¹ Рука Господња дође нада ме, и Господ ме изведе у духу, и постави ме усред поља, које беше пуно кости.

² И проведе ме покрај њих унаоколо, и гле, беше их врло много у пољу, и гле, беху врло суве.

³ И рече ми: Сине човечји, хоће ли оживети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, Ти знаш.

⁴ Тада ми рече: Пророкуј за те кости, и кажи им: Сухе кости, чујте реч Господњу.

⁵ Овако говори Господ Господ овим костима: Гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживећете.

⁶ И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживећете, и познаћете да сам ја Господ.

⁷ Тада стадох пророковати, како ми се заповеди; а кад пророковах, наста глас, и гле потрес, и кости се прибираху свака ка својој кости.

⁸ И погледах, и гле, по њима изиђоше жиле и месо, и озго се кожа навуче; али духа не беше у њима.

⁹ Тада ми рече: Пророкуј духу, пророкуј, сине човечји, и реци духу: Овако вели Господ Господ: Од четири ветра дођи, душе, и дуни на ове побијене да оживе.

¹⁰ И пророковах, како ми се заповеди, и уђе у њих дух, и оживеше, и стадоше на ноге, беше војска врло велика.

¹¹ Тада ми рече: Сине човечји, ове су кости сав дом Израиљев; гле, говоре: Посахнуше кости наше и прође надање наше, пропадосмо.

¹² Зато пророкуј, и кажи им: Овако вели Господ Господ: Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву.

¹³ И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из гробова ваших, народе мој.

¹⁴ И метнућу дух свој у вас да оживите, и населићу вас у вашој земљи, и познаћете да ја говорим и чиним, говори Господ.

⁶ Your glorying is not good. Know ye not that a little leaven leaveneth the whole lump?

⁷ Purge out therefore the old leaven, that ye may be a new lump, as ye are unleavened. For even Christ our passover is sacrificed for us:

⁸ Therefore let us keep the feast, not with old leaven, neither with the leaven of malice and wickedness; but with the unleavened bread of sincerity and truth.

¹³ Christ hath redeemed us from the curse of the law, being made a curse for us: for it is written, Cursed is every one that hangeth on a tree:

¹⁴ That the blessing of Abraham might come on the Gentiles through Jesus Christ; that we might receive the promise of the Spirit through faith.

⁶² Сутрадан пак по петку сабраше се главари свештенички и фарисеји код Пилата,

⁶³ И рекоше: Господару! Ми се опоменусмо да овај лажа каза још за живота: После три дана устаћу.

⁶⁴ Зато заповеди да се утврди гроб до трећег дана да не дођу како ученици његови ноћу и да га не украду и не кажу народу: Уста из мртвих; и биће последња превара гора од прве.

⁶⁵ Рече им Пилат: Ево вам страже, па идите те утврдите како знате.

⁶⁶ А они отишавши са стражом утврдише гроб, и запечатише камен.

¹ У почетку створи Бог небо и земљу.

² А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.

³ И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост.

⁴ И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме.

⁵ И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први.

⁶ Потом рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде.

⁷ И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако.

⁸ А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други.

⁹ Потом рече Бог: Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже суво. И би тако.

¹⁰ И суво назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и виде Бог да је добро.

¹¹ Опет рече Бог: Нека пусти земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи. И би тако.

¹² И пусти земља из себе траву, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво, које рађа род, у коме је семе његово по његовим врстама. И виде Бог да је добро.

¹³ И би вече и би јутро, дан трећи.

¹ Устани, светли се, јер дође светлост твоја, и слава Господња обасја те.

² Јер, гле, мрак ће покрити земљу и тама народе; а тебе ће обасјати Господ и слава Његова показаће се над тобом.

³ И народи ће доћи к виделу твом и ка светлости која ће те обасјати.

⁴ Подигни очи своје унаоколо, и види: сви се скупљају и иду к теби, синови ће твоји из далека доћи и кћери твоје носиће се у наручју.

⁵ Тада ћеш видети, и обрадоваћеш се, и срце ће ти се удивити и раширити, јер ће се к теби окренути мноштво морско и сила народа доћи ће к теби.

⁶ Мноштво камила прекрилиће те, дромедари из Мадијана и Ефе; сви из Саве доћи ће, злато и кад донеће, и славу Господњу јављаће.

⁷ Сва стада кидарска скупиће се к теби, овнови навајотски биће ти за потребу; принесени на олтару мом биће угодни, и дом славе своје прославићу.

⁸ Ко су оно што лете као облаци и као голубови на прозоре своје?

⁹ Острва ће ме чекати и прве лађе тарсиске, да довезу синове твоје из далека, и с њима сребро њихово и злато њихово, имену Господа Бога твог и Свеца Израиљевог, јер те прослави.

¹⁰ И туђини ће сазидати зидове твоје, и цареви њихови служиће ти; јер у гневу свом ударих те, а по милости својој помиловаћу те.

¹¹ И твоја ће врата бити свагда отворена, неће се затворити ни дању ни ноћу, да ти се доведе сила народа, и цареви њихови да се доведу.

¹² Јер народ и царство, које ти не би служило, погинуће, такви ће се народи сасвим затрти.

¹³ Слава ливанска теби ће доћи, јела, брест и шимшир, да украсе место светиње моје да би прославио место ногу својих.

¹⁴ И синови оних који су те мучили доћи ће к теби клањајући се, и сви који те презираше падаће к стопалима ногу твојих, и зваће те градом Господњим, Сионом Свеца Израиљевог.

¹⁵ Што си био остављен и мрзак тако да нико није пролