Книга 1

Сликари, који приказују древне догађаје на даскама и зидовима, наравно, дају задовољство публици и дуго чувају оно што се давно догодило у свежем сећању. Али историчари, користећи књиге уместо табла, и боје речи уместо боја, чине сећање на прошлост још јачим и чвршћим, јер је уметност сликара изглађена временом. У ту сврху покушаћу да опишем све што је остало неуврштено у историју цркве: јер сматрам злочином равнодушност према слави славних дела и заборав најкориснијих легенди. Управо због тога су ме неки моји пријатељи више пута стимулисали на прави рад. Међутим, сразмеривши овај посао са својим снагама, плашим се да га преузмем и само у поверењу у великодушног Даваоца благослова почињем оно што је изнад мојих снага. Дакле, Јевсевије Палестински, почевши од Светог Апостолова, описао је црквене догађаје пре владавине богољубивог Константина, а ја ћу крај његовог дела учинити почетком својих прича. 1 Где је почела аријанска јерес? После свргавања тих безаконих и злих тирана – мислим на Максенција, Максимина и Ликинија, 2 у цркви се бура коју су ови мучитељи подигли, као некаквим вихором, стишала, и, пошто су ветрови прошли, црква се смирила. Такво мирно уточиште пружио јој је свепотврђени цар Константин, који је на то добио позив, по речима божанског Апостола (Гал. 1,1), „не од човека, ни од човека“, него са неба. Издао је законе који су забрањивали приношење жртава идолима и заповедао стварање цркава; поставио је за владаре народа људе украшене вером, наређујући им да поштују свештенике и претећи погубљењем онима који се усуде да увреде 3 Од тог времена једни су почели да обнављају порушене цркве, други су почели да граде нове, обимније и велелепније. Гледајући на таква дела, ми смо се радовали и тешили, док су душмани били изједани од туге и досаде. Храмови идола су били затворени, а у хришћанским црквама су се често одржавали празници и одржавали су се свечани састанци. Али лукавом и завидном демону, уништитељу људи, било је неподношљиво гледати цркву како лебди уз леп ветар; ковао је злонамерне планове и покушавао да га удави, контролисан од Творца и Владара свега. Пошто је хеленска заблуда већ постала очигледна, пошто су разна лукавства демона изашла на видело и да је веома много људи, престајући да поштује створење, уместо њега певало Створитеља, он није отворено подигао рат против Бога и Спаситеља нашег, него је нашао људе почашћене именом хришћана и, међутим, поробљене љубављу и таштином, и користио их је као оруђе својих, а не за многе друге, а не као оруђе своје заблуде. идолизирају створење, али их располажу да сврставају самог Творца и Творца међу створење. Рећи ћу вам где су ове кукоље прво посејане и како су посејане. Ту је Александрија, највећи и најнасељенији град, метропола не само Египта, већ и Тебаиде и Либије, уз Египат. У њој је после Петра, овог победоносног ратника, који је примио мученички венац под поменутим опаким прогонитељима, неко време вођа био извесни Ахилеј и управљао кормилом цркве, а следио га је храбри поборник јеванђелских догмата Александар. У то време Арије, који је стајао у чину презвитера и имао задатак да објасни Божанско Писмо, видећи да је Александар примио кормило епископије, није могао да поднесе напад зависти, него је, побуђен њоме, тражио изговоре за непријатељство и свађу. Александров хвале вредан живот, наравно, није му дозволио да плете клевету против њега, али, вођен завишћу, није могао да се смири. Нашавши таквог, противник истине кроз њега диже буру и шири је у цркви – наиме, убеђује га да иде отворено против апостолског учења Александра. Следећи Божанско Писмо, Александар је Сина назвао равним по части Оцу и истоветним са Богом који Га је родио, а Арије је, противећи се истини, почео да Га назива створењем и створењем и рекао да је било време када Га није било, додајући томе и тако даље, што јасније сазнајемо из његових списа. 4 Ово учење је ширио не само у цркви, него и на спољашњим саборима и скуповима, и, идући од куће до куће, придобијао је на своју страну свакога кога је могао. Александар, бранилац апостолских догмата, покушао је најпре да га уразуми са опоменама и саветима, али када је видео да је упорно луд и да отворено проповеда своју злобу, искључио га је из свештеничког чина, јер је послушао глас закона Божијег, који каже: „Ако... 5.29). Списак великих епископа У то време, узде римске цркве држао је Силвестер 5, наследник Милтијада 6, који је у истој цркви заређен за епископа после Маркела 7, који се прославио током прогона. У Антиохији, после смрти тиранина, када је у црквама завладао мир, Виталиј је преузео власт и подигао цркву у Палаји, коју су прогонитељи порушили, а примас Филогеније који га је следио довршио је ову градњу и за време Ликинија показао ревност за побожност. Јерусалимска црква, после Ермона, поверена је Макарију, човеку потпуно достојном свог имена и украшеном разним врлинама. У цариградској цркви у то време Александар је уживао част свештеничког служења, а он је, видећи да је Арије обузет страстима славољубља, и да одржава посебне састанке са људима занесеним његовим богохуљењем, објавио поруке овим поглаварима цркава о таквој хули. У своју историју ставићу његово писмо истоименом епископу; јасно показује целу Аријеву ствар, тако да нико не помисли да су моје приче фикција. Затим ћу после ове поруке дати и Аријеву поруку, а после ње и друге које су неопходне за историјску причу, како би потврдиле истинитост приче и јасније изразиле прошла дела. Овако пише александријски епископ Александар свом саимену. Посланица Александра, Епископа Александријског, Александру, Епископу Цариградском Александру, најпоштованијем и једнодушном брату, Александар жели здравље у Господу. Воља немирних људи је властољубива и среброљубива, обично клеветају епархије које изгледају велике, а под разним изговорима нападају њихову црквену побожност. Узбуђени ђаволом који ради у њима на тобожње задовољство, они губе сваки осећај поштовања и газе страх од Божјег суда. Пошто сам их пострадао, сматрао сам потребним да обавестим вашу Филокалију како бисте их се чували, да се неко од њих не усуђује да уђе у ваше епархије или сам, или преко других (уосталом, преваранти умеју да прикрију своју злобу), или путем порука којима, излажући лаж у веродостојном светлу, лако могу да их обману са човеком који има простодушну веру. Управо су Арије и Ахил недавно одлучили да заједнички опонашају Колуфову охолост и проширили се много даље од њега: јер је Колуф, који их сам оптужује, бар имао разлога за свој лукав подухват 8; а они, видећи његову продају Христа, не хтедоше ни да остану под влашћу цркве, него, саградивши себи разбојничке јазбине, непрестано се дању и ноћу окупљају у њима и измишљају клевету на Христа и нас. Осуђујући сво апостолско побожно учење и, попут Јевреја, формирајући антихристов скуп, одбацују Божанство Спаситеља нашег и проповедају да је Он једнак свим људима. Сабирајући све одломке Писма који говоре о Његовој спасоносној икономији и понижењу за нас, они покушавају да овим одељцима потврде своју опаку проповед и одступе од израза који говоре о Његовом првобитном божанству и неизрецивој слави код Оца. Тако, у погледу Христа, јачајући опако мишљење Јелина и Јевреја, они највише траже своје похвале, потврђују све због чега смо подвргнути њиховој подсмеху, и свакодневно подижу огорчење и прогон на нас: затим нас вуку на суд о жалбама неуредних жена, које су саме убеђивале; затим обешчашћују хришћанство допуштајући својим девојкама да бестидно трче по комшилуку. Једном речју, усудили су се да поцепају ту нешивену тунику Христову, коју ни ратници распети нису хтели да поцепају. Стога, сазнавши за њихов живот и опаки подухват, иако је ова информација, због њихове тајности, до нас стигла прекасно, ми смо их, са заједничким пристанком, избацили из цркве која се клања Божанству Исуса Христа. Али због нас су почели да беже свуда, почели да се обраћају нашим истомишљеницима са нама, претварајући се да желе мир и слогу, а у ствари, под маском добре воље, покушавајући да увуку неке међу њих у њихову болест. Од ових последњих траже опширне исказе вере, да би, читајући их онима које су преварили, постали непокајани у својој заблуди и укорењени их у злоћи, и тврде да су на њиховој страни епископи који се држе истог начина размишљања; а ипак им не откривају чему смо лукаво учени, шта су радили и зашто су избачени из цркве: о томе ћуте, или то остављају у сенци кроз намерно измишљене говоре и списе. Тако прикривајући своје погубно учење убедљивим и инсинуирајућим разговорима, они привлаче себи подложне обманама, а притом не пропуштају прилику да пред свима оклеветају нашу побожност. Зато су неки пристали на њихове изјаве и прихватили их у цркву, иако су саслужитељи који су се усудили на то подложни, како мислим, највећој замери, тим пре што апостолско правило то не дозвољава, а и због тога што својим чином повећавају моћ ђавола који делује у јеретицима против Христа. Зато се, љубљени, нимало нисам устручавао да вас обавестим о неверовању ових људи, који кажу да је некада било време када није било Сина Божијег, да је рођен после, да није постојао пре, и да је увек било, него је само Он створен, као и сваки човек. Бог је, кажу, створио све од непостојећих ствари, убрајајући тако у творевину сва разумна и неразумна створења и Сина Божијег, и као резултат тога тврде да је Његова природа променљива и да може да опажа добро и зло. Затим, претпостављајући да је Син Божији из непостојања, они искривљују одломке Божанског Писма који говоре да Он увек постоји, а који показују непроменљивост Речи и Божанство Премудрости Речи, односно Христа. И ми, као и Он, кажу ови зли људи, можемо постати синови Божији; јер је написано: „Синови су се родили и васкрсли“ (Исаија 1,2). А када им је речено шта се даље каже у истом стиху: „Онај који ме одбаци“, што није природно за Спаситеља, који има непроменљиву природу, они су, одбацивши сваку срамоту, одговорили да је Он изабран од свих синова, јер је Бог, по предзнању и промислу, знао за Њега да неће бити одбачен. Не зато што га је, кажу, Бог изабрао зато што Он по природи има нешто посебно и супериорно у односу на друге синове по природи, кажу, Он није Син Божији, и не због свог посебног, суштинског односа према Богу, већ зато што, упркос променљивости Његове природе, Он, упражњавајући Себе у моралној делатности, није одступио на горе. Дакле, да су Павле или Петар у томе показали једнаку снагу, онда се њихово усиновљење не би ни најмање разликовало од Његовог усиновљења. У потврду овог безумног учења они, ругајући се Светом писму, нуде следеће речи псалмопевца изговорене о Христу: „заволео си правду и омрзнуо безакоње; зато те, Боже, Бог твој помаза уљем радости, и више је од причесника твојих“ (Пс. 8). Али да Син Божији није дошао из непостојања и да није било времена када није било Сина Божијег – то довољно учи јеванђелист Јован говорећи о Њему: „Јединородни Син, који је у наручју Очевом“ (Јн. 1,18). Божански Учитељ, желећи да покаже да су два предмета – Отац и Син неодвојиви један од другог, назвао је Сина „бити у наручју Очевом“. А да Реч Божија не припада броју створења из ничега, исти Јован доказује речима: „све ово постаде“; јер је Јован нарочиту ипостас Речи Божије означио на следећи начин: „у почетку беше Реч, и Реч беше Богу, и Бог беше Реч... Све што беше, и без њега не беше ништа више него што беше“ (Јн. 1,1–3). Ако је све створено од Њега, како онда Он који је дао постојање свим створеним бићима није и сам некада постојао? Стваралачка Реч никако не може бити исте природе са створеним бићима, као што је Он Сам био у почетку и све је произвео, све створио из непостојања; јер оно што постоји супротно је ономе што је настало из непостојања, и далеко је од њега, док горње речи показују да између Оца и Сина нема удаљености и да душа није у стању да то замисли ни простом мишљу. Израз „свет је створен од нечега што не постоји“ означава накнадно и недавно порекло бића, када је све добило своје постојање од Оца преко Сина. Стога, дубоко размишљајући о постојању Бога Речи, недоступног уму створених бића, божански Јован је препознао недостојним да Га назове делом и творевином и није се усудио да Створитеља и твар означи истим именима – не зато што се Реч није родила (јер се Отац није родио), него зато што необјашњиви појам јединог Сина није превазишао појам јединог ипостасног Бога. јеванђелиста, али и анђела. Зато не помишљам да међу побожне људе убрајам онога ко се усуђује да прошири своју радозналост чак и на ово питање. Он не слуша речи Светог писма: „Не тражите себе од себе, нити искушавајте себе који сте јаки“ (Сир 3,21). Ако је знање о многим другим стварима, које су неупоредиво ниже од ове, скривено од људског ума – као што, на пример, читамо код Павла: „око њихово не виде, и ухо не чу, и срце човечије не удахну што је Бог припремио онима који га љубе“ (1 Кор 2,9); или, како Бог каже Авраму: „не може човек избројати звезде“ (Пост. 15,5); или опет: „песак морски и капи кише... ко може да изброји” (Сир 1,2), ко би онда истраживао ипостас Речи Божије осим лудака? Пророчки Дух говори о томе: „Ко ће исповедати род свој“ (Исаија 53,8)? И сам Спаситељ наш, служећи богоговорним апостолима, стубовима свега у свету, пожури да скине са њих, као бреме, знање о овој теми. Он је рекао да је разумевање ове најбожанске тајне више од природе свих њих и да сазнање о њој пребива у једном Оцу: „Нико не познаје Сина, – каже, „нико не зна Оца осим Сина“ (Матеј 11,27). Мислим да Отац говори о истој ствари следећим речима: „Моја је тајна за мене (и моја)“. А да је сулудо мислити да је Син Божији произашао из нечега што не постоји и, дакле, има привремено постојање, види се чак и из израза: „он чини од нечега што не постоји“, иако безумни не разумеју лудост њихових речи. Израз: „некада није постојао“ мора да се односи или на време или на неки наставак вечности. Ако је тачно да је „све што се догодило“, односно ако је кроз Њега настала сва вечност, и време, и подела времена, и само не-време, које садржи непостојање, онда није апсурдно рећи да Онај који је створио времена, вечност и године, у којима је садржано непостојање, сам некада није постојао? Заиста, било би крајње бесмислено и игнорантско веровати да је аутор било које ствари добио своје постојање након настанка ствари коју је створио. По јеретицима, наставак времена, у којем, како кажу, Син још није потекао од Оца, претходи постојању Премудрости Божије која је све створила. То значи да Свето Писмо неправедно назива Сина Божијег „првенцем свега створења“ (Кол 1,15; Сир 24,10). Али ове речи Писма потврђује и најефикаснији Павле када говори о Сину Божијем: „И кроз њега учини све наследника, и кроз њега створи светове“ (Јеврејима 1,2). И опет: „од њега је створено све, било на небу или на земљи, видљиво и невидљиво, било да су силе, било да су господства, да ли су престоли... све је створено овим и у Њему, и пре свега је“ (Кол 1,16, 17) Дакле, очигледно је да мишљење о стварању Сина Божијег, дакле, мора бити увек од нечега што не постоји, дакле, оно што не постоји. Али Отац је увек Отац, јер увек има Сина, по коме се назива Оцем. Ако Отац увек има Сина, онда је Он увек савршен Отац, стран недостатцима у односу на доброту и који је родио Јединородног Сина не у времену, ни у наставку времена, а не из постојања. Није ли покварено и рећи да Премудрост Божија није некада постојала када сама за себе сведочи: „Био сам с њим (с Богом), све сам наредио, понашам се, забављам се њоме“ (Приче 8,29, 30)? Или да сила Божија некада није постојала, да је Реч Божија некада ћутала, или да у Богу некада није било других својстава по којима се Син препознаје и Отац квалификује? Ко каже да не постоји „сјај славе“ (Јевр. 1,3) пориче постојање првобитне Светлости, из које долази сјај. Ако „слика Божија“ није увек постојала (2 Кор 4,4; Кол 1,15), онда, очигледно, Онај чији је лик био није увек постојао. Ако није било обележја ипостаси Божије (Јевр. 1,3), онда није било никога чија је ипостас њоме у потпуности одређена. Из овога видимо да синовство нашег Спаситеља нема никакве везе са синовством људи. Као што је Његова неизрецива ипостас, рекли смо, неупоредиво виша од свих створења којима је дао постојање, тако је и Његово синовство, које по природи учествује у Божанству Оца, неизрециво више од синовства људи који су кроз Њега примили дар усиновљења. Пошто је Његова природа непроменљива, Он је свесавршен и ништа му није потребно, а њима, подложним променама на боље и на горе, увек је потребна Његова помоћ. И на који начин се може побољшати Премудрост Божија? На који начин се самоистина или Бог Реч могу повећати? Како се прави живот и права светлост могу побољшати? Ако је то немогуће, колико је онда неприродније да Премудрост Божија икада прихвати глупост, или да се Сила Божија сједини са слабошћу, или да се Разум помрачи безумљем, или да истинита Светлост помеша таму са собом? Апостол директно каже: „Каква заједница постоји између светлости и таме; какав споразум има Христос са Велијалом?“ (2 Кор 6,14, 15). А Соломону је немогуће ни замислити да би се траг змије нашао на камену, који је, по Павловом учењу, Христос (Приче 30.19; 1. Кор. 10.4). У међувремену, људи и анђели, као створења Његова, примише од Њега благослов да се усавршавају кроз вршење врлина и испуњавање заповести закона да би избегли грехе. Дакле, Господ наш, будући Син Очев по природи, прима богослужење од свакога, а људи добијају „Духа синовства“ тек када се добрим делима и самоусавршавањем ослободе „духа дела“ (Рим. 8,15) и, на тај начин од Сина по природи корисни, постану синови усиновљењем. Своје истинско, сопствено и првенствено синовство Павле је изразио када је о Богу рекао: „Онај који... није поштедео свог Сина, него за нас“, односно за синове који нису по природи, „даде га да једе“ (Рим. 8,32), где Га је назвао својим или својим, за разлику од синова који нису његови. А у Јеванђељу стоји: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Матеј 3,17). И у псалмима Спаситељ каже: „Рече ми Господ: ти си мој син“ (Пс 2,7; Јев. 1,5), и овим речима, изражавајући право синовство, показује да осим Њега нема других правих и природних синова Божијих. Штавише, шта значе следеће речи: „из материце пре него што те је јутарња звезда родила?“ (Пс 109,3). Не указују ли јасно на природно синовство Очевог рођења, које је Он добио не због чистоте морала и самоусавршавања у врлини, већ због особености природе? Дакле, јединородни Син Очев има непроменљиво синовство, док се синовство разумних створења, које добијају и по природи и по чистоти морала и по дару Божијем, сматра променљивим у Речи Божијој: „видевши...“, каже се, „ћери човечије синови Божији, опасују своје жене, и тако даље“. (Постанак 6,2). Такође знамо да је Бог говорио кроз Исаију: „Синови су се родили и васкрсли, а мене су одбацили“ (Исаија 1,2). Могао бих много да вам кажем, драги, али остављам то, сматрајући да је непотребно детаљније подсећати наставнике који размишљају на исти начин као ја. И сами сте од Бога поучени и знате да је учење које је поново устало против црквене побожности првобитно припадало Ебиону и Артеми и да је имитација јереси Павла Самосатског, 9 који је био епископ у Антиохији, изопштеног из Цркве од стране саборног суда свих епископа у васељени, и чијег наследника Лукијан није имао много година комуникацију са тројицом епископа. То је њихова злоћа што су егзорцисти који су се сада појавили од нас позајмили остатке њихове злоће, и то је њихова тајна грана коју треба поштовати – Арија, Ахила и савета других злих. Не знам како се догодило да су тројица епископа хиротонисаних у Сирији усвојили њихов начин размишљања и тиме их још више распалили на горе. Нека се суђење овим епископима заснива на вашем истраживању. Чврсто имајући на уму оне одломке Писма који говоре о Спаситељевом страдању, Његовом смирењу, понижењу, такозваном сиромаштву и свему што је Он за нас претрпео, они их наводе да побијају Његово највише и првобитно Божанство, а не сећају се израза који сведоче о Његовој природној слави, величини и пребивању са Оцем. Такве су, на пример, речи: „Ја и Отац једно смо“ (Јован 10,30). Господ њима не изражава да је Он Отац или да две природе ипостасно сачињавају једну, већ да Син Очев тачно чува природу Очеву, да у себи има савршену сличност са Оцем, утиснуту самом природом, и да је подобије Оца, ни по чему различит од Њега, слика је самог прототипа. Наш Господ је то потпуно открио Филипу када је желео да види свог Оца. Филип је рекао: „Покажи нам Оца“; али му је Господ одговорио: „Ко види мене, види Оца“ (Јн. 14,9); јер се у најчистијем и најоживљенијем огледалу Божанског лика созерцава сам Отац. Исто тако, светитељи у псалмима кажу: „у светлости твојој видећемо светлост“ (Пс 35,10). Дакле, ко поштује Сина, поштује и Оца – и то с правом; јер свака безбожна реч коју се неко усуђује да изговори против Сина односи се и на Оца. Да ли је после овога изненађујуће оно о чему намеравам даље да вам пишем, љубљени – да ли је изненађујуће лажи и клевете јеретика на мене и наш најпобожнији народ? Они који су наоружани против Божанства Сина Божијег, наравно, неће одбити да нас незахвално оклеветају. Не удостоје се чак ни да упоређују древне са собом и не толеришу да их пореде са оним особама које су нам биле ментори у адолесценцији. По њиховом мишљењу, ниједан од наших садашњих завереника у целом универзуму није достигао меру мудрости. Они себе сматрају само мудрацима, непохлепним људима и изумитељима догми, кажу да су само њима откривене такве тајне какве никоме од људи у сунцокрету нису ни пале на памет. О безбожна охолост и безгранично лудило! О сујетна славољубље, прикладна за луде! О гордост сатанска, која је отврднула њихове зле душе! Они се не стиде богољубиве јасноће древних списа. Побожно учење о Христу, са којим су се сложили сви наши саслужитељи, није обуздало њихову дрскост према Њему. Да, чак ни демони не трпе такву злобу, јер се и они боје да изговоре богохулне речи на Сина Божијег. Морали смо, колико смо могли, то да кажемо против оних који су подигли неуки прах против Христа и решили да похуле нашу побожну веру у Њега. Они, изумитељи апсурдних басни, кажу да, одвраћајући се од њиховог безбожног богохуљења, које се не заснива ни на каквом доказу Писма, производећи постојање Христа из нечега што не постоји, ми признајемо два нерођена бића. Ове незналице тврде да је потребно бити једно од две ствари: или мислити да је Син Божији од нечега што не постоји, или свакако препознати двоје нерођених. Али, незналице, не знају да постоји велика разлика између нерођеног Оца и разумних и неразумних створења од Њега од непостојећих ствари, и да је између њих морала посредовати јединородна природа, кроз коју је Отац Речи Божије све створио од непостојећих ствари и која је рођена од самопостојећег Оца. Тако на једном месту и сам Господ каже: „Ко љуби рођеног, воли онога који је од њега рођен“ (1. Јованова 5,1). У вези са овим остајемо исте вере коју држи цела Апостолска Црква: верујемо у једног нерођеног Оца, који не дугује своје постојање ниједном аутору, непроменљивог и непроменљивог, увек истоветног и истоветног, који не прима ни увећања ни умањења, даваоца закона, пророка и јеванђеља, Господа патријараха, светих апостола и свих; и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, рођеног не од нечега што није, него од Оца који постоји, не по обличју тела, – кроз одвајање или изливање у деловима, како уче Савелије 10 и Валентин, али неизрециво и необјашњиво, као што говоре горње речи пророка: „Ко може да исповеди род његов?“ (Исаија 53,8). Јер Његова ипостас недокучива ниједној створеној природи, као што је несхватљив и сам Отац; јер природа разумних створења не може да садржи сазнање о Очевом рођењу Бога. Међутим, људи вођени духом истине немају потребе да то уче од мене, када нам се објављује Христово учење и претходи њему, који каже: „Нико не познаје Оца осим Сина, нити ко познаје Сина осим Оца“ (Матеј 11,27). Знамо да је Син Божији непроменљив и непроменљив, као и Отац, нема потребе ни за чим и савршен је Син, сличан Оцу, а разликује се од Њега само једним рођењем. Син Божији је најтачнија и ни по чему другачија слика Оца, јер ова слика у потпуности поседује све оно што највише изражава Његово подобије Оцу. То је оно чему је и сам Господ учио: „Отац мој“, каже Он, „мучи ме“ (Јн. 14,28). Стога и ми верујемо да је Син увек од Оца; јер је он „сјај славе и лик ипостаси“ Очев (Јевр. 1,3). Али нека нико увек не прихвата речи у смислу нерођености, како мисле људи са оштећеним осећањима душе: ни било, ни увек, ни пре векова није исто са нерођеношћу. Људски ум није у стању да измисли ниједну реч која означава нерођеност. Мислим да се у овоме слажете са мном, а ја сам чак потпуно уверен у исправан суд свих вас, да ове речи уопште не значе нерођеност. Они нису ништа друго до пуки приказ времена, па стога не могу достојно да изразе Божанство и, такорећи, древност Јединородног. Међутим, ове речи су користили свети људи када су покушавали, колико су могли, да објасне ову тајну, али су, користећи их, тражили извињење од својих слушалаца и, да би се оправдали, рекли да њихов говор може само да се подигне на овај ниво. Ако има људи који са људских усана очекују неке више речи, које садрже више од онога што је човеку доступно, а оно што им је делимично познато сматрају недовољним, онда су очекивања таквих људи, наравно, далеко од тога да буду задовољена речима: „било је, увек, и пре века“. Нема сумње, међутим, да они, какви год да су, никада неће у потпуности изразити нерођеност. Дакле, нерођеном Оцу морамо приписати посебно достојанство, рекавши да Он нема ниједног аутора свог постојања, и опет дати Сину посебну почаст која Му доликује, присвајајући Му бесконачно рођење од Оца и, као што је већ речено, приносећи Му поклоњење, тако да се на Њега примењују речи: „био, увек и пре века“, него се на Њега само побожно одбацују и не одбацују само побожно и побожно. и израз Оца који у свему види најтачнију сличност са Њим, али нерођеност треба сматрати својством које припада само Оцу, као што је и сам Спаситељ рекао: „Болан ми је Отац“ (Јн. 14,28). Поред овог побожног мишљења о Оцу и Сину, заснованом на учењу Божанственог Писма, исповедамо и једног Духа Светога, који је обновио и свете људе Старог Завета и божанске учитеље Завета зване нови. Исповедајмо заједно једну и једину, саборну, апостолску цркву, никада поражену, макар цео свет био наоружан против ње, увек победоносно одбијајући сваки опаки напад јеретика; јер нас је њен Домаћин одобрио овом објавом: „Бодрите се, јер ја победих свет“ (Јован 16,33). Коначно, препознајемо и васкрсење мртвих, чији је првина постао Господ наш Исус Христос, имајући од Богородице Марије право тело, а не сабласно, и на крају векова сишавши у род људски да од њега узме грех, распет и умирући, кроз које се, међутим, не умањи у божанство Своје, и седи у Божанству Својој, као роп. Величанство. Ово. Написао сам у поруци само делимично, увиђајући, као што је горе речено, да је непотребно писати о свакој теми у свим њеним детаљима, јер све то није скривено од ваше свете љубоморе. Тако учимо, тако проповедамо, то су апостолски догмати цркве, за које смо спремни да умремо, не обраћајући пажњу на оне који нас приморавају да их напустимо, чак и ако је принуда праћена мучењем, и не одбацујући наду која се у њима налази. Арије, Ахилеј и други непријатељи истине који су им се супротстављали, као туђи нашем побожном учењу, били су искључени из цркве, по речима блаженог Павла: „Ако вам ко проповеда јеванђеље више него што је примио, нека буде анатема“, макар се овај јеванђелист претварао да је „анђео с неба“); (Гал. такође: „Ко другачије учи и не приступа здравим речима Господа нашег Исуса Христа и учењу по доброј вери, он се огорчио и ништа не зна“ и тако даље. (1 Тим 6,3, 4). Од све браће анатемисаних људи, нико од вас не прихвата ово, и нико не дозвољава шта пишу или говоре, јер они, преваранти, сви лажу, немају истине. Они ходају по градовима са једином намером да лицемерно и ласкаво деле и примају писма под плаштом пријатељства и у име мира, и овим писмима да у заблуди потврде жене које су њима преварене и утопљене у гресима итд. (2 Тим 3,6). Дакле, љубљена и једнодушна браћо, одступите од ових људи који показују тако велику дрскост против Христа, а делом јавно исмевају хришћанство, делом га обешчашћују на судским местима, који у време мира, колико год могу, прогоне нас и слабе силу неизрециве тајне рођења Христовог. Удаљите се од њих и изразите нам сагласност да сузбијемо њихову махниту дрскост, као што су нам многе друге наше колеге изразиле огорчење на ове отпаднике од вере и, потписавши наше писмо, сада упућено Вама са мојим сином, ђаконом Апионом, то су својим писмима потврдили. И сви наши саслужитељи, Египћани и Тебајци, Либијци и Пентаполити, Сиријци, Ликијци и Памфилијанци, Азијати, Кападокијци и други из суседних крајева, потписали су га. Надам се да ћете ме, по њиховом примеру, оверити поруком. Међу многим средствима које сам предузео да излечим заражене, вероватно ће бити спасоносно да заведени буду уверени у сагласност наших суслуга са нама и тако ће пожурити да се покају. Поздравите једни друге, заједно са браћом која су с вама. Желим вам добро здравље, вољени! Нека ми Бог да да добијем плод од твоје христољубиве душе. Ево анатемисаних јеретика: од презвитера – Арије; од ђакона – Ахилије, Евзос, Анфалије, Луције, Сарматије, Јулије, Мина, други Арије и Хеладије. Исту поруку Александар је послао Филогенију, поглавару Антихијске цркве, Евстатију, коме је тада поверена управа над беријевском црквом 11, и свим осталим браниоцима апостолских догмата. У међувремену, Арије није остао сам; комуницирао је и са многима у којима се надао да ће наћи истомишљенике. А то што је блажени Александар написао против њега није била лаж, о томе сведочи и сам Арије у свом писму Јевсевију Никомидијском. Уводим ово писмо у своју историју ради достављања информација онима који не знају за саучеснике зла. Аријево писмо Јевсевију, епископу Никомидијском „Најпожељнијем господару, човеку Божијем, верном православном Јевсевију, неправедно гоњеном од папе. (папа) у хришћанској цркви тог времена понекад су називани епископи који су били на челу највећих цркава на истоку царства, посебно митрополити антиохијски, александријски итд. Александре, за свепобедну истину, коју и ви браните, Арије жели здравље у Господу. Поводом одласка мог оца Амонија у Никомидију, сматрао сам за пријатну дужност да вас преко њега поздравим и заједно подсетим на вашу урођену љубав и расположење које имате према својој браћи ради Бога и Христа Његовог, да нас епископ силно гони и гони, користећи се свим средствима за то. Чак нас је признао као безбожнике и протерао из града – јер се нисмо слагали са њим када је јавно говорио; Бог је увек, Син је увек; заједно Отац, заједно Син; Син са Богом постоји нерођен; Он је увек рођен и нерођен; Бог не претходи Сину ни у мислима ни у било ком атому; Бог је увек, Син је увек; Син од самог Бога. Дакле, анатемисани су ваш брат, епископи Цезареје Јевсевије, Теодот, Павлин, Атанасије, Григорије, Аеције и сви пастири источни, који говоре да Бог препостоји Сина без почетка, изузимајући само Филогонија, Еланика и Макарија – који су од вере и овдашњих непотврђених људи рођени. бљување, други кроз избацивање, а трећи Га назива нерођеним. Такву злобу не можемо ни чути, макар нам јеретици претили хиљаду смрти. Ово кажемо и мислимо, учимо и учимо: Син је и нерођен, и ни у ком смислу није део Нерођеног, и није произашао ни из чега претходног, него је вољом и саветом (Божијим) постојао пре времена и пре векова савршени Бог, јединорођени, непроменљиви. Међутим, Он није постојао пре него што је рођен, или створен, или одређен, или основан, јер пре свог рођења није постојао. Гоне нас јер кажемо: Син има почетак, а Бог је без почетка. Гоњени смо јер кажемо: Син је из непостојања. Али ово кажемо зато што Он није део Бога и не долази од ничега што је раније постојало. Због тога нас прогоне! Остало знаш. Желим вам здравље у Господу! Сети се туге наше, прави солукијаниче, Јевсевије!“ Од особа које је овде помињао Арије, Јевсевије је био епископ Цезареје, Теодот је био епископ Лаодикије, Павлин је био епископ Тира, Атанасије је био епископ Аназарба, Григорије је био епископ Берије, а Еције је био епископ Лиде. Лида је исти град који се сада зове Диосполис. Арије се могао похвалити овим јединим истомишљеницима. За своје противнике је именовао Филогонију, примаса Антиохије, Еланика Трипољског и Макарија Јерусалимског, замеривши им што су Сина признали за вечног и предвечног, једнаког по части и једносуштног Оцу. Пошто је примио ово писмо, сам Јевсевије је избљувао своју злоћу и тако је писао тирском епископу Пауну. Писмо Јевсевија, епископа Никомедијског, Павлину, епископу тирском Јевсевије жели свом господару Пауну добро здравље у Господу. Ни ревност мог господара Јевсевија према истинитом учењу, ни ваше, господине, ћутање у истој ствари није остало непознато, него је допрло до нас. И ми смо се, како и доликује, радовали господару нашем Јевсевије, али туговали за тобом, верујући да је ћутање таквог човека губитак за нас. Ви знате да је непристојно за мудрог мужа да се предомисли туђе и прећути истину. Зато вас молим, пробудите размишљање у свом духу и почните да пишете о томе, што ће бити од користи и вама и вашим слушаоцима, посебно ако желите да изразите своје мисли, пратећи редослед Писма и упутства његових изрека и значења. Тако, на пример, Господе, никада нисмо чули за два нерођена бића, никада нисмо научили и не верујемо да се једно дели на двоје или открива нешто својствено телесности. Верујемо у једно нерођено, у друго, истински се догодило – и то не из његове суштине, јер оно уопште не учествује у природи нерођеног и постоји не из своје суштине, већ је сасвим другачије по природи и моћи, створено по савршеном подобију својстава и моћи творца, тако да се његов почетак не може не само изразити речима, већ не само да је схваћено речима, већ је не само схваћено људима, не само људима, него и људима који су способни да разумеју и изнад свега. ово. И ми то не говоримо из сопствених нагађања, то смо научили из Писма. Знамо да је створен, основан и рођен од суштине, непроменљиве и неизрециве природе по обличју онога који га је створио, као што и сам Господ каже: Бог ме „створи почетком путева својих... и пре него што ми свет беше темељ,... пре свих брежуљака које ме роди“ (Приче 8,22–23, 25). Да је од њега, односно од њега, као део или одлив његовог бића, он се не би називао ни створеним ни основаним. Ово, заиста, и сами знате, господине, јер оно што је дошло од нерођеног није могло бити створено или основано ни од другог ни од њега самог, већ би постојало нерођено од памтивека. Ако чињеница да је назван рођеним даје повода да се мисли да је произашао из суштине Очеве и да има исту природу као и Отац, онда знамо да реч „рођени“ Писмо не примењује само на Њега, већ и на друге, који по природи нимало нису слични нерођенима, јер се и за људе каже: „Синови васкрснуше, а мене одбацише“ 1,2), а такође: „Ти си оставио Бога који те је родио“ (5. Мојс. 32,18), а за друга створења се каже: „Ко... је тај који је родио капи росе?“ (Јов 38,28). И под овим Писмо не мисли да је природа произашла из природе, него да је рођење сваког створења било по вољи Божијој. Од суштине Божије нема ништа: све је настало по вољи Његовој, и свака творевина постоји док је створена, јер је творац Бог, а створења су створена као Он умом, створена Његовом вољом. И иако је све дошло од Бога кроз Њега, ипак је све створено од Бога. Кад ово примиш и откријеш по милости датој ти од Бога, онда покушај да пишеш господару мом Александру. Сигуран сам да ћете га преобратити ако му будете писали. Поздравите сву нашу браћу у Господу. Благодат Божија нека те неповређеног чува, господар, и окрепљује у молитвама за нас! "Таква и таква писма су слали и једни другима, бунећи се против истине. Када се богохуљење тако проширило у египатској и источној цркви, почеле су да се отварају спорови и свађе око божанских догмата у сваком граду и селу. А прост народ је био посматрач догађаја и судије говора, придружујући се или једној или другој страни. Догађало се оно што је било вредно и огорчених непријатеља, као што су некада непријатељи. био је случај, који су сада опседали цркву, али саплеменици, људи који су живели под истим кровом и делили исти оброк, уместо стрела су се ударали језицима, или, још боље, чланови који су чинили једно тело наоружали су се једни против других. О актима великог Никејског сабора Сазнавши за то, премудри цар 12 је пре свега покушао да блокира сам извор зла и зато је једног човека, познатог по својој разборитости, послао у Александрију са поруком, надајући се да ће тиме угасити неслогу и помирити разилазеће. Али, преварен у својим очекивањима, он је сазвао тај чувени Никејски сабор и, да би тамо стигао, дозволио је епископима и њиховим пратиоцима да узму јавне магарце, мазге и коње. Када су се сабрали сви који су могли да издрже тешкоћу пута, сам цар је стигао у Никеју, желећи да види бројне епископе и утврди њихово једнодушје, а по доласку одмах нареди да им се у изобиљу снабде све што им је потребно. Окупило се триста осамнаест епископа, 13 али римског, због дубоке старости, није било: уместо њега посла два презвитера са овлашћењем да пристану на одлуке сабора. У то време било је много људи који су били украшени апостолским даровима, а било је и много оних који су, по речима апостола Павла, носили „жигове Господа Исуса на својим телима“ (Гал. 6,17). Тако је Јаков, епископ Мингидонске Антиохије, коју Сиријци зову Низибоа, васкрсавао и оживљавао мртве и чинио многа друга чудеса, која сматрам непотребним да помињем у овом делу, јер сам о њима већ говорио у своме Божијем љубавнику 14. А Павле, епископ Неокесаријски, тврђаве на обали Ехра, која се налази на обали Ехра, Лициније: обе руке су му биле ослабљене од тога што су биле спаљене врелим гвожђем, што је затезало и лишило живце који члановима дају покрет. Некима су ископане десне очи, другима десна колена. Међу потоњима је био и Пафнутије из Египта. Укратко, тамо се могло видети мноштво мученика окупљених на једном месту. Међутим, овај божански и заувек незабораван сусрет није био без људи и гадне особине: у њему су, додуше у малом броју, учествовали и подмукли људи, као замке. Крили су своју злоћу и потајно одобравали богохулна учења Аријева. Дакле, када су се сви сабрали, цар нареди да се у палати припреми велика одаја и да се у њу стави много клупа и фотеља, да их буде довољно за цео сабор епископа. Пошто је тако припремио све што је приличило њиховој части, позвао их је да уђу и разговарају о предложеној ствари, а затим је за свима ушао и сам, у пратњи неколицине. Имао је одличну висину и привлачну лепоту, али га је посебно изненадила скромност изражена на његовом лицу. Када су му на средину поставили мали престо, он је сео, замоливши прво за то дозволу од епископа. Са њим седе цела божанска војска. Овде је велики Јевстатије, који је тада имао примат у Антиохијској цркви (јер је Филогеније, којег сам горе поменуо, прешао у бољи живот, па су епископи, свештеници и сав христољубиви народ мимо његове воље поставили овог човека на његово место и наредили му да пастира цркву), први је крунисао главу цара и цветовима за славоносну бригу овенчао своју5. На крају овог говора, свеславни краљ је одржао говор о једнодушности и слози, и подсетио епископе на суровост некадашњих тирана и на најжељенији мир који је у данима његовим дао Бог. Такође је рекао да је тужно, и веома тужно, гледати како, после свргавања непријатеља, када се нико не усуђује да противречи цркви, они сами нападају једни друге и дају противницима повод за задовољство и смех, иако размишљају о божанским темама и имају у писаној форми учење Светог Духа. Јер књиге јеванђелиста и апостола, као и пророчанства древних пророка, рекао је, јасно нас упућују како треба да мислимо о Богу. Стога, пошто је отклонио непријатељски спор, додао је, хајде да решење за питања која се истражују узмемо из надахнутог Светог писма. О томе и сличним стварима цар је говорио свештеницима са синовском љубављу, као и својим оцима, трудећи се да се сложе у учењу апостолских догмата. И већина епископа који су били на сабору уверили су се у његове речи и с љубављу прихватили једнодушност и здраво учење. Али неколико од којих сам раније поменуо, а поред њих, Минофант Ефески, Патрофил Скитопољски, Теогнис, епископ саме Никеје, Нарцис, епископ Нероније, који је био град друге Киликије, а сада се зове Иринопољ, такође Теона Мармарикија и Секундус, контолејски дог, епископ египатски, контолејски пас апостол држећи се Аријеве стране. Они су чак изнели писмено и предочили свом сабору исповедање вере, које су, прочитавши, сви назвали кривотвореним и изобличеним и одмах поцепали. Али кад се на њих подиже снажан жамор и сви почеше да их оптужују за издају побожности, они се уплаше и, устајући први, осим Секунда и Теоне, изопште Арија. Збацивши тако овог нечастивог човека, епископи су са заједничким пристанком саставили исповедање вере, које је до данас сачувано у црквама, и, одобривши је својим потписом, напустили су скуп 16. Међутим, епископи које сам поменуо су подмукло и неискрено прихватили ово признање, што потврђује и потоњи план њиховог писања, а то потврђује и њихов потоњи план. други против првих. Управо то је о њима писао и горепоменути антиохијски епископ Јевстатије када је описао саборне поступке, објаснио хулу јеретика и објаснио одломак из Приче: „Почетак путева својих учини ме Господ у делима својим“ (Приче 8,22). Сада ћу прећи на причу о самом деловању већа. Денунцијација аријанаца из списа Евстатија и Атанасија Које су то акције? Када се у Никеји окупио велики сабор да расправља о питањима вере, на коме се ујединило око две стотине седамдесет епископа (кажем: око, јер од великог броја окупљених не могу тачно да одредим њихов број, а осим тога, нисам то проучавао с посебном пажњом), и када су почели да утврђују символ, у среду се појавило дело Јевсевија, пуног његовог учења 17. Свима наглас прочитана, својом ружноћом је одмах изазвала необјашњиву тугу слушаоцима, а самог аутора покрила неподношљивим стидом. Сада је дело Јевсебијана разоткривено, и њихово зло дело је растргано пред свима; али су у исто време неки њихови саучесници, кријући се иза имена мира, ућуткали све најбоље браниоце истине. Бојећи се да ће пресудом тако великог сабора бити искључени из цркве, Аријеви следбеници су устали и анатемисали учење које је сабор осудио, и својим рукама потписали симбол који је једногласно постављен. Тако су, задржавши своје вођство кроз многе интриге, када је требало да се покају, они су или тајно или отворено почели да поткрепљују мишљења која је сабор одбацио и потврђивали их разним доказима. Осим тога, желећи да искорене садњу кукоља, они су се зазирали од сусрета са зналачким људима, избегавали су надзорнике и тако победили проповеднике побожности. Али ми верујемо да безбожни људи не могу победити божанско. „Чак и ако поново буду у стању, опет ће бити поражени“, рецимо речима пророка великог гласа Исаије (Исаија 8,9). Ово пише велики Евстатије! А његов присталица и бранилац истине, наследник на челу славног Александра, Атанасије, у свом писму Афраму, између осталог, додаје и следеће. Када су сабрани епископи хтели да униште зле изреке које су измислили аријанци, то јест да је Син из непостојања, да је творевина и створење, да је било време када га није било, и да је његова природа променљива – и да напишу оно што је речено у Писму, наиме, да је Син јединорођени, јединорођени по природи, сила од Бога. Оче, истинити Бог, како рече Јован, или сјај славе и лик ипостаси Очеве, како је писао Павле, тада су Јевсејци, занесени сопственим злим учењем, рекли једни другима: да се сложимо, јер смо и ми од Бога: „један Бог..., од њега је све“ (1 Кор 8,6), „древно, све постаде, све постаде, ето, 5, 17“ (Кор 17). све од Бога. Они су се осврнули и на оно што пише у књизи Пастир: „пре свега верујте да је Бог један, да је све створио, све уредио и све из непостојања довео у постојање. Али епископи су, увидевши њихову подлост и лукавство њихове злоће, јасније изразили шта то значи од Бога, и написали да је Син од суштине Божије, и иако створења долазе од Бога, али у смислу да не постоје сами од себе или не без разлога, већ имају почетак свог порекла, док је само Отац заправо од Бога; јер је то особеност јединородне и истините Речи Очеве. Ово је разлог зашто је написано – из суштине. Тада су епископи поново питали малобројне, по свој прилици аријане: да ли они Сина називају не творевином, него силом, једином премудрошћу и образом Очевом, вечном, нимало различитом од Њега, и истинитим Богом? Али Јевсебијани су, како је примећено, махом ставили до знања једни другима да је и то у складу са нашим учењем, јер се и ми зовемо ликом и славом Божијом (1 Кор 11,7), а за нас се каже: „до века смо живи“ (2 Кор 4,11), и имамо многе силе, исто тако: „сва сила Божија изиђе из земље Египта, Ек14“ (Ис14). гусеница и скакавац називају се великом силом“ (Јоил. 2,25), такође каже: Бог је „моћан с нама, Бог је помоћник наш Јаков“ (Пс. 45,8). Да, није само то што смо позвани близу Бога оно што сведочи за нас; Чак нас је назвао браћом. Дакле, ако се Син назива истинитим Богом, то нас не жалости; јер онај ко је постао истинит заиста је истинит. Такво је било наопако резоновање аријанаца. Али овде су епископи, увидевши њихову превару, сакупили из Писма речи: сјај, извор, реку, слику ипостаси и изразе: „у светлости твојој видећемо светлост“ (Пс 35, 10), „Ја и Отац једно смо“ (Јн. 10, 30), и, на крају, јасно и укратко, јасно је и укратко са Оцем, јер је све то укратко писао о томе да је Отац изнад свега писао. веома значење. Жубор јеретика да ових изрека нема у Светом писму укинуо је самим њиховим изобличавањем, јер су и они своју злоћу исказивали неписаним речима, јер то нигде није записано: од нечега што не постоји, или је некада било када Сина није било, па су зато прихватили осуду из речи, али и богословно схваћене, али и неписане. Штавише, јеретици су налазили речи као у нечистоти и говорили су истинито са земље; а епископи нису сами измишљали речи, него су писали на основу очинских сведочанстава. Још у давна времена, скоро сто тридесет година, постојали су епископи који су председавали и у великом Риму и у нашем граду, који су осуђивали људе који су Сина називали творевином, а не суштином Оцу. Знао је то и бивши епископ Цезареје Јевсевије, који је претходно прихватио Аријеву јерес, али се потом прихватио дефиниција Никејског сабора и написао својој пастви у потврду следеће: „Утврдили смо да су неки од древних, учених и славних епископа и писаца, када су расправљали о Божанству Оца и Синуб, користили реч оца и синовца. Тако, сакривајући своју болест, Јевсевијани, из страха од многобројне војске епископа, пристадоше на изјаву вере састављену на сабору и потпадају под пророчки укор; јер њих Бог свих позива: „Ови људи уснама се приближавају к мени, и уснама ме поштују, а срце њихово је далеко од мене“ (Исаија 29,13). А Теона и Секунд, који су одбили да учине исто, били су изопштени општим пристанком свих као људи који су више волели Аријеву хулу него учење Јеванђеља. Након овога, епископи су се поново састали и написали двадесет правила о црквеном деканату 18. О делима Мелетија, од кога су до данас остали расколници Мелетијани, такође саборна порука о њему Пошто је под ову казну полагања потпао и Мелетије, који је непосредно пре суманутог учења Аријева добио епископску хиротонију, а потом, осуђен за нека злодела, лишен достојанства од најбожанијег Петра, епископ александријски, који је примио мученички венац, и, желећи да задржи првенство у целој Александрији и Александрији, без превласти и конфесије. погранично подручје. са њом у Египту; тада су саборни оци написали писмо Александријској цркви о свом опредељењу у погледу њених новотарија. Ова порука је следећа. Саборна порука: „Свети, милошћу Божијом, и цркви великој Александријској, и љубљеној браћи у Египту, Либији и Пентапољу, који се сабраше у Никеји и саставише велики и свети архијерејски сабор, у Господу вам желимо здравље. Пошто, милошћу Божијом и вољом Божијом, и по вољи разних градова Пресвете, нас Констана и пресветих градова, крајевима, у Никеји је био састављен велики и свети сабор, изгледало је веома потребно од целог светог сабора да вам пошаље писма, да бисте знали шта је на њему предложено и испитано, и шта је било признато као одобрено, пре свега, у присуству најбогољубивијег цара Константина, било је питање о безакоњу свакога анатемисати његово рђаво учење, анатемисати и његове богохулне изразе и имена, којима је хулио на Сина Божијег, говорећи да је Син Божији из непостојања, да га пре рођења није било, да је било време када га није било, да може самовољно да опажа зло и добро. Све је то анатемисао свети сабор, који није могао ни да чује тако безбожно учење, или безумље, и такве богохулне изразе. Шта је било уперено против њега као против мете, ви сте, нема сумње, или већ чули или ћете чути: не желимо да кажемо да не помисле да нападамо човека који је за своје грехе претрпео достојну казну. Његова злоћа била је толико јака да је однела у уништење и Теону од Мармарика и Секунда из Птоломеје, јер су претрпели исту ствар. Али благодат Божија ослободила је Египат од овог злог учења, од ове хуле и опачине, и од оних особа које су се усудиле да узнемире и раздвоје народ помирен одозго. Остала је и даље тврдоглавост Мелетијева и оних које је он одредио; али ми ћемо вас, љубљена браћо, обавестити о мишљењу сабора и у погледу ове секте, сабор реши да Мелетије покаже више човекољубив, иако овај, строго судећи, није вредео никакве снисходљивости. Он ће остати у свом граду, али нема право да хиротонише или бира, и због тога не треба да се појављује ни у селу ни у граду, већ само да задржи име свог достојанства. Они који су од њега постављени и потврђени светотајинским рукоположењем примају се у причешће, тако да, задржавајући своје достојанство и служење, свакако заузимају друго место после свих лица која су постављена у свакој парохији и цркви и изабрана од нашег преподобног саслужитеља Александра. Први немају право ни да бирају кога хоће, ни да предлажу имена, ни да било шта чине без сагласности епископа католичке цркве, подложни Александру: напротив, милошћу Божјом и вашим молитвама, они који нису осуђени ни за какав раскол и живе у недрима католичке цркве, могу беспрекорно бирати и чинити све у складу са достојним личности у складу са све што је достојно цркве. закон и црквена повеља. Ако неко од црквењака треба да оконча свој живот, онда у службу, уместо покојника, треба пустити оне недавно примљене, под условом да су достојни и да су изабрани од народа, уз сагласност и одобрење епископа александријског. То је дозвољено свима осталима, али у односу на личност Мелетија, зарад његовог пређашњег немира, зарад његовог безобзирног и тврдоглавог расположења, мишљење није исто: њему, као особи која опет може да изазове исти немир, не даје се никакво право и никаква власт. Ово се углавном и стриктно односи на Египат и најсветију цркву Александрију. Што се тиче других закона и уредби донетих у присуству нашег господара и преугледног саслужитеља и брата Александра, онда ће вас он, по повратку, као властелин и учесник догађаја, сам о њима поближе обавестити. Обавештавамо вас и о сагласности у празновању наше пресвете Васкрсе: Вашим молитвама и ова ствар је решена, тако да ће сва источна браћа, која су се раније у овом слављу разилазила са Римљанима, са Вама и са свима који Васкрс славе од давнина, од сада славити са Вама 19 . Дакле, радујући се успеху послова – о свеопштем миру и искорењивању сваке јереси, примите са све већом чашћу и све већом љубављу нашег саслужитеља, вашег Епископа Александра, који нас је својим присуством обрадовао и, будући у таквом узрасту, подузео толико труда да успостави мир међу вама. Молите се за све нас, да оно што је препознато као добро остане чврсто, силом Господа нашег Исуса Христа, као што је учињено, верујемо, по благовољењу Бога Оца у Духу Светоме, коме је слава у векове векова. Амин. Тројица је супстанцијална и вечна." Овај божански сабор епископа предложио је такав лек за Мелетијеву болест. Међутим, трагови мелетовског безумља сачувани су до данас: у тим земљама, барем, постоје нека друштва монаха који не слушају здраво учење (2 Тим 4,3) и у свом начину живота се придржавају неких празних уредби, сличних апсурдним статутима Самарићана и Јевреја. Велики цар је писао и оним епископима који нису могли бити на сабору, обавештавајући их о поступању сабора. Сматрам својом дужношћу да ову поруку приложим својој Историји, јер она јасно показује богољубиву душу писца. Порука цара Константина епископима који нису били на сабору о поступању сабора Константин Август Црквама: „Знајући из искуства о успешном току јавних послова колика може бити доброта божанске силе, сматрао сам да је потребно, пре свега, да имам на уму циљ да се међу свим најблаженијим заједницама васељенске цркве испоштује једна вера, искрена љубав и сложно поштовање Свемогућег Бога. Али пошто се то није могло неизменљиво, у најмању руку непроменљиво или неспоразумно, све је дошло у ред, у најмању руку непроменљиво или непроменљиво, све је дошло у ред. епископи су се сабрали на једном месту и испитали сваку тему која се односи на божанску веру, окупио сам што више епископа и, као један од свих вас (јер признајем да ми је велико задовољство што сам ваш саслужитељ), и сам сам присуствовао сабору, све сам подвргавао правилном испитивању док мисао о свему томе није била прихватљива као основа Божија, све док мисао о томе није била прихватљива као светла са Богом чуваром, није више било места за разлике у мишљењима или неспоразуме у образложењу вере. Овде је постојала студија о најсветијем дану Васкрса, а опште мишљење је било признато као добро за све и свуда да га прослављају истог дана. Јер шта би могло бити лепше и преподобније када празник, који нам даје наду у бесмртност, сви непроменљиво славе по истом реду и на познат начин? Пре свега, изгледало је непристојно славити тај пресвети празник по обичају Јевреја, 20 који су, оскрнавивши своје руке незаконитим чином, као нечисти, с правом били кажњени духовним слепилом. Одбацивши њихов обичај, било би много боље да наставимо исти, истинитији поредак који смо посматрали од првог дана страсти до данас, слику овог славља за будуће векове. Дакле, да немамо ништа заједничко са непријатељски расположеним јеврејским народом, јер нам је Спаситељ показао други пут – пред нама је правно поље и одговара нашој најсветијој вери. Улазећи једнодушно у то, љубљена браћо, одвојимо се од тог срамног друштва, јер је, заиста, чудна самохвала Јевреја, као да, без обзира на њихов декрет, то не можемо посматрати. А шта могу исправно да мисле они који, починивши ово убиство Господа, полуде и више их не води здрав разум, него необуздана жеља, куда их упути урођени бес? Зато ни у овоме не виде истину, па, задубљујући се све више у грешке уместо правилног исправљања, Васкрс славе другом приликом исте године. Зашто их следити када се зна да болују од тако страшне болести прелести? Ми, наравно, нећемо толерисати да се наш Васкрс слави два пута у истој години. А ако ово што је речено није довољно, онда и сама ваша разборитост треба да се стара о свакој могућој бризи и да пожели да ваше чисте душе ни на који начин не комуницирају са обичајима најнедостојнијих људи. Штавише, треба разумети да је неслагање у таквој ствари и у вези са таквим празником вере безаконо, јер нам је Спаситељ наш дао један дан да прославимо ослобођење, односно дан страсти, и удостојио се да ипак постоји Његова васељенска црква, чији су чланови, ма колико и на различита места били расејани, ипак један дух Божији загрејан једном вољом. Дакле, нека разборитост твога страхопоштовања сматра колико је лоше и непристојно да у извесно време једни посте, а други славе, и да после дана Васкрса једни проводе време у слављу и миру, а други држе прописане постове. Зато је Божанско Промисао удостојио да се ово како треба исправи и доведе у исти ред, на шта се, мислим, сви слажу. Када је све ово требало да се исправи, да не бисмо имали ништа заједничко са тим оцеубицама и убицама Господњим, и када је ред који се у том погледу придржавају свих цркава у западним, јужним, северним и неким источним крајевима царства заиста пристојан, и зато га сада сви признају као добар, онда гарантујем да ће то прихватити благонаклоно и благонаклоно ваше благонаклоност. једногласно и једногласно посматрано у Риму, широм Италије и Африке, у Египту, Шпанији, Галији, Британији, Либији, широм Грчке, у азијским, понтијским и киликијским регионима. Она ће схватити да у именованим местима постоји не само већи број цркава, већ и да сви желе овај поредак као најбољи. Да, изгледа да здрав разум захтева да немамо комуникацију са Јеврејима који крше заклетве. Укратко рећи: по општем суду свих, одлучено је да се најсветији празник Васкрс празнује истог дана 21. Није прикладно бити дискриминаторски у односу на тако велику светињу; много је боље следити устаљено мишљење, у коме нема примеса туђе грешке и грешке. Ако је тако, онда са радошћу примите небеску благодат и заиста божанску заповест, јер све што се чини на светим архијерејским саборима је у вези са вољом Божијом. Стога, објавивши одлуке сабора свој љубљеној браћи нашој, морате прихватити и одобрити и оно што смо раније говорили и обележавање овог пресветог дана, да бих, када се испуни моја давнашња жеља - да видим вашу љубав лично, у исти дан са вама прославио свети празник и да се са вама радујем у свему, видећи да је ђавола суровост, уз помоћ наше, силом наше, прослављена свети празник. дела, и да свуда цветају твоја вера, мир и једнодушност. Нека вас Бог чува, љубљена браћо!“ О садржајима који су били додељени црквама, и о другим краљевим врлинама Тако је писао епископима који нису били на сабору, и сабране, којих је било триста осамнаест, поздравио са много поздрава и дарова и, наредивши да се припреми велики број трпеза, почастио их је све заједно – прихватио је најдостојније за своју трпезу, а остале ставио на друге. Приметивши да су неки имали сузу на десном оку, и сазнавши да су ту патњу претрпели због чврстине у вери, дотакао је њихове ране својим уснама са пуном вером да ће одавде извући благослов за своју љубав. Затим је, на крају славе, поново свима уручио дарове и уручио писма главним обласним командантима, којима је наредио да у сваком граду пруже готову подршку особама које су се осудиле на трајно девичанство и удовство и које су се посветиле служби Божијој, мерећи ту подршку више великодушношћу него стварном потребом. Трећи део овог садржаја им је пружен до данас, јер, иако им је опаки Јулијан 22 узео све заједно, његов наследник 23 опет је наредио да се изда онолико колико се сада издаје, а разлог за смањење издавања била је тадашња глад. Ако је тада понуђени садржај био три пута већи од садашњег, онда из овога свако ко жели може лако да сазна колика је била краљева великодушност. Мислим да би било неправедно следеће оставити забораву. Неки мрзовољни људи изнели су оптужбе против неких епископа, и поднели своје пријаве краљу у писаној форми. Цар, док споразум између епископа још није био успостављен, прихвати то и, сложивши све у један сноп, запечати га својим прстеном и нареди да се чува. Али онда, када је мир био потврђен, донео је денунцијације поднете себи у присуству епископа и спалио их пред њима, заклевши се да није прочитао ништа овде написано; не треба, рекао је, јавно обзнањивати злодела свештеника, да народ, добивши одавде повод за искушење, не би почео да греши без страха. Кажу да је Константин овоме додао и следеће: ако би и сам био очевидац неког греха који је починио епископ, он би својом пурпуром прекрио безакоње, да гледање у њега не би наудило публици. Изневши такву поуку и одајући такву почаст свештеницима, заповеди да свако иде својој пастви. А ја, као доказ бестидности аријанаца, који не само да презиру наше заједничке оце, него и своје напуштају, желим да унесем у своју Историју поруку Јевсевија Кесаријског о вери, јер она садржи живо изобличавање њиховог безумља. Иако га високо цене као свог саучесника, они су у директној супротности са његовим списима. Јевсевије је ово писмо написао неким следбеницима Аријевског учења, који су га, изгледа, сумњичили за издају. Међутим, оно што је написано боље ће показати сврху писца. Посланица Јевсевија, Епископа ћесаријског, о вери изнесеној у Никеји „Ви сте, љубљени, вероватно већ сазнали од других о пословима великог сабора сазваног у Никеји у вези са црквеном вером, јер гласина обично иде испред истините приче о догађајима. Али да истина не би дошла до вас искривљена пуким слушањем, сматрали смо да је потребно да вам пошаљемо, прво, формулу вере коју смо предложили, а као друго, формулу вере коју смо изнели, а као друго, формулу у којој смо изнели у јавност, била је и формула у којој постоји и наша формула. нас је прочитано у присуству нашег најбогољубивијег цара, признатог као доброг и одобреног, гласи: „Вера коју смо изнели 24. Како смо примили од епископа који су нам претходили, како на првом катихумену тако и на крштењу, како смо се научили из божанског Писма; како су веровали и учили у презвитерству и у самој епископији, тако и ми верујемо и сада заступамо нашу веру. Ево га: верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог; и у једнога Господа Исуса Христа, Реч Божија, у Бога од Бога, у светлост од светлости, у живот од живота, у Јединородног Сина, Прворођеног свега створења, који се пре свих векова роди од Оца, кроз Кога је све постало, који се ради нашег спасења оваплотио и живео међу људима, и пострадао, и васкрсао у трећи дан и поново ће доћи у Оца, и као мртви. И ја верујем у једног Духа Светога 25. Верујем да сваки од њих постоји и постоји, да је Отац заиста Отац, Син је заиста Син, Дух Свети је заиста Дух Свети. Тако је наш Господ, шаљући своје ученике да проповедају, рекао: „Идући... научите све језике, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Матеј 28,19). У овоме смо се утврдили, ово мислимо, ово смо раније држали, стајаћемо у овој вери до смрти, анатемишући сваку безбожну јерес. Да смо све ово осетили срцем и душом, колико и сами знамо, да све то осећамо и сада и да искрено говоримо, сведочи нам свемогући Бог и Господ наш Исус Христос, спремни да докажемо и убедимо вас да смо тако веровали и тако проповедали у прошлим временима. Док смо излагали ову веру, није било места противречности. Напротив, наш најживљи краљ богомољке први је посведочио да је то истина и да и он сам мисли, и зато је заповедио свима да му се придруже, потпишу ове догме и буду сагласни са њима, додајући само реч „суштински“, коју је сам протумачио, рекавши да једносуштинско наравно није у односу на особине тела, Син није одсечен кроз поделе тела, јер није дошло до Фа или одсеченог. није било могуће да нематеријална, духовна бестелесна природа подлеже неком телесном својству, али да би се то изразило, биле су потребне божанске и тајанствене речи. Тако је наш најмудрији и побожни цар говорио о мудрости, а епископи су, у вези са додатком речи „суштински“, саставили следећу формулу: „Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог, и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца, од Оца рођеног, од Бога рођеног. Бог, у светлост од светлости, у Бога истинитог, од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносушног са Оцем, кроз кога се све догодило и на небу и на земљи, који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао, оваплотио се и постао човек, пострадао и васкрсао у трећи дан, узашао на небо и дошао ће да суди у време живих и мртвих Сина) није постојао, или да није постојао пре него што је рођен, или да је рођен из нечега непостојећег, или који тврде да Син Божији постоји из друге ипостаси или бића, или је изопачен, или променљив, Света Католичка и Апостолска Црква анатемише. А пошто су ову формулу објавили, изразе: „из суштине Оца“ и „суштински са Оцем“, како кажу, не остављамо без истраге. О овим изразима су се постављала питања и одговори, а њихово значење је пажљиво разматрано. Наиме, они препознају реч „из суштине” као назнаку да иако је Син од Оца, Он није део Оца. Ово се, по нашем мишљењу, добро слаже са значењем побожног учења, које проповеда да је Син од Оца, али да није део Његове суштине. Дакле, потврдили смо ово значење и, стога, нисмо одбацили речи „суштински“, имајући у виду циљ очувања мира и не одустајања од исправног начина размишљања. Зато смо и усвојили израз: „рођени, нестворени“, јер је реч „створити“ општи назив за остала створења створена од Сина, са којима Син нема никакве сличности и, стога, сам није творевина слична онима које је Он створио, већ је суштина надмоћнија од сваког створења. Ова суштина је, по учењу Божанске Речи, рођена од Оца на неизрецив и несхватљив начин рођења за сву створену природу. Сличном студијом испитује се и израз да је Син супстанцијалан са Оцем, односно да је супстанцијалан не по лику тела, и не на начин који је својствен смртним животињама, јер је то немогуће ни кроз деобу, ни кроз пресецање, ни кроз било какво својство, или промену, или промену у Очевој сили, јер је ово нерођена природа свега Оца. Једносуштински са Оцем значи да Син Божији не показује никакву сличност са рођеним створењима, већ се у свему уподобљава једном Оцу-Родитељу, и не постоји из друге ипостаси и суштине, него од Оца. Чим је то објашњено на овај начин, препознали смо да је добро да то прихватимо – тим пре што су у неким античким делима назив „суштински“, знамо, користили славни епископи и писци када су теологизирали о Оцу и Сину. Али доста о наведеној вери, у којој смо се сви сложили, не без истраживања, већ на предложеним основама, одлучено у присуству најбогољубивијег краља и одобрено из изнетих разлога. После вере, сматрали смо и анатемизацију коју су епископи прогласили достојном прихватања, јер забрањује употребу речи којих нема у Писму и од којих је у црквама умало настала сва пометња и немир. Пошто, на пример, ни једна надахнута књига не садржи изразе „од ствари које не постоје“ или „било је време када (Сина) није било“ и друге мимо ових, није се чинило пристојним говорити и поучавати их. Сложили смо се са овим одличним мишљењем јер раније нисмо имали обичај да користимо такве изразе. Такође се не сматра неприкладним анатемисати речи: „Пре него што се није родио“, јер сви признају да је Он био Син Божији и пре свог рођења по телу. Сам наш Богољубиви цар је разумом доказао да је Син Божији својим Божанским рођењем постојао пре свих векова, јер је и пре свог рођења био потенцијално нерођен са Оцем, тако да је Отац увек Отац, као што је увек Цар, увек Спаситељ, а потенцијално је увек све исто и једно те исто. Ова порука, љубљени, била нам је наметнута нуждом: наша жеља је била да вам покажемо разборитост нашег истраживања и сагласности, односно да смо заиста, од самог почетка до садашњег тренутка, бранили своје мишљење, све док нешто није у реду са формулама вере. Када се, према добром истраживању значења речи, показало да су ове речи сличне онима које признајемо у нашем исказу вере, онда смо их прихватили без икаквог спора, јер не представљају никакве потешкоће.” Денунцација сада богохулних аријанаца из списа Јевсевија, епископа ћесаријског Дакле, Јевсевије је јасно сведочио да реч „суштински“ није нова и да је нису измислили оци који су се тада окупљали, већ се од давнина преносила са предака на потомке. На исти начин он и овде и у другом делу сведочи да је учење вере изнесено у Никеји једногласно прихватио цео Архијерејски сабор у то време, где он са похвалом велича ток деловања Константина Великог. Он овако пише: "Рекавши ово на латинском, док је неко други то преносио на грчком, краљ је позвао црквене поглаваре да почну своје расуђивање. После тога су једни почели да оптужују своје суседе, други су се правдали и окривљавали једни друге. Овде је било доста тога изнето са обе стране, а на самом почетку је дошло до великог спора, али су сви пажљиво прихватили потпору. Анализирајући, посебно, оно што су говориле обе стране, он је мало-помало помирио оне који су се тврдоглаво надметали и са сваком од њих кротко разговарао, што ни он није био у незнању, деловао је некако слатко и пријатно. Једне убеђујући, другом речју опомињући, трећи добро говорећи, хвалећи и приклањајући свима истомишљеницима, он се најзад сложио око појмова и мишљења свакога у вези са спорним темама, тако да је вера прихваћена једногласно и да је свуда одређено истовремено празновање спасоносног празника. Затим се опште резолуције пишу и одобравају потписом свих.” А нешто ниже Јевсевије наставља: ​​„Уредивши све овако, Константин их је све послао кући. Вратили су се са радошћу и од тада су се држали једног начина размишљања, одобреног пристанком краља, тако да су, раздвојени великим просторима, чинили, такорећи, једно тело. Радујући се тако успешном окончању послова, краљ је епископе који нису били присутни на сабору почастио порукама, као најзрелијим плодом истраживања, и наредио народу по селима и предграђима да подели велики новац и уједно прославио двадесетогодишњицу његове владавине. Дакле, Аријеви истомишљеници, чак и ако нису сматрали да је безбожно противречити другим оцима, требало би бар да верују у ово, што обично служи као предмет њиховог изненађења и што, међутим, показује да је то исповедање вере било једнодушно. Када се побуне против мишљења својих очева, морају на сваки могући начин да избегну зло које је Арије измислио, сазнавши његову најсрамнију и најстрашнију смрт. Пошто можда не знају сви начин његове смрти, рећи ћу вам како се то догодило. О Аријевој смрти, из Атанасијеве поруке Пошто је живео веома дуго у Александрији, Арије је желео да се поново хвали на црквеним састанцима и шири глас да се одриче своје злоће и обећава да ће прихватити исповедање вере коју су изнели оци. Али пошто није могао у то да убеди ни божанског Александра ни Атанасија, који га је наследио у првенству и побожности, онда је, уз помоћ Јевсевија Никомидијског, поново побегао у Цариград. А шта је он овде намеравао и какву је казну добио од праведног Судије, одлично је описао Атанасије, велики по свему, у свом писму Апиону. Објављујем одломак из ове поруке у својој причи. "Нисам био у Цариграду када је он умро, али је био тамо презвитер Макарије и од њега сам чуо следеће. Махинацијама Јевсебијана Арија је позвао цар Константин. Када је ушао, краљ га је упитао: да ли садржи веру католичке цркве? Заклео се да је веровао, веровао и дао своју веру исправно и дао је своју веру. због чега га је епископ Александар екскомуницирао и покрио речима Светог писма. Када се заклео да не мисли оно због чега га је Александар изопштио из цркве, цар га је пустио, рекавши: ако је твоја вера права, онда си се право заклео, а ако је зла и заклео се, онда ће ти судити Бог с неба. Тиме је оставио краља, а Јевсевијани су, са својственом насиљу, хтели да га уведу у цркву. Али епископ цариградски, блаженопосвећени Александар, успротивио се њиховој намери, тврдећи да неко ко је осуђен за јерес не треба да буде примљен у заједницу. Коначно, Аријеви саучесници су почели да прете Александру: „Као што смо ми независно од ваше воље учинили да је Арије назван краљ“, рекли су, „тако ће сутра, иако вам то није на уму, он бити са нама у овој цркви. Дан на који је то речено била је субота. Чувши такве претње и веома ожалошћен, владика Александар уђе у цркву и, подигавши руке ка Богу, зајеца, а затим се баци на лице у светињи и, лежећи ничице, помоли се. Макарије је био с њим на молитви и чуо је његов глас. Замолио је Бога за две ствари, говорећи ово: ако Арија сутра уведу у цркву, пусти мене, слугу твога, да идем, и не погуби праведника са безбожницима; ако се смилујеш на цркву своју – а знам да се смилујеш – погледај речи Јевсејевске и не издај наслеђе своје на потрошњу и прекор; одведи Арија, да када уђе у цркву, не би изгледало да је јерес ушла с њим, и да, најзад, не би сматрали зло за побожност. Помоливши се на овај начин, владика је изашао из цркве крајње забринут. И тада се догодило страшно и чудно чудо: док су Јевсевијеви саучесници и даље претили, а епископ се молио, Арије се у потпуности надао заштити Јевсебијана и, хвалећи се много, сео је на столицу, по жељи своје материце 26 . Овде је, према Светом писму, изненада „пао ничице, и једном сео у средину“ (Дела 1,18), па је пао и отишао (Дела 5,5), чиме је изгубио и комуникацију и живот. Ово је био крај Арије! Веома постиђени тога, саучесници Јевсевијеви сахранише свог истомишљеника, а Александар, блаженога сећања, са таквом радошћу у цркви састави празник у побожности и православљу, молећи се и свечано прослављајући Бога са свом браћом – не зато што се чинило да се радује томе достојно смрти – не, јер свакоме доликује (за свакога). 9,27), већ зато што је овај Божји суд победио све људске судове; јер је сам Господ, пресудивши између претњи Јевсевијевих саучесника и Александрове молитве, осудио аријанску јерес, показао је недостојном црквеног причешћа, и тако пред свима открио да је, иако је наишла на одобравање и покровитељство од краља и свих људи, ипак била осуђена од саме истине. Арије је пожњео такве часове из свог злог семена! И овде је видео праг будућих мука и разоткрио своју злоћу самом својом казном.” Али прелазим на причу о краљевој побожности. Послао је поруке свим поданицима Рима, у којима их је позивао да се удаље од својих претходних грешака и прихвате учење нашег Спаситеља, којим је све привукао овој истини. Подстицао је епископе сваког града да граде цркве, подстичући их на то не само порукама, већ и издашним новчаним прилозима и испоруком свега потребног за рад. То је видљиво из самих његових порука које гласе овако. Порука цара Константина о подизању цркава. Победник је Константин Велики, Август до Јевсевија 27. „Пошто су и до данас зла воља и тиранија прогонили слуге Христа Спаситеља, заиста сам и чврсто уверен, љубљени брате, да су сви црквени објекти или порушени због немара, или се држе у непристојном стању из страха од страшне неправде. Сада, када је та серпа и уклоњена слобода наше, враћена нам је велика слобода и уклоњена служба. од државне власти, мислим да је Божанска сила свима постала јасна, па ће се, дакле, они који су пали од страха, неверја или због неких грехова, препознавши правог Бога, окренути правом и исправном начину живота, дакле, и сами, као предстојатељ цркава, знате, и подсећате друге помесне примате-епископе, презвитере и ђаконије да су они или они који су твореви исправни, ђакони. постоје, или их шире, или, по потреби, граде нове. Какву год потребу наиђете, тражите је за себе, а преко вас нека траже други од владара и обласних власти, јер им је наређено да са савршеном марљивошћу испуне све што је речено по вашем страхопоштовању. Нека те Бог чува, љубљени брате." Овако је писао о стварању цркава епископу сваке епархије. А шта је писао Јевсевија Палестинском о припремању свитака светих књига лако се може сазнати из саме посланице. Његова друга порука је о припреми свитака божанског Писма. Победник је Константин Велики, Август – Јевсевије. "У нашем истоименом граду, по промислу Спаситеља Бога, поново се веома много људи придружило светој цркви, тако да се, са брзим растом свега, умножавање цркава овде показује као веома пристојно. Дакле, прихватите нашу одлуку са свом спремношћу. Сматрали смо да је у реду да изјавимо вашој разборитости да наручујете искусне и добро упућене свеске на лако читање. лако преносиви за употребу треба да садрже божанско Писмо, које, сами знате, треба имати и користити у цркви добро написане свитке биће лако доставити вама и мени. Један од ђакона ваше цркве извршиће такав задатак и по доласку код нас испитаће нашу љубав према човечанству. Нека те Бог чува, љубљени брате!“ И ово је довољно да сведочи или, још боље, јасно покаже како је свеславни цар сву своју ревност окренуо ка божанским предметима. Али на оно што је речено додајем и оно што је учинио за спасоносни ковчег. Сазнавши да су суманути и бјесомучни идолопоклоници испунили Гроб Господњи и кроз то покушали да предају забораву успомену на наше спасење, а поврх тога подигоше храм демону неумјерености, смијући се Рождеству Богородице, цар је најприје наредио да се ово срамно здање уништи, а срамно здање уништи. и бачен што даље ван града, тада је наредио да се подигне највећи и најлепши храм. Али то се јасније види у самој поруци коју је написао поглавару те цркве. Њен вођа је у то време био поменути Макарије, који је био присутан на том великом сабору и заједно са другима борио се против хуле Аријева. Краљева порука је: Његова порука епископу јерусалимском Макарију о изградњи храма Божијег. Победник Константин Велики – Макарије. Доброта нашег Спаситеља је толика да се чини да ниједна реч није довољна да се адекватно опише право чудо. Знак пресветих страсти, толико дуго скривен под земљом и читавим вековима остао у мраку, коначно је, збацивањем општег непријатеља, заблистао за од њега ослобођене слуге Господње и заиста служи као предмет изван сваког изненађења. Ако су се сада сви такозвани мудраци из целог света окупили на једном месту и хтели да кажу нешто достојно догађаја, не би могли ни укратко да то оцртају. Вера у ово чудо је онолико виша од сваке природе која садржи људски смисао, колико је небеска већа од људске. Зато је мој први и једини циљ увек да се вера у истину свакодневно потврђује новим чудесима и да на тај начин наше душе, са свим смирењем и истомишљеношћу, ревновају за очување светог закона. Желим да вас убедим посебно у ствари која је свима очигледна, тј. да је моја главна брига како да нађем свето место, које сам вољом Божијом очишћено од срамног храма, као од неког терета – то место које је по суду Божијем било свето од самог почетка, и када је кроз њега новом светлошћу обасјана вера у спасоносно страдање, постало је још светије – како да се украси одличном грађевином. Дакле, ваша проницљивост треба тако да уреди и побрине се за све што је потребно да не само да сам храм буде величанственији од свих храмова који игде постоје, него да и друге грађевине са њим буду много изврсније од најлепших грађевина у градовима. Што се тиче градње и отменог уређења зидова, знајте да смо бригу о томе поверили једном од најврснијих регионалних владара, нашем пријатељу Дракилијану, и владару ваше провинције. На захтев моје побожности, наређено је да вам се, под њиховом бригом, одмах испоруче уметници и занатлије, и све, по нахођењу вашег увида, потребно за градњу. Што се тиче стубова и мермера, које препознајете као најдрагоценије и најкорисније, размотрите их сами и покушајте да ми напишете, како бих, сазнавши из вашег писма колико је материјала потребно, могао да их доставим одасвуд, јер најчудесније место на свету треба да буде уређено како треба. Штавише, желим да знам какав црквени свод волите - мозаик или другачије украшен. Ако је мозаик, онда све остало у њему може бити украшено златом. Ваше преосвештенство ће ускоро обавестити горе наведене судије колико је занатлија, уметника и трошкова потребно. Покушајте и да ме одмах обавестите не само о мермеру и стубовима, већ и о мозаику који сматрате најбољим. Нека те Бог чува, љубљени брате! О Јелени, мајци цара Константина, и њеној ревности у подизању храма Божијег Ову поруку је (епископу) пренео нико други, него сама царева мајка, 28 та мајка прелепог сина кога сви благочестиви славе. Она, покретач ове светлости и хранитељ њене побожности, узела је на себе трудове путовања, презрела немоћ старости, јер је ово путовање обавила мало пре своје смрти, и умрла је у осамдесетој години. Видевши место које је претрпело спасоносна страдања за цео свет, она је одмах наредила да се поменути срамни храм сруши и да се изнесе смеће. Када је гроб, који је до тада био сакривен, отворен, појавила су се три крста, сахрањена код Гроба Господњег. Овде су сви несумњиво били убеђени да је један од њих крст Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, а други крстови разбојници распети са Њим, али нико није знао који се дотакао тела Господњег и примио капи драгоцене крви Његове. У овом случају, најмудрији и истински божанствени Макарије, првостолник града, разрешио је ову забуну на следећи начин. Једну славну жену савладала је дуга болест. Полажући сваки од ових крстова на њу са молитвом и поштовањем, он је сазнао силу Спаситељевог крста, који је, чим је дотакао ту жену, одмах исцелио њену тешку болест и повратио је у пређашње здравље. Тако је краљева мајка постигла оно што је био предмет њених жарких жеља. Што се тиче ексера, она је неке забијала у царев шлем, водећи рачуна о глави свог сина да се од ње одбијају непријатељске стреле, друге је забијала у узду његовог коња, имајући на уму и сигурност краља и испуњење древног пророчанства, јер је много пре тога времена пророк Захарија викао: „и узда ће Господу коњу. Свемогући“ (Захарија 14,20). Мали део Спаситељевог крста ставила је у царски двор, а остатак, ставивши остатак у сребрни ковчег направљен по њеној наредби, дала је епископу града, заповедајући му да сачува споменик нашег спасења за будућа поколења. Затим, доневши разне врсте материјала уметницима из свих крајева, она је подигла оне најпространије и највеличанственије храмове. Сматрам да је потпуно непотребно описивати њихову лепоту и величину, јер, рекло би се, тамо се хрле сви они који воле Бога и сами виде богатство грађевина. Ево још једног запамћеног чина ове свеславне и чудесне краљице: сабравши све девојке које су се читавог живота посветиле Богу, и посадивши их за трпезе, сама је служила као слушкиња пред њима, служила их, служила јело и чаше, точила вино, држала умиваоник, воду на умиваонику и поула. Завршивши таква и слична дела, вратила се свом сину. Затим, научивши га многим упутствима о побожном животу и изливши на њега своје последње благослове, она мирно пређе у други живот. По смрти је добила част коју је требало да добије неко ко је тако марљиво и тако ревносно служио Богу свих. У међувремену, Аријеви саучесници нису заборавили своје зле намере. О незаконитом премештању Јевсевија Никомедијског У међувремену, Аријеви саучесници нису могли да сакрију своје зле намере. Препуштајући се околностима, они су, истина, ставили руке на исповедање вере, али су се, обувши се у овчију кожу, понашали као вукови. Када је тај божански Александар, који је својом молитвом ударио Арија – мислим на Александра, епископа Византије, јер се тада звао Цариград – прешао у бољи живот, бранилац злобе Јевсевије, мало размишљајући о оним дефиницијама које је сам недавно заједно са осталим епископима саставио, одмах је прешао на власт Никомидију и прешао из Никомидије у власт и, прешао из једног прохибитског града у град прохибит. други, преузео цариградски престо. Међутим, није изненађујуће што су људи, који су се са таквим бесом побунили против Божанства јединородног Сина Божијег, неустрашиво кршили друге законе. Штавише, ово није био први пут да је Јевсевије увео ову вест; он се и раније усудио да учини исто. Пошто је некада био епископ Берија, он је скочио у Никомидију, одакле је после сабора због очигледног безбожништва, заједно са никејским епископом Теогнисом, протеран. И то је сведочио цар Константин у својој повељи. Укључићу крај његове поруке у свој наратив. Ево шта је писао Никомиђанима: Посланица цара Константина Никомидији против Јевсевија и Теогниса Ко је томе научио тако нежне људе? Нико други до Јевсевије, поверљивац тиранинске суровости, јер се по много чему види да је он увек био под заштитом тиранина: о томе сведочи убиство епископа, и то правих епископа; О томе из свег гласа вапи и најтежи прогон хришћана. О увредама које су мени лично нанете, преко којих су гомиле противника имале много успеха, сада и не говорим. Чак ми је послао шпијуне и пружио тиранину готово оружану помоћ. Нека нико не помисли да ја ово не могу доказати. Сигуран доказ је то што сам, као што знате, јасно ухватио презвитере и ђаконе одане Јевсевију. Али остављам то на томе; Не покреће моје усне огорчење, већ жеља за срамотом. Једино чега се плашим, једино ме брине да су вас, видим, учинили учесницима злочина; јер је поуком и изопаченим Јевсевијевим учењем ваша свест постала туђа истини. Међутим, нећете бити спори са исцељењем ако се, сада примивши верног и непорочног епископа, угледате на Бога. Сада је ово у вашој власти, а и раније је требало да зависи од вашег суда, да поменути Јевсевије, уз помоћ тада јаких људи, није дошао овамо и бесрамно нарушио ред. Али пошто Јевсевије треба да о томе говори са вашом љубављу, нека се ваша доброта сети сабора који се одиграо у граду Никеји, на коме сам и ја био присутан, не мислећи ништа друго осим жеље да се сви сложе, а пре свега да се разоткрије и отклони зло које је почело безумљем Арија Александријског и ојачано апсурдом и погубношћу Еусебија. Исти овај Јевсевије, најомиљенији и најпоштованији, са каквим напором, мислите, – пошто је побеђен од сопствене савести – и са каквом бестидношћу је бранио одасвуд оповргнуту лаж! Или ми је слао разне заговорнике за себе, или је сам тражио неку врсту помоћи од мене да он, оптужен за тако важан злочин, не изгуби част. То сведочим од самог Бога који је милостив према мени и вама. А сада ћеш сазнати да је Јевсевије чак и мене заобишао и подло обмануо. Тада се све дешавало по његовој жељи, иако је у души гајио сваковрсно зло. Да не говорим о осталим његовим нечасним поступцима, молим вас да посебно саслушате шта је радио заједно са саучесником његовог лудила Теогнисом. Наредио сам да се из Александрије пошаљу овамо неки који су отпали од наше вере, јер се њиховим махинацијама распламсао пламен непријатељства. Али горепоменути поштени епископи, једном спасени за покајање милосрђем сабора, не само што их примише и дадоше им сигурно склониште, него и почеше да деле са њима њихове зле намере. Стога сам одлучио да ово урадим са овим незахвалним људима: наредио сам да их одведу и протерају у најудаљенија места. Сада је ваш посао да се обратите Богу са вером у којој сте, као што знате, одувек живели, и, живећи овом вером исправно, поступите тако да се радујемо што имамо епископе непорочне, православне и човекољубиве. А ко се усуди да се сети тих рушитеља или да их безобзирно хвали, у свом безобразлуку одмах ће бити обуздан силом слуге Божијег, односно мене. Нека вас Бог чува, љубљена браћо! Дакле, ти епископи су тада били свргнути и прогнани из својих градова, а уместо њих Никомедија је поверена Амфиону, а Никеја Христу. Међутим, касније, искористивши уобичајено краљево лукавство и човекољубље, сматрајући га доступним обмани, поново су почели да се боре и добили своју бившу моћ. О интригама које су Јевсевије и његови саучесници уприличили светом Евстатију, епископу антиохијском У међувремену, Јевсевије је, као што сам већ рекао, насилно заузео цариградску епископију, 29 и тиме стекао велику моћ, будући да је био близак цару, и, поставши одважнији од честих разговора с њим, почео је да сплеткари браниоце истине. Пре свега, претварајући се да жарко жели да види Јерусалим, и ласкаво говорећи цару да би веома волео да погледа на сјај тамошњих грађевина које су се свуда славиле, отишао је тамо са највећом чашћу, пошто му је цар дао кола и све што му је било потребно. Са њим је пошао и Теогнис Никејски, како се каже, саучесник његових злих планова. Стигавши у Антиохију и облачећи се у пријатељство, тамо су примљени са највећом ревношћу, јер им је бранилац истине, велики Јевстатије, исказао сву своју братску доброту. Када су стигли до светих места и видели своје истомишљенике, то јест Јевсевија Кесаријског, Патрофила Скитопољског, Аетија Лидског, Теодота Лаодикијског и друге, који су били заражени сличним учењем Аријевим, открили су им своју тајну намеру и са њима дошли у Антиохију. Повод за долазак спољних епископа била је част да прате Јевсевија, али прави разлог био је рат против побожности. Подмитили су безобразну жену која је продавала своју лепоту и, убеђујући је да им служи језиком, формирали су састанак 30. Затим су наредили да сви оду и довели ту јадну жену. Жена је, показујући на своје дете, рекла да га је зачела и родила из заједничког живота са Јевстатијем, и бесрамно вриснула. Видевши очигледну клевету, Евстатије је наредио жени да упозна некога ко је знао за то. Када је одговорила да нема сведока за своју оптужбу, најправеднији од судија је позвао да се закуне, иако закон директно каже да речи морају да потврде два или три сведока, а Апостол заповеда да се не прихватају оптужбе против старешине без два или три сведока (1 Тим. 5,19). Дакле, презирући божанске законе, прихватили су денунцијацију против тако великог човека без икаквих доказа. Када је та жена потврдила своје речи заклетвом и рекла да је дете заиста рођено од Евстатија, ревнитељи истине одмах су му изрекли казну као прељубнику. У међувремену, други епископи – а овде је било много бранилаца апостолског учења, који су били потпуно несвесни Јевсевијевих тајних махинација – јасно су томе противречили и нису дозволили великом Јевстатију да прихвати безакону казну која му је изречена. Стога су епископи који су започели ову ствар журно отишли ​​код цара и, уверивши га у праведност оптужбе и своје осуде на одлагање, учинили су исто: подвижник побожности и целомудрености био је протеран као прељубник и тиранин. Евстатије је одведен преко Тракије у град Илирик. О епископима јеретицима хиротонисаним у Антиохији после одласка Светог Јевстатија А уместо њега Евсевијани су хиротонисали Евлалију. Али пошто Еулалије није дуго поживео, хтели су да овде преселе Јевсевија Палестинског. Када је и сам Јевсевије почео да зазире од таквог потеза, а цар то није дозволио, изабрали су Ефронија, а после његове смрти, који је поживео само годину и неколико месеци после хиротоније, пренели су епископију над том црквом на Плацентија. Сви ови епископи подједнако су гајили у својим душама погубно Аријево учење. Стога су се међу хришћанима који су се држали побожности врло многи између свештенства и народа, напуштајући црквене састанке, окупљали одвојено. Сви су се звали Јевстатији, јер су се после Евстатијевог одласка почели окупљати одвојено. У међувремену, та жена, запавши у тешку и дуготрајну болест, открила је пређашњу намеру - целу тужну причу, и испричала о тајним махинацијама не двојици или тројици, већ великом броју свештеника. Признала је да је ту клевету одлучила да почини за новац и да, међутим, њена заклетва није била сасвим лажна, јер је дете заиста рођено од Евстатија, казанџије. Овакве и такве ствари су у Антиохији извршене овим дивним сабором. О обраћењу Индијанаца у веру У то време је међу Индијанцима засијала светлост богопознања, 31 јер када се слава краљеве храбрости и побожности проширила свуда и околни варвари су искуством научили да више воле мир него рат, тада су сви почели неустрашиво да ступају у међусобну комуникацију и многи, делом из радозналости, делом ради трговине, кренули су у дуг пут. Под овим околностима, један Тиријанац, познавалац спољне филозофије, пожелео је да види крајње границе Индије и отишао је тамо са двојицом младића, својом браћом. Удовољивши својој жељи, укрцао се на брод и вратио се назад. Када је брод ушао у једну луку да би се опскрбио водом, морнаре су напали варвари и неки су се удавили, а други одвели у ропство. Тирац је био међу мртвима, а младићи су доведени краљу. Један од њих се звао Едесије, а други Фрументије. Власник те земље их је дуго тестирао и, сматрајући их паметним, поверио им је на управљање својом кућом. Ко не верује овој причи, нека погледа Јосифа и царство египатско, а сети се и пророка Данила и оне тројице подвижника побожности, јер су и они, будући заробљени, остварили вођство над Вавилонцима. После цареве смрти, два брата остадоше уз његовог сина и уживаху још већу почаст 32. А пошто су васпитавани у побожности, људи који су долазили у Индију ради трговине били су убеђени да се окупљају по римском обичају и врше богослужења. Затим су, после дужег времена, пришли краљу и, као награду за своје услуге, замолили га за дозволу да се врате у отачаство. Добивши ову дозволу, стигли су у земљу Рима, а Едезије је отишао у Тир, а Фрументије је више волео да се брине о божанским пословима него да се сретне са својим родитељима и, одлазећи у Александрију, исприча поглавару локалне цркве како су Индијанци жарко желели просветљење духовном светлошћу. У то време Атанасије је држао кормило те цркве. Чувши ово, рече: ко може боље од тебе да развеје таму незнања поменутог народа и просвети их сјајем божанске проповеди? Рекавши то, Атанасије га обавести о благодати епископије и посла га да образује Индијанце 33. Фрументије остави своје отачаство и, не обазирући се на пространство мора, оде к том необразованом народу и уз помоћ божанске благодати усрдно их просвети. Чинећи апостолска чуда, хватао је људе који покушавају да противрече његовом учењу, а сила знакова, потврђујући његове речи, пленила је хиљаде сваког дана. О преобраћењу Ибераца у побожност Дакле, Фрументије је водио Индијанце ка богопознању, а у исто време Иберима је пут ка истини показала заробљена жена 34 . Непрестано је упражњавала молитву: костријет је за њу био кревет и мекана постеља, а пост је сматрала највећим задовољством. Управо је оваквим подвизима стекла апостолске дарове. Пошто варвари, због недостатка медицинског знања, имају обичај да током болести иду једни код других и од оних који су били болесни, а затим оздравили, сазнају о начину лечења, онда је једна жена дошла код ове хвале вредне заточенице са болесним дететом и тражила да јој каже шта треба да се ради. Жена, узевши дете, положи га на постељу и помоли се Творцу свега, да би Он био задовољан да га ослободи од болести. Господ је прихватио њену молитву и дао исцељење детету. Од тада је ова дивна жена постала свима позната, није се ни скривала од краљеве жене, а убрзо ју је позвала, јер је и сама била опседнута неком тешком болешћу. Међутим, због скромности њеног расположења, исцелитељ је одбио да испуни њену молбу. Тада је краљица, принуђена нуждом, занемарила своје краљевско достојанство и сама дошла до заробљеника. А заробљеник, и њу положивши на постељу, опет употреби молитву као спасоносни лек за болест. За њено излечење краљица јој је понудила награду коју је сматрала пожељном, а то су злато, сребро, доње и горње одеће, и уопште разне дарове краљевске великодушности. Али божанствена жена је рекла да јој ове ствари нису потребне, већ да ће сматрати за велику награду за себе да прихвати побожност, а уједно је поучавала царицу, колико је могла, божанском учењу и убеђивала је да сагради свети храм Христу који ју је исцелио. Чувши то, краљица се врати у палату и задиви мужа брзином свог излечења. Затим, говорећи му о сили Бога заробљеног, она га убеди да препозна овог јединог Бога, сагради му храм и сав народ приведе њему на службу. Цар је прославио чудо учињено над његовом женом, али није хтео да подигне храм. После мало времена, случајно је отишао у лов, и овде га је човекољубиви Господ ухватио, као што је то једном учинио Павле, јер му тама која га је изненада обавила није дозволила да иде даље, и док су они који су били с њим у лову уживали у обичној светлости, он је остао сам и био је везан оковима слепила. Нашавши се у таквој безизлазној ситуацији, нашао је пут ка спасењу; јер се он одмах сети свог неверја и, призвавши у помоћ сужњеног Бога, ослободи се таме, затим, одлазећи у ту чудесну сужњеницу, замоли је да покаже лик храма. Онда је Онај који је једном испунио вешелијеву уметничку мудрост, даровао овој жени и милост обриса божанског храма. Дакле, жена је цртала, а они су копали и градили. Када је зграда завршена и постављен кров, а били су потребни само свештеници, дивна супруга је и ово лако уредила. Она је убедила вођу тог народа да пошаље амбасадоре римском краљу и замоли га да им пошаље учитеља побожности. Прихвативши овај савет, вожд је заправо послао посланство краљу, а цар - он је био одличан ревнитељ побожности, Константин - сазнавши за разлог посланства, прими амбасадоре са највећом љубазношћу и, изабравши човека украшеног вером, разумом и добрим животом, и одликовао га је чином много епископа, и одликовао га чином многих епископа. Овакву бригу је доделио Иберима на њихову молбу 35 . А за ученике побожности у Персији му је стало без икаквог спољашњег мотива, јер, сазнавши да их прогоне неверници и да им персијски цар, изневерен заблудом, смишља разне интриге, писао му је и позивао га да се окрене побожности и почасти побожнима. Међутим, сама порука ће боље изразити промишљеност писца. Писмо краља Константина персијском краљу Цанопи о хришћанима Посматрајући божанску веру, учествујем у светлости истине; и вођен светлошћу истине, препознајем божанску веру. То су начини на које се, како сама ствар показује, држим пресветог богопоштовања и исповедам да је ова служба учитељ у познању светог Бога. Потпомогнут снагом овог Бога, кренуо сам из граница океана и мало-помало оживео целу васиону чврстом надом у спасење, тако да су све покрајине, које су готово нестале од ропства толиким тиранима и од стењања под теретом свакодневних несрећа, дошавши под ову заштиту, као да су оживјеле, као да је нека врста и он. Ово је Бог кога поштујем; Моја војска посвећена Богу носи Његово знање на својим плећима и јури са њим где год правда позове, одмах примајући бриљантне трофеје као награду. Признајем да овог Бога непрестано чувам у сећању, овог Бога живога у висинама величам јасном и чистом мишљу, призивам Га клечећи, гнушајући се сваке нечисте крви, непријатног и гнусног тамјана и одвраћајући се од сваког земаљског сјаја, којим је опака и тајна обмана бацила многе народе и потајне обмане у своје подземље и све нараштаје, да не придају све нараштаје. сопственим хировима које је Његов промисао из човекољубља створио на добробит свих. Он од људи захтева само чисту мисао и неокаљану душу, и само тиме одмерава дела врлине и побожности. Он ужива у делима милосрђа и стрпљења, воли кротке, а мрзи бунтовнике, воли оданост, али ће казнити неверство, уништава сваку охолу власт и врши уздизање сујетних, збацује са висина оне који су помпезни са гордошћу, а ми награђујемо понизне. Зато, високо ценећи праведну владавину, Он је Својом помоћи учвршћује и тишином мира чува краљевску мудрост. Не мислим, брате мој, да грешим што овог Бога признајем за вођу и оца свега. Многи овдашњи владари, понесени насилним и изопаченим мислима, решише да Га одбаце, али сви су доживели такав крај као казну да читава генерација људи која их је следила, подражавачи таквог живота, наводе на њихове несреће као пример. Један од њих, по мом мишљењу, био је и онај кога је гнев Божији, као муњу, отерао одавде и издао у вашу земљу, где је, на своју срамоту, постао тако славан трофеј међу вама. Међутим, вероватно је било добро што су и у наше време такви људи јасно кажњени; јер сам и сам видео смрт оних који су недавно безаконим наредбама мучили Богу одани народ. Дакле, нека је велика захвалност Богу што се, по свесавршеном промислу Његовом, цело човечанство, служећи божанском закону, радује и радује, уживајући у миру, вратило се себи. То ме је и сам уверио да је све у најбољој и најбезбеднијој ситуацији, јер Бог жели да све људе приведе к Себи кроз чисто и истинско поштовање Бога, усађујући им једнодушност у погледу божанских ствари. Можете замислити како сам се обрадовао када сам чуо за број људи, мислим хришћана, којима је моја реч наклоњена, када сам чуо да се њима, по мојој жељи, украшавају најбоље провинције Персије. Нека је њима добро као што је добро и вама; Нека уживају у просперитету као и ви! За то ће вас Господ свих удостојити снисходљивости, милости и милости. Дакле, поверавам их теби, као великом суверену, поверавам их твојој познатој побожности; волите их по свом човекољубљу. Са таквом вером донећете и себи и нама неописиву корист. Тако се овај најбољи цар бринуо о људима које је красила побожност. Његова брига није се ширила само на његове поданике, већ, ако је могуће, и на оне који су живели под туђом влашћу. Због тога је и сам уживао посебну божанску наклоност. Владајући целом Европом, Либијом и, штавише, већим делом Азије, свуда је имао добронамерне поданике који су се радо потчинили његовој моћи. И међу варварима, једни су му се добровољно потчинили, а други су служили, покорени оружјем. Подигао је трофеје свуда и био победнички краљ. Међутим, то су други већ опширније величали, али ми ћемо се држати претпостављене историје. Дакле, овај свепотврђени цар носио је у својој души истинско апостолско старатељство. Међутим, неки, чак и они који су одликовани свештенством, не само да нису хтели да изграђују цркву, већ су настојали да поткопају саму њену основу, јер су управо они који су владали црквама по апостолском учењу, плећући свакојаке клевете, били свргнути и протерани. Дакле, њихова мржња није била задовољена, сачинивши ону озлоглашену басну о великом Евстатију, планирали су да поткопају други највећи стуб побожности и за то су користили разне интриге. Испричаћу вам ову тужну причу што је могуће краће. О интригама усмереним против светог Афанасија Пет месеци после Никејског сабора, упокоји се тај чудесни епископ Александар, који се борио против богохулне науке Аријева, 36 а руководство Александријском црквом преузео је Атанасије, човек од детињства прожет божанским учењем и који је са посебним достојанством прошао све степене црквеног чина. На великом сабору он се борио за апостолске догмате, и зато су га браниоци истине славили, а њени противници су у овом противнику видели свог непријатеља и непријатеља. Атанасије је био присутан на сабору са славним Александром, и иако је био млад, већ је био задужен за чин ђакона. Пошто је народ који је одлучио да ратује против Јединородног Сина Божијег из искуства знао да је спреман да брани истину, онда су, сазнавши да му је поверено кормило Александријске цркве, његови претпостављени сматрали да је то смрт за своју секту. Због тога, ово је оно што планирају. Тај Мелетије, кога је Никејски сабор свргнуо, није престајао да подиже немире и побуну у Тебаиди и у суседном Египту. Искористивши то, да би одагнали сваку сумњу на денунцијацију, подмитили су једног од његових саучесника и убедили га да оде код краља и сплете клевету да Атанасије убира порезе од Египта и да прикупљени новац шаље једној особи која планира тиранију 37 . Преваривши тако цара, доведоше Атанасија у Цариград. Али, појавивши се, разоткрио је лажност прогласа и поново примио од Бога поверену себи цркву 38 . То се види и из поруке коју је краљ писао Александријској цркви, а чији ћу крај овде дати. Посланица цара Константина Александријцима ...Зли нису могли ништа против вашег владике, верујте ми, браћо. Ништа нису постигли осим што, упропастивши наше време, више немају места за покајање у овом животу. Дакле, чувајте се, молим вас; љуби вољеног свога и свом снагом одагнај оне који хоће да униште благодат једнодушности твога. Подижући очи ка Богу, волите једни друге. И ја сам срдачно примио вашег епископа Атанасија и разговарао са њим у пуном уверењу да разговарам са човеком Божијим. Још једна клевета на епископа Атанасија Међутим, ни зли се тиме нису дирнули, већ су саставили другу басну, коју нико од трагичара или комедиографа древних времена није измислио. Поново поткупивши доушнике из исте заједнице, доведу их краљу, а они вичу да је овај поклоник врлине учинио многа неописива злодела. Њихове вође су били Јевсевије, Теогнис и Теодор из Перинта (Перинт се сада зове Ираклије) 39 . Оптужитељи су тврдили да су та злодела не само неподношљива, већ и неподношљива за чути, 40 и тако убедили краља да сазове сабор у Цезареји у Палестини, где је Атанасије имао највише злобника, и нареди да му се тамо суди. Цар им је веровао као свештеницима, јер уопште није знао за планове које крију, и наредио је да тако буде; али божанствени Атанасије, знајући негодовање својих судија, није стигао на сабор. Тиме су они који су се ратом побунили против истине, добивши нови разлог за клевету, поред других злочина, оптуживали Атанасија за тиранију и безобразлук према цару – и нису се сасвим преварили у својој нади, јер се кротки владар, чувши за то, разгневио и, изразивши свој гнев у писму, наредио му је да оде Атанасију, пошто је он овде наредио да му садејствује. да се окупе, сугеришући да изгледа да је Атанасије сумњичав према Цезареји због њеног примаса. У међувремену, краљ је писао савету 41 како приличи да пише личност украшена побожношћу. Ево његове поруке. Порука цара Константина Сабору Константина Августа до Свете катедрале у Тиру: Природно, и са мирним стањем садашњег времена, чини се да би било веома прикладно да васељенска црква ужива спокој, а да слуге Христове сада напусте сваку свађу. Али пошто неки од њих, подстакнути жаоком изопачене љубави, да не кажем да воде живот недостојан своје титуле, покушавају све да доведу у забуну, што је, по мом мишљењу, изнад сваке несреће, онда се позивам, како кажу, на вашу добру вољу и молим вас, без одлагања, окупите се на једном месту, да формирате савет, да помогнете онима који су у невољи. расули чланове и исправљали зло док време дозвољава, да би се толиким епархијама повратио прави склад, уништен – какво лудило! – ароганција врло малог броја људи. И да је тако нешто угодно Господу Богу од свих, а нама је најпожељније, а и вама самом, ако вратите мир, донеће не малу славу, мислим да се сви слажу у томе. Дакле, не оклевајте више, већ од овог тренутка, појачавајући своју ревност, покушајте да на прави начин окончате раздор који је настао. Саберите се са свом искреношћу и вером, коју у сваком случају, готово на речима, од нас захтева Спаситељ кога поштујемо. Са моје стране, ништа што се тиче мог поштовања неће бити изостављено; Испунићу све о чему си написао. Већ сам послао писмо оним епископима које сте желели, и захтевали да дођу и учествују у вашим бригама, послао сам вам и проконзула Дионисија, да подсети оне који треба да дођу на ваш сабор и да прате ток догађаја, а посебно деканат. Ко се, што ја не очекујем, сада усуди да се оглуши о нашу заповест и не појави се на сабору, послаћемо му службеника, који ће га, по царском указу, протерати и научити да не треба да се опире одлукама самодржаца у циљу заштите истине. Међутим, од ваше светости ће зависити да општим судом, не подстакнутим мржњом или пристрасношћу, већ вођеним црквеним и апостолским декретом, нађете пристојан лек, како за злочине тако и за случајне грешке, тако да се црква ослободи сваке срамоте, а моје бриге да се ублаже, а ви ћете повратком у милост себи добити мир, највећа слава. Нека вас Бог чува, љубљена браћо! Тако је, после сабора епископа у Тиру, тамо дошло и неколико других, оптужених за изопачено учење, међу