О святом Вселенском пятом соборе

Свети пети васељенски сабор (такође други од оних који су одржани у Цариграду) одржан је 553. године под властелом Јустинијаном И. Материјали Сабора обухватају осам аката на латинском, према Доситеју (Дванаест књига. Књига 5, глава 16), а на грчком - пет, према „Сиволноди2, стр. 262“. На њу су се окупили оци од 165, међу којима су заблистали прво Мина, а потом и његов наследник Евтихије, цариградски патријарси; Вигилије Римски, који, иако је био у Цариграду, није био присутан на Сабору ни лично ни у лицу легата (исто се догодило и на Другом Васељенском Сабору), међутим, накнадно је потврдио Сабор издавањем документа; Аполинар Александријски, Домн Антиохијски; Дидим и Евагрије, који су заменили Јевстохија Јерусалимског. Сабор је анатемисао списе Диодора Тарсијског и Теодора Мопсуестијског, као и самих Теодора и Диодора, према Фотију (шифра 18) 169 и акту ВИИ Васељенског сабора. Види такође у 1. том „Ланци тумача“, на стр. 14, о коментаторима који су, у почетку размишљајући у складу са несторијанским догматима, и после смрти оставили ове догмате у писаној форми (нарочито епископ Мопсуестијски, који је, поставши учитељ Несторијев, рекао да је један Бог Реч, а други Христос, пошто је Христос страдао од духовних страсти и телесних жеља). Саборни храм је анатемисао и дела светог Теодорита против дванаест глава светог Кирила [ 170 ] и такозване посланице Иве епископа. Едеса је Мари Персијанки [171] анатемисала самог Оригена са Дидимом и Евагријем и њиховим подлим учењима. Брбљали су да душе постоје пре тела [ 172 ] и да после смрти једног тела прелазе у друго, да мука има крај, да демони добију прво достојанство анђелске благодати које су имали, да душе васкрсавају наге, без тела, да небеска тела имају душе и друге лажне ствари. Сабор је такође анатемисао Химну из Трапезунда, који је мислио једнако рђаво као Евтих, Севирус, Петар из Апамеје и Зоор [173]. Овај Сабор није поставио правила која се односе на црквену дисциплину, већ је навео само четрнаест анатематизама против поменутих и других јеретика и петнаест против само оригениста (Синодикон. том 2. стр. 341). Пхот. Вибл. 18 // ПГ 103, 57А. Напомињемо да су Теодоритов спис против Кирила анатемисан не уопштено, као списи епископа Мопсуестијског и писмо Ивино, већ у делу где бране Несторијеве грешке и, кроз погрешна тумачења, Кирила представљају као јеретика. Наиме, како произилази из одбрамбених списа светог Кирила, Теодорит је сједињење Бога Речи са човеком назвао сродником, а анатемисао оне који су говорили о сједињењу по ипостаси, будући да је, тврдио је, такво сједињење страно Божанском писму и божанским оцима. Тврдња да је сједињење по ипостаси нешто невиђено, а много више од Светог Кирила оповргава и сматра је богохулом, јер је за оне који све то одобравају анатема. Међутим, Сабор није анатемисао догму да Дух Свети постоји не од Сина и не кроз Сина (о чему је Теодорит говорио у истим списима), будући да овај догмат није био несторијански, већ је био и остао догмат Католичке Цркве. Дакле, ни божанствени Кирил, ни папа Целестин, који је писао против Несторија, ни Јован Антиохијски, ни Акакије Веријски, који су добро говорили о Несторију, ни цареви у својој сакри против њега нису рекли да је Несторије хулио на богословље Светога Духа, већ само на оваплоћену икономију, како рекосмо. Рекао сам „такозвани“ зато што о њему овако пишу и Кедрин и Евагрије (Синодикон. том 2. стр. 346, 347), а посебно зато што је у 6. чину ВИИ Васељенског сабора (стр. 85) речено да иако је ову поруку потписао Ива, није тачно да ју је он написао. Дакле, оци ИВ Васељенског сабора нису анатемисали самог Иву, већ само ово писмо, будући да је у њему Ефески сабор оптужен да је без суђења осудио Несторија, одбацио 12 глава светог Кирила, величао Несторија, Теодора Мопсуестијског прихватио за светитеља, а Оребића је прогласио за простачког човека. Уосталом, и сам Ива је на ИВ Сабору признао да то није његова порука, и исповедио све православне догмате који су у супротности са овом поруком (Синодикон. Т. 2. стр. 372, 390). Ориген је претпоставку душа назвао узроком предодређења и осуде. Јер ако су душе у духовном свету чиниле добро, тада су постале предодређене за Царство, а ако су чиниле зло, онда су биле осуђене на муке. Против овог мишљења пише Јероним у писму Памахију и Лаву у 93. посланици, а Кирило Александријски га побија са 24 аргумента. Не знам на основу чега Николај Вулгарис у „Светом катихизису“ (стр. 133) каже да је В Васељенски сабор анатемисао Петра Гнафева, који је рекао „Свети бесмртни, за нас распет“. У ствари, он је анатемисан не од стране Петог Васељенског Сабора, већ много пре тога, на Сабору који је против њега сазван у Риму под Феликсом Римским, Акакијем Цариградским и царем Зеноном.