¹ The memory of a just man is praised, and the Lord’s blessing is upon his head. Blessed is one who has found wisdom; a mortal who knows understanding. To import her is better than treasures of gold and silver. She is more valuable than precious stones; nothing of value equals her worth. Justice proceeds from her mouth; she bears law and mercy on her tongue. Therefore, my children, listen to me, for I speak weighty things. And blessed is the one who keeps my ways. For my goings out are the goings out of life, and favour is prepared from the Lord. Therefore I exhort you, and utter my voice to the children of humankind. Because I, Wisdom, have prepared counsel, knowledge and understanding. I have called on them. Counsel and sureness are mine; prudence is mine, strength is mine. I love those who are my friends, while those who seek me will find grace. You innocent, then, understand cunning; you untaught, take it to heart. Listen to me, for I will speak weighty things, and I will open right things from my lips. Because my throat will meditate truth; lying lips are abominable before me. All the words of my mouth are with justice, there is nothing crooked in them nor twisted. They are all straight for those who understand, and right for those who find knowledge. For I teach you what is true, that your hope may be in the Lord and that you may be filled with spirit.

¹ The mouth of a just man distils wisdom; the lips of men know graces. The mouth of the wise meditates wisdom; justice delivers them from death. When a just man dies hope is not lost; for a just son is born for life, and among his good things he will pluck the fruit of justice. There is light at all times for the just, and they will find grace and glory from the Lord. The tongue of the wise knows what is good, and wisdom will take its rest in their hearts. The Lord loves holy hearts; while all who are blameless in the way are acceptable to him. The wisdom of the Lord will enlighten the face of the understanding; for she anticipates those who desire her before they know it, and is easily contemplated by those who love her. One who rises for her at dawn will not toil, and one who keeps vigil because of her will be without care. For she goes about seeking those who are worthy of her, and shows herself favourably to those on her paths. Wickedness will never prevail against wisdom. Because of this I too became a lover of her beauty and became her friend, and I sought her out from my youth, and I sought to take her as my bride, because the Master of all things loved her, for she is an initiate of the knowledge of God and one who chooses his works. Her toils are virtues; she herself teaches sobriety and prudence; justice and courage, than which things nothing is more useful in human life. If anyone longs for much experience, she knows how to compare things of old and those that are to come. She knows the twists of words and the explanations of riddles. She foresees signs and wonders and the outcomes of seasons and times. And to all she is a good counsellor. Because immortality is in her, and fame in the fellowship of her words. Therefore I appealed to the Lord and besought him and said from my whole heart, ‘God of my Fathers and Lord of mercy, who made all things by your Word, and established humanity by your Wisdom to be sovereign over the creatures that had come into being by you, and to order the world in holiness and justice, give me Wisdom who sits by your throne, and do not reject me from among your children, for I am your servant and the son of your maid servant. Send her out from your holy dwelling and from the throne of your glory, that she may be present with me and teach me what is well pleasing before you. And she will guide me with knowledge and guard me with her glory. For all the thoughts of mortals are wretched and their ideas are unstable.’

¹ When a just man is praised, peoples will be glad; for immortality is his memory, because it is known both to God and humankind, and his soul is pleasing to the Lord. Therefore, O men, desire wisdom, and long for it and be instructed. For her beginning is love and keeping of laws. Honour Wisdom, that you may reign for ever. I will declare the mysteries of God to you and not hide them from you. Because he is both the guide of Wisdom and the One who sets right the wise. In his hand are all prudence, and knowledge of works. Wisdom, the artificer of all things, taught me, for in her is an understanding spirit, holy, brightness of the eternal light and image of the goodness of God. She makes friends of God and prophets. She is more lovely than the sun, and beyond every order of the stars. If compared to light, she is found before it. She delivered her devotees from toils, and guided them in straight paths. She gave them holy knowledge and protected them from those who lay in ambush for them. She awarded them a mighty contest, that all might know that true religion is more powerful than all, and that wickedness can never prevail against Wisdom, nor will justice in passing sentence overlook evil people. For they said in themselves, not reasoning correctly, ‘Let us overpower the just one, let us not spare his saintliness, nor feel reverence for the aged grey hairs of an elder. Let our strength be law. Let us lie in ambush for the just, for he is a hindrance to us and he is opposed to our works and alleges the sins of our upbringing. He claims to have knowledge of God, and calls himself a child of the Lord. He has become a reproof to our thoughts. He is grievous for us even to look at, for his life is not like others and his paths are quite different. We are reckoned by him to be counterfeit, and he keeps away from our ways as from filth. He calls the end of just people blessed. Let us see if his words are true, and let us test what will happen to him at the end. Let us examine him by insult and torture, that we may know his forbearance and make trial of his patience. Let us condemn him to a shameful death, for he will have protection from his own words.’ This was how they argued, and they were deceived, for their wickedness had blinded them. And they did not know the mysteries of God, nor did they judge that you alone are God, who have authority over life and death, who save in time of tribulation and deliver from every ill; pitying and merciful, giving grace to your holy ones, and by your right arm resisting the proud.

⁹ Ја сам врата; ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.

¹⁰ Лупеж не долази низашта друго него да украде и убије и погуби; ја дођох да имају живот и изобиље.

¹¹ Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце.

¹² А најамник, који није пастир, коме нису овце своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи: и вук зграби овце и распуди их;

¹³ А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце.

¹⁴ Ја сам пастир добри и знам своје, и моје мене знају.

¹⁵ Као што мене зна Отац и ја знам Оца; и душу своју полажем за овце.

¹⁶ И друге овце имам које нису из овог тора, и оне ми ваља довести; и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир.

²⁶ А анђео Господњи рече Филипу говорећи: Устани и иди у подне на пут који силази од Јерусалима у Газу и пуст је.

²⁷ И уставши пође. И гле, човек Арапин, ушкопљеник, властелин Кандакије царице арапске, што беше над свим њеним ризницама, који беше дошао у Јерусалим да се моли Богу,

²⁸ Па се враћаше, и седећи на колима својим читаше пророка Исаију.

²⁹ А Дух рече Филипу: Приступи и прилепи се тим колима.

³⁰ А Филип притрчавши чу га где чита пророка Исаију, и рече: А разумеш ли шта читаш?

³¹ А он рече: Како бих могао разумети ако ме ко не упути? И умоли Филипа те се попе и седе с њим.

³² А место из писма које читаше беше ово: Као овца на заклање одведе се, и нем као јагње пред оним који га стриже, тако не отвори уста својих.

³³ У Његовом понижењу укиде се суд Његов. А род Његов ко ће исказати? Јер се Његов живот узима од земље.

³⁴ Онда ушкопљеник одговори Филипу и рече: Молим те, за кога ово говори пророк? Или за себе или за кога другог?

³⁵ А Филип отворивши уста своја, и почевши од писма овог, приповеди му јеванђеље Исусово.

³⁶ Како иђаху путем дођоше на некакву воду; и рече ушкопљеник: Ево воде, шта брани мени да се крстим?

³⁷ А Филип му рече: Ако верујеш од свега срца свог, можеш. А он одговарајући рече: Верујем да је Исус Христос Син Божји.

³⁸ И заповеди да стану кола, и сиђоше оба на воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га.

³⁹ А кад изиђоше из воде, Дух Свети паде на ушкопљеника, а анђео Господњи узе Филипа, и више га не виде ушкопљеник; него отиде путем својим радујући се.

¹¹ Али вам дајем на знање, браћо, да оно јеванђеље које сам ја јавио, није по човеку.

¹² Јер га ја не примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа.

¹³ Јер сте чули моје живљење некад у Јеврејству, да сам одвише гонио цркву Божију и раскопавао је.

¹⁴ И напредовах у Јеврејству већма од многих врсника својих у роду свом, и одвише ревновах за отачке своје обичаје.

¹⁵ А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом.

¹⁶ Да јави Сина свог у мени, да Га јеванђељем објавим међу људима незнабошцима; одмах не питах тело и крв,

¹⁷ Нити изиђох у Јерусалим к старијим апостолима од себе него отидох у арапску, и опет се вратих у Дамаск.

¹⁸ А после тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана.

¹⁹ Али другог од апостола не видех, осим Јакова брата Господњег.

⁴⁰ А ово је воља Оног који ме посла да сваки који види Сина и верује Га има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан.

⁴¹ Тада викаху Јевреји на Њега што рече: Ја сам хлеб који сиђе с неба.

⁴² И говораху: Није ли ово Исус, син Јосифов, коме ми знамо оца и матер? Како дакле он говори: Ја сиђох с неба?

⁴³ Онда Исус одговори и рече им: Не вичите међу собом.

⁴⁴ Нико не може доћи к мени ако га не довуче Отац који ме посла; и ја ћу га васкрснути у последњи дан.

¹ Заиста, заиста вам кажем: ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту он је лупеж и хајдук;

² А који улази на врата јесте пастир овцама.

³ Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изгони их;

⁴ И кад своје овце истера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.

⁵ А за туђином неће да иду, него беже од њега, јер не познају глас туђи.

⁶ Ову причу каза им Исус, али они не разумеше шта то беше што им каза.

⁷ Тада им рече Исус опет: Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата к овцама.

⁸ Сви колико их год дође пре мене лупежи су и хајдуци; али их овце не послушаше.

⁹ Ја сам врата; ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.

¹ А ученицима својим говораше: Беше један човек богат који имаше пристава, и тога облагаше код њега да му просипа имање,

² И дозвавши га рече му: Шта ово ја чујем за тебе? Дај рачун како си кућио кућу: јер више не можеш кућом управљати.

³ А пристав од куће рече у себи: Шта ћу чинити? Господар мој узима од мене управљање куће: копати не могу, просити стидим се.

⁴ Знам шта ћу чинити да би ме примили у куће своје кад ми се одузме управљање куће.

⁵ И дозвавши редом дужнике господара свог рече првом: Колико си дужан господару мом?

⁶ А он рече: Сто ока уља. И рече му: Узми писмо своје и седи брзо те напиши педесет.

⁷ А потом рече другом: А ти колико си дужан? А он рече: Сто ока пшенице. И рече му: Узми писмо своје и напиши осамдесет.

⁸ И похвали господар неверног пристава што мудро учини; јер су синови овог века мудрији од синова видела у свом нараштају.

⁹ И ја вама кажем: начините себи пријатеље неправедним богатством, да би вас кад осиромашите примили у вечне куће.

¹⁰ Који је веран у малом и у многом је веран; а ко је неверан у малом и у многом је неверан.

¹¹ Ако дакле у неправедном богатству верни не бисте, ко ће вам у истином веровати?

¹² И ако у туђем не бисте верни, ко ће вам дати ваше?

¹³ Никакав пак слуга не може два господара служити; јер или ће на једног мрзети, а другог љубити, или ће једног волети а за другог не марити. Не можете служити Богу и богатству.

¹⁴ А ово све слушаху и фарисеји, који беху среброљупци, и ругаху Му се.

¹⁵ И рече им: Ви сте они који се градите праведни пред људима; али Бог зна срца ваша; јер шта је у људи високо оно је мрзост пред Богом.

¹⁶ Закон и пророци су до Јована; одселе се царство Божије проповеда јеванђељем, и сваки наваљује да уђе у њега.

¹⁷ Лакше је, пак, небу и земљи проћи неголи једној титли из закона пропасти.

¹⁸ Сваки који пушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и који се жени пуштеницом, прељубу чини.

¹⁹ Човек неки, пак, беше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се.

²⁰ А беше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав,

²¹ И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатог; још и пси долажаху и лизаху гној његов.

²² А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богати, и закопаше га.

²³ И у паклу кад беше у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његовом,

²⁴ И повикавши рече: Оче Аврааме! Смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста свог, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену.

²⁵ А Авраам рече: Синко! Опомени се да си ти примио добра своја у животу свом, и Лазар опет зла; а сад се он теши, а ти се мучиш.

²⁶ И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе.

²⁷ Тада рече: Молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мог,

²⁸ Јер имам пет браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења.

²⁹ Рече му Авраам: Они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају.

³⁰ А он рече: Не, оче Аврааме! Него ако им дође ко из мртвих покајаће се.

³¹ А Авраам рече му: Ако не слушају Мојсија и пророке, да ко и из мртвих устане неће веровати.