којима је био и Асклепа из Газе. Дошао је и чудесни Атанасије. Али желим да вам унапред испричам о јадној измишљотини доушника, а затим да опишем све што се догодило на овом озлоглашеном суђењу. Међу Мелетијевим саучесницима био је и извесни епископ Арсеније. Мелетијани су га сакрили и тражили да се што дуже не појављује. Затим, одсекавши десну руку од једног мртвог тела, посолише га и, метнувши га у дрвену кутију, свуда носише, говорећи да је одсечена од Арсенија, и називајући Атанасија убицом. Али свевидеће око није дозволило Арсенију да се дуго скрива. Прво се у Египту и Тебаиди сазнало да је жив, а онда га је Господ довео у Тир, где је ова рука, која је изазвала много нагађања, изведена пред суд. Овде су га они око Атанасија ухватили и, сместивши га у хотел, неко време држали у тајности. У међувремену, у зору је дошао на састанак и сам велики Атанасије. Овде су најпре довели једну жену раскалашеног живота, која је бестидно дошла и рекла да се заветовала на девичанство и да ју је Атанасије, који је код ње примио у госте, силовао и малтретирао против њене воље. Чим жена то рече, уђе оптужени, а са њим и извесни хвале вредни старац по имену Тимотеј. Судије су одмах наредиле Атанасију да одговори на ову оптужбу, али је он ћутао, као да није Атанасије, а Тимотеј је рекао жени: значи, ја сам једном имао везу са тобом, жено? Јесам ли ишао у твоју кућу? Онда је почела да виче још бестидније, пришла Тимофеју, подигла руку и, упирући прстом у њега, рекла: „Да, узео си ми невиност, лишио си ме чедности“ - и још много тога што обично говоре жене које су изгубиле стид од крајње развратности. Када су на тај начин осрамоћени изумитељи ове басне и посрамљене судије које су за њу знале, жена је изведена. Велики Атанасије је рекао да је не треба пуштати, већ да је потребно истражити и сазнати ко је измислио ту басну, али су нападачи узвикивали да има и других, важнијих оптужби које се не могу оповргнути ни једном уметношћу ни спретношћу, јер судија за оно што је предложено неће бити слух, већ вид. Рекавши то, отворише ону злогласну кутију и извукоше усољену руку. Видевши је, сви су вриснули – једни зато што су то сматрали правим злочином, а други зато што су, иако су овде видели лаж, мислили да се Арсеније још крије. Чим је наступила кратка тишина, оптужени су питали судије да ли неко од њих познаје Арсенија? На ово питање многи су одговорили да добро познају овог мужа. Тада Атанасије нареди да га доведу и поново упита: да ли је то Арсеније, кога сам ја убио, а они тражили, и који је после убиства био осрамоћен и лишен десне руке? Када су признали да је то он, Атанасије је, отварајући свој огртач, показао обе своје руке, десну и леву, и рекао да, наравно, нико неће тражити трећу, јер је свако добио од Творца свега две руке. После оваквог откривања интрига, и доушници и судије који су знали за превару требало је да се сакрију и пожеле да их земља прогута, али су уместо тога подигли буку и побуну у скупштини, називајући Атанасија врачаром и говорећи да неком магијом одвраћа очи људима. Недуго пре тога, оптужујући га за убиство, сада су и сами одлучили да га муче и убију, а у томе су их спречила само лица којима је краљ поверио бригу о деканату. Отевши победника из њихових руку, ставили су га на брод и тако му спасили живот. Атанасије оде до цара и исприча му целу ову тужну причу, а судије, изабравши неке епископе истомишљенике, као што су Теогнис Никејски, Теодор Перинтски, Марис Халкидонски, Нарцис Киликијски и њима слични, послаше их у Мареотиду. Мареотис је александријска држава, која је добила име по језеру Мареа. Ето, измишљајући лажи, фалсификовање неколико сведочанстава и приложених уз њих осудивши клевете као истините оптужбе, све су то послали краљу. О освећењу храма у Јерусалиму и о прогону Светог Атанасија И сами су отишли ​​у Илију 42, где је, напуштајући Тир, краљ наредио да оде читава катедрала. Другим епископима је наредио да одасвуд долазе у Илију и освештају цркве које је он саградио. Истовремено је тамо послао неке од својих посебно љубљених вођа са наређењем да свима доставе све у изобиљу, не само епископима и њиховим пратиоцима, него и сиротињи која се тамо хрлила са свих страна. Он је украсио божански олтар царским велом и златним прибором који је сијао драгим камењем. Када је тако обављено ово најсјајније славље, епископи се вратише у своје градове, а цар, сазнавши за господство и сјај славе, обрадова се и захвали Дародавцу благослова што је услишио ову његову жељу. У међувремену, Атанасије је дошао код њега и пожалио се на неправедно суђење сабора. Због тога је наредио да се оптужени епископи појаве пред њим. Епископи су стигли и, предвиђајући да ће бити јасно разоткривени, напустили су своју претходну клевету и рекли цару да је Атанасије претио да ће спречити извоз пшенице из Египта. Верујући овим речима, цар протера Атанасија у град у Галији по имену Тривера (Трир). То је било у тридесетој години његове владавине 43. О вољи блаженопочившег цара Константина Годину и неколико месеци касније, краљ се, док је био у Никомидији, разболео. Знајући колико је неверан људски живот, он је овде примио дар божанског крштења; али је то одложио до сада јер је желео да буде награђен тиме у реци Јордан. За наследнике свог царства оставио је три сина: Константина, Констанција и Константа, најмлађег у 44. години. Такође је наредио да се велики Атанасије врати у Александрију, а ту заповест је дао у присуству Јевсевија, који је на све могуће начине покушавао да га убеди у супротно. Нека се нико не чуди што је преварени краљ послао у изгнанство тако великане: веровао је епископима, који су, иако су у себи скривали лукавство, ипак имали све спољашње врлине и тиме га довели у заблуду. Они који познају Свето Писмо знају да је и божански пророк Давид био преварен; и није га владика преварио, него домаћи и ништавни слуга – мислим на Сиву, који је лагао цара о Мефивостеју и за то је добио своју њиву. Међутим, ово говорим не да бих оптужио пророка, већ да бих заштитио краља, да бих показао слабост људске природе и да бих поучио да не треба слушати само тужитеље, макар они били веома достојни вере, него треба оставити једно уво за оптуженог. О смрти цара Константина Дакле, краљ се преселио у боље царство. Обласни заповедници, старешине војске и све друге власти ставили су га у златни ковчег и пренели у Цариград. А пред ковчегом и иза ковчега ишла је цела војска, горко оплакујући губитак, јер је свако у себи имао нежног оца. Каква је почаст указана његовом телу и колико је оно остало у царској палати – пошто су владари ишчекивали долазак његовог сина – сматрам да је непотребно о томе писати, јер су то описали други, чија дела није тешко прочитати и од њих сазнати како је овај заједнички покровитељ наградио своје добре слуге. А ко не верује у ово, нека погледа шта се сада дешава на његовом гробу и статуи. Тада ће поверовати Светом писму и речима Господњим: „Оне који ме славе прославићу, а оне који ме понизе презрећу“ (1. Самуилова 2,30). „Црквена историја“ Јевсевија, епископа Цезареје (260–340) и „Оца црквене историје“, обухвата догађаје од почетка нове ере до 324. године нове ере. е. Последњи догађај који помиње Јевсевије је пораз Лицинија. Максенције (ум. 312), син Максимијана Херкула, проглашен је за Августа у Риму 306. Године 312. супротставио се Константину, али је поражен у бици на Милвијском мосту 28. октобра 312. Није прогонио хришћане и одликовао се личном разузданошћу. Максимина је Галерије именовао за Цезара у Азији. Под њим су се појачали прогони хришћана у Египту, Антиохији и Едеси. Лициније († 325. н. е.), ко-цар Галерије, зет Диоклецијанов. Током његове владавине, многи хришћани су страдали на истоку Римског царства. Ово се односи на Милански едикт из 313. године. е. Арије је покушао да питање односа личности у Светој Тројици размотри са становишта логике (видети 1.5.). Штавише, није могао да прихвати изјаве Александра, епископа Александријског, који је веровао да је „Света Тројица једно у Тројици“. Рекавши да је Христа створио Бог Отац, Арије је дошао до закључка да Бог Син не може бити раван Оцу и идентичан по суштини. Сукоб је био и у томе што су стране у спору од самог почетка имале различита схватања појмова „суштина“ и „ипостас“. За браниоце никејског симбола, ове речи су означавале једно биће тројственог бога и нису се међусобно разликовале, али су за њихове противнике служиле за означавање стварне квалитативне разлике у божанским личностима. Силвестра, епископа Романа (314–335). За време његове владавине катедрале Светог Петра на Ватиканском брду, Светог Павла изван градских зидина и Светог Јована поред Латеранске палате, која је постала резиденција римског бискупа. Милтијад (311–314), епископ. Римљанин, пореклом Африканац. Околности смрти и место сахране нису познате. Марцел (308–309), епископ. Роман. Неки историчари га поистовећују са римским бискупом Марцелином (296–304), који је вероватно умро током прогона 304. године. Колуф, презвитер Александријске цркве, супротставио се Арију, међутим, критикујући његову доктрину о Тројици, и сам је пао у јерес. Павла, епископа Самосата (од 260. Антиохије). Представник адоптијског правца монархијске јереси, који је Христа сматрао једноставним човеком по природи. Смењен из трећег покушаја на Антиохијском сабору 268. године. Савелије, следбеник монархијске јереси. Главне одредбе његовог учења биле су следеће: „Један те исти је Отац, и Син и Свети. Дух, дакле то су три имена за једну ипостас, или као тело, душа и дух у човеку. Бог није и Отац и Син. Он делује узастопно у три енергије: прво у личности Оца као Творца и Законодавца, затим у личности Сина као Спаситеља и у личности Духа као животворног и дародавца. Година смрти није позната. Ово се односи на град Берое у Антиохији. Константин Велики је, после неуспешног покушаја да помири завађене стране, сазвао 1. Васељенски сабор у Никеји у Витинији, који је отворен 20. маја 325. Сам цар је тамо стигао 13–14. јуна. Број 318 је нетачан. Извори наводе између 250 и 320 учесника, иако нико од њих не даје потпуну и тачну листу њихових имена. По претпоставци М. Е. Поснова, број 318 симболично означава број Аврамових верних слугу (Пост. 14,14). Теодорит говори о својој књизи „Историја богољубаца“, која наставља традицију започету Руфиновим и Паладијевим „Лавсаиком“ и посвећена је опису живота и духовних подвига пустињака и подвижника на истоку царства. Вероватно је на овом месту Теодорит намерно „погрешио“: поздравну реч је изговорио Јевсевије Кесаријски, али су они који су председавали сабором добили реч после Константиновог одговорног говора. Ова реконструкција је разумљива, пошто је Јевсевије већ дуго био у линији са Полуаријанцима и није могао бити позитиван херој у Теодоритовим очима, коме је могла бити поверена част да одржи такав говор. Никејски Символ вере је потписан 19. јуна. За основу је узета формулација Јевсевија Цезарејског, и то под притиском цара, али уз амандмане епископа Осије. Кордоба, прихваћено је. Ово се односи на Евсевија, епископа. Никомедија. Правилима Никејског сабора утврђен је поступак сазивања ванредних и сталних сабора, права и предности митрополита Антиохије, Александрије итд. Одлучено је да време прославе Васкрса одреди Александријска црква, о чему ће све обавестити римски епископ. За Јевреје, Пасха увек почиње истог дана - 15. нисана (априла) и слави се 8 дана. Хришћани Мале Азије су славили Васкрс у исто време када и они. Међутим, Ускрс се касније славио у различито време у различитим црквама: 387. године, на пример, Васкрс је у Риму прослављен пет недеља раније него у Александрији. У 5. веку, Галија, Британија и Италија наставиле су да користе различите временске циклусе за израчунавање датума Ускрса. цар Јулијан Отпадник (361–363). цар Јовијан, који је укинуо антихришћанске указе Јулијана. Ова формула је такође дата у „Еклезијастичној историји“ Сократа Шоластика, 1. 8. Симбол који је Еузебије предложио на почетку завршио се на овом месту. Даља одредба о личностима Тројице резултат је издања Символа. Арије је преминуо у јавном тоалету близу цариградског хиподрома. Највероватније је доживео мождани удар. Ова и следећа посланица се шаљу Јевсевију Кесаријском. Царица Јелена, супруга Констанција Хлора и мајка цара Константина Великог. Међутим, према поузданијим извештајима Јевсевија Цезарејског (О Константиновом животу, ИИИ. 13), Константиново хришћанско васпитање никако није била заслуга Јелене, која је највероватније усвојила неке хришћанске идеје под утицајем свог сина. Јевсевије Никомедијски постао је престонички епископ после смене епископа са ове дужности. Павле 339. године Теодорит је веома збуњен у хронологији догађаја представљених у овој глави: Антиохијски сабор 330. године, на коме је Евстатије свргнут, он преноси на 339. Осим тога, Јевстатије је оптужен да је у свом теолошком расуђивању наводно следио Савелијеву јерес. Не говоримо о народу Индије, већ о народу Етиопије. Ова браћа су живела на царском двору у Аксуму и остала у земљи на захтев краљеве удовице, којој је била потребна њихова подршка током година регентства и васпитања њеног сина, престолонаследника, Езана. Фрументија је за епископа посветио Атанасије 328-329. Касније, 356. године, Констанције је покушао да га врати како би га наговорио да пређе у аријанство, али су то одбили Езан и његов брат Сазан. У овој глави Теодорит говори о преласку становника Грузије (Иверије) у хришћанство. „Заробљена жена“ – Нона (Нино, Нина), васпитачица Џорџије. Ова прича о преобраћењу цара Грузије Мероја садржана је и у „Црквеној историји” Сократа Шоластика, 1. 20, као и у истоименом делу епископа Созомена. Саламина, ИИ. 7.37. Година Александрове погибије и избор Атанасија још није прецизно утврђена. Цифру од 5 месеци Теодорит је очигледно преузео из главе 59. Атанасијево извињење. Највероватнији датум за избор Атанасија на место епископа александријског је 328. јун. Атанасије је био оптужен да је увео посебан порез на одећу у корист Александријске цркве, а такође и да је слао новац извесном побуњенику Филумену. Теодоритова упутства су нетачна: Атанасије се први пут појавио пред Константином крајем 331. године у Никомидији, а не у Цариграду. Перинтос или Трачка Хераклеја је црквена митрополија Трачке епархије, резиденција поглавара трачких епископа. Њему се потчинио и цариградски епископ до 451. године. Атанасије је оптужен да је одсекао руку мелетијанском епископу Арсенију, а приписиван је и за саучесништво у богохули коју је у једној од цркава починио презвитер Атанасије Макарије. Види И. 30. Сабор у Тиру одржан је 335. године. Аелиа Цапитолина је римско име за Јерусалим, које је добио под царем Хадријаном. Укинуо Константин Велики. Оптужба за одлагање испоруке пшенице из Александрије била је веома озбиљна у очима Константина, пошто је престоница снабдевена египатским житом. Атанасије је требало да крене у Трир 7. новембра 335. (према другим изворима, почетком 336. године). Царство је већ 335. године подељено између Константина ИИ, Констанција и нећака Константина Великог Далмација, који је погинуо 337. године током побуне војника у Цариграду. 340. године, Константин ИИ је погинуо у бици са Константом код Аквилеје, а царство је формално подељено на два дела између Константа и Констанција. Можда ће вас занимати: