузданом и ревносном да јуре пуном брзином, већ једног води, другог обуздава, а трећег подстиче на слагање све док се не сложи бичем. Тако и наш ум, који влада узде тела, неће ни помислити да дода ватру на врелину која гори у летима младости, а онај који је постао хладан од патње или времена неће се још више охладити и пресушити, а у погледу осталих својстава ће такође следити речи Писма: „Не повећавајте се много и не умањујте мало“ (2 Кор. 16, 18); али одсецајући неумереност у оба случаја, он ће се старати о увећању онога што недостаје, и у оба случаја подједнако пазити на оно што је штетно за тело, да ни прекомерним наслађивањем плоти оно не постане бунтовно и необуздано, ни претераним исцрпљивањем5 – болно, узнемирено и без снаге за потребан рад. Најсавршенији циљ уздржања не значи исцрпљивање тела, већ његово лако служење духовним потребама. Поглавље 23. Да онај ко жели прецизно да проучава овај живот мора да учи од онога ко је у њему успео 1. А како тачно треба да поступи онај ко је одлучио да живи по правилима ове философије, чега треба да се чува, којим активностима треба да се бави, а такође и коју меру уздржања треба да задржи, којих правила треба да се придржава и шта да цео животни ток треба да буде усмерен ка том циљу? О свему су написана многа учења, где ће он наћи поуку у појединостима. Али много делотворније од вербалне инструкције је вођство ефективним примером; и нема ништа тешко (δυσκολια) (у) испуњавању овог захтева. Да бисте пронашли ментора, не морате да идете на дуго путовање или да се подвргнете морском путовању, али „у вашој близини“, каже апостол (Рим. 10:8), ова милост је на вашем огњишту. Ево школе врлина, у којој се живот ове врсте, доведен до највишег степена строгости, појављује у свој својој чистоти. Овде и они који ћуте и они који говоре имају велику моћ да поуче делом како да воде овај небески живот. Јер свака реч, која се јавља без дела, ма колико била елоквентно састављена, личи на бездушну слику, којој боје и боје дају неку живост, а ко „твори и поучава“, како Јеванђеље каже на једном месту (Мт. 5, 19), заиста је жив човек, „прекрасан у чину, љупкости“44:3. 2. Њему је да свако ко жели, након разумног избора, да се „држи“ невиности, треба чешће да се обраћа (Матеј 6:24; Пословице 3:18). Као што није довољно да неко ко жели да научи језик једног народа буде сам себи инструктор, већ учи од упућених људи и тако постиже да говори исто као странац, тако, мислим, и овај живот, будући да не иде путем природе, већ је због необичног начина живота удаљен од ње, нико не може савршено да га научи осим под искуством некога ко је у њему искусан. И у свим другим светским пословима, трагалац може боље успети ако предмет својих студија учи од учитеља, него ако се упусти у посао сам. Јер овакав начин живота није тако једноставан да бисмо, ако је потребно, могли да се поуздамо у сопствено расуђивање, што је за нас корисно, јер одлучност да искусимо непознате ствари није сигурна. На исти начин, људи су искуством дошли до до тада непознате медицинске науке, кроз запажања која су је мало-помало откривала, тако да је оно што је препознато као корисно и штетно, према сведочењу људи који су то искусили, уврштено у садржај науке, а запажања претходника су накнадно строго узета у обзир. И сада, свако ко жели да изучава ову науку не треба сопственим искуством да истражује моћ лекова, који од њих лековити, а који деструктивни, већ може и сам, сазнавши информације од других, успешно да се бави уметношћу медицине. Исто се мора рећи и о медицинској науци о душама – односно о филозофији – уз помоћ које учимо лек против сваке страсти која се тиче душе. Не треба да прибегавамо претпоставкама или било каквим нагађањима да бисмо стекли знање о овој науци, али постоји сва прилика да то научимо од некога ко је у њој стекао вештину дугим и дугим искуством. Младост је, углавном, непоуздан саветник у свакој ствари, и није лако наћи човека који би био упућен у неко достојно занимање да није позвао старост да учествује у савету. И што смо већи циљ поставили од свих других тежњи, то морамо бити опрезнији. Јер у другим стварима, омладина, која није контролисана разумом, природно трпи имовинску штету или је принуђена да изгуби неку светску вредност или ранг. У овој истој великој и узвишеној тежњи, није у опасности новац, ни светска и пролазна слава, ни било шта друго што нам долази споља, што је за људе који разумеју од малог значаја, (без обзира да ли је) по њиховом укусу или не. Овде се неразумност (αβουλια) тиче саме душе и прети да претрпи штету ове врсте, која се не састоји у лишавању неких користи које се могу, а опет могу вратити, већ у губитку себе и лишавању сопствене душе. Јер онај ко је проћердао очево имање, још за живота, не очајава наду да ће се некако вратити у своје пређашње благостање, али ко је отпао из овог живота, лишен је сваке наде да ће се вратити нечему бољем. 3. Дакле, пошто многи преузимају на себе подвиг девствености, будући да су још млади и несавршени у разумевању, пре свега треба да се постарају да нађу себи водича и доброг ментора на овом путу, да својим незнањем не газе кроз неке непогоде и не залутају са правог пута. „Два су боља него један“, каже Проповедник (Проповедник 4:9). Човек се лако побеђује од непријатеља, који седе на божанским стазама, и тешко „једном самом када падне“ (Проп. 4,10), јер нема човека који би му помогао да устане. Тако су неки изабрали прави правац у трагању за светим животом и, пошто су већ постигли савршенство у свом изабраном подвигу, пали су од гордости у другу врсту пада, јер су, подлегавши некој расипности, сматрали за добро оно што је њихов разум био склон. Међу њима су и они које Премудрост назива „беспосленицима, који су трњем покрили стазе своје“ (Приче 15,19), који ревност у раду по заповести сматрају штетном за душу; они су одбацили апостолска опомена (уп. 2. Сол. 3,10; Еф. 4,28) и не једу „добро“ (2. Сол. 3, 12; 1Сол. 4:12) свој хлеб, а руке своје пружају туђем, стављајући сву уметност живота у беспослицу. Отуда сањари који успаване заводљивости сматрају поузданијим од учења Јеванђеља и снове маште називају откровењима; „од њих су они који проваљују у куће“ (2 Тим. 3:6). А опет, има и оних који недруштвеност и зверство сматрају врлинама, не признају заповест љубави и не знају да цене плодове „дуготрпљења и смирења“ (уп. Кол. 3,12). 4. И ко може да изброји све сличне неуспехе који се дешавају онима који не желе да прибегну вођству богоугодних људи? Међу њима смо познавали и оне који су гладовали „до смрти“ (Фил. 2:8), као да су „такве жртве биле задовољне Богу“ (Јевр. 13:16). И, опет, други који, потпуно скрећући у супротном правцу и бринући о целибату само по имену, ни по чему се не разликују од оних који воде брачни живот. Они не само да причињавају задовољство својој утроби, већ чак и отворено живе са женама, називајући такав заједнички живот „братством“ (αδελφοτης) да би под овим поштеним именом сакрили своју склоност злу. Они су разлог зашто се ствар која је веома угледна и чиста — девичански живот — хули од стране других (уп. Рим. 2:24; Ис. 52:5). 5. Дакле, било би веома корисно да млади нису сами себи законодавци на путу овога живота; јер у нашем животу нису недостајали примери савршенства, и сада, више него икада, светост цвета и обитава у нашим домовима, кроз постепени раст доводећи до највишег степена савршенства. Онај ко иде стопама таквих (подвижника) може се причестити овом светошћу, а онај ко иде за мирисом овог миомирисног света (уп. Песма 1,2) може се испунити „мирисом Христовим“ (2 Кор. 2,14-15). Као што се из једне светиљке пламен преноси на све друге светиљке које са њом долазе у додир, и упркос томе, прва светлост се не смањује, иако се путем општења подједнако преноси на оне који од ње позајмљују своју светлост, тако се светост овога живота сукцесивно шири од онога ко је успео у томе до оних који му прилазе; јер је истински пророчка реч да онај ко комуницира „са преподобним, ... са невиним” и „са изабранима” и сам постаје исти (Пс. 17:26-27). 6. Ако тражите знакове по којима се не бисте преварили да одаберете добар пример за себе, онда их је лако осликати. Ако видите човека који, стојећи на средини између живота и смрти, и из једног и из другог извлачи корисне поуке мудрости, тако да у ревности за заповести не прихвата неактивност смрти, нити се у потпуности укључује у (поседовање) живота, будући да се у односу на оно у чему се изражава телесни живот, одрекао од „светског љубља“ и више не остаје делатног. мртвих, али у односу на дела врлине, по којима се препознају „они који живе у Духу“ (Гал. 5, 25), оживљава, делатна и јака. Учините таквог мужа својим правилом у животу; Бог је ово поставио као узор за наш живот. Нека вам он буде узор божанског живота, као што су вечно сјајне звезде за кормиларе: подражавајте и старост његову и младост, или, још боље, подражавајте старост у (телу) младости – и младост у старости. Јер, нити доба старости, које је већ нагињало старости, није у њему ослабило храбру душу, нити је младост била активна у врсти активности која је својствена младости, већ је у њему био неки задивљујући спој супротности оба доба, или боље рећи, промена својстава: у старости младалачка снага снаге за добро, а у младости (поново) у немоћи. зла. А ако и ти тражиш жеље (τους ερωτας) својствене овом веку, подражавај се на највишу и жарку божанску љубав према мудрости, у којој је растао од малена и остао до старости. Ако не можете да је гледате директно, као они са болним очима на сунце, онда усмерите свој поглед на лице њој потчињених Светих, који, блистајући својим животом, представљају узоре људима свих узраста. Бог их је поставио као узор за наше животе. Многи од њих, будући млади годинама, остарели су у чистоти уздржања, убрзавајући старост разумом и предвиђајући време начином живота; познавали су једну љубав према мудрости, не зато што су имали другачију природу, јер „у сваком телу пожуде за духом“ (Гал. 5:17), већ зато што су прописно послушали глас онога који је рекао да је чедност „дрво живота за све који се хватају за њу“ (Пословице 3:18). На овом дрвету, као на „лађи“, препловивши „таласе“ младости (уп. Муд. 14, 5), стигли су до пристаништа воље Божије; и сада, са душом недоступном за таласе, у миру и тишини, они су блажени, срећно завршивши своје путовање. Учврстивши се у доброј нади (2. Сол. 2, 16), као у „мачку... познату“ (уп. Јев. 6, 18–19), они почивају далеко од олујних таласа, показујући светлост свог живота, као светла са високе карауле, онима који иду за њима. Дакле, имамо на кога да се угледамо како бисмо безбедно избегли таласе искушења. 7. Али зашто ме питате да ли је неко од оних који су тежили истом (циљу) пао, па на основу тога очајавате у самом подухвату, као да га је немогуће остварити? Погледајте ко је успео и смело кренуо на ово добро путовање, уз пролазни ветар Духа Светога, имајући Христа за кормилара. Јер чак ни „који силази на море у лађама, који ради у многим водама” (Пс. 106,23) не очајава зато што је неко доживео бродолом, него, имајући пред собом „добру наду” (2. Сол. 2,16), журе да остваре циљ подухвата. Није ли врхунац глупости некога ко је пао док је живео строгим животом сматрати порочним, и веровати да је неко ко је остарио и пао током свог живота бољи? Ако је страшно макар једном бити изложен непосредној опасности од греха, и на основу тога сматрате да је сигурније чак ни не ступити на пут који води ка највишем циљу, колико је онда страшније учинити грех занимањем целог свог живота и због тога потпуно изгубити свој део у том најчистијем животу? Како ћете слушати Онога који је био распет, живи, мртав за грех (Рим. 6:2, 10), ако је грех јак у вама, заповедајући вам да „следујете за Њим“ (уп. Мт. 10, 38) да идете и да, у знак победе над непријатељем, носите крст на телу, када нисте били „разапети... свету“ (Гал. 6, 14) и нисте прихватили „плотство“ (Кор 10:4)? Како можеш послушати Павла, који убеђује да своје тело представиш као „жртву живу, свету, Богу угодну... када се саобразиш овоме веку“, а не „преображаваш се обновом ума свога“ (Рим. 12,1-2) и не „ходећи у новости живота“ (Рим. 6,4), него ћеш и даље следити стари пут човека. Боже, помазан управо у ту сврху? „да принесете дар“ (Јевр. 8,3) Богу, а дар, наравно, није неки страни и незаконити, узет од добара која долазе споља, већ заиста ваш, који је „унутрашњи човек“ (Еф. 3,16; 2. Кор. 4,16); који мора бити савршен и беспрекоран, по закону јагњетовом (уп. Лев. 22,19; Изл. 12,5), стран свакој покварености и пороку? Како ћете принети овај дар Богу када се не покоравате закону који забрањује свештеничку службу нечистима? А ако хоћеш да се удостојиш јављања Божијег, зашто онда не послушаш Мојсија (уп. Изл. 19,15), који заповеда народу да се очисти од брачних послова да би се удостојио јављања Божијег? Ако вам се чини да је неважно „бити распет са Христом“ (Гал. 2,19), представљати себе као жртву Богу, бити „свештеник Бога највишег“ (Пост. 14,18), бити достојан јављања Бога великога, шта онда можемо да вам понудимо више од овога, ако сматрате да су добробити које се овде очитују подједнако значајним? Јер ако је неко распет са Христом, тиме и живи са Њим, и „с Њим се прославља“ (Рим. 8,17), и царује. А ко се представља као жртву Богу, тиме може постићи промену природе и достојанства човека у анђеоско, јер тако каже и Данило: „мрачне ствари стоје пред Њим“ (Дан. 7,10). Ко је прихватио истинско „свештенство“ и потчинио се великом Епископу, он сам, несумњиво, „остаје свештеник довека“, и смрт га не спречава да као такав „пребива“ „од сада“ (Јевр. 7, 23-24). Али ко је био достојан да види самог Бога, нема као плод ништа друго до то што је био достојан да види Бога. Јер врх сваке наде, граница и главни циљ сваке жеље, Божији благослов, свако обећање и „неисказани“ благослови, који, како верујемо, превазилазе „чула и разум“ (уп. 2. Кор. 12,4; Фил. 1,9), јесте оно што је Мојсије желео да види, оно што су многи „пророци и цареви“1 желели, али су само они желели (Лука 24) срце“ – они који јесу и називају се заиста „блажени“ управо зато што ће „видети Бога“ (Матеј 5:8). Зато желимо да „са Христом будеш распет“ (Гал. 2, 19), представљаш се Богу као „чисти“ свештеник (уп. 2. Кор. 11, 2) и постанеш чиста жртва, да се очишћењем у свој чистоти припремиш за долазак Божији, да и ти видиш Бога у чистом срцу нашем и Господу Христу, по обећању Господу Исусу. икада. Амин. Можда ће вас занимати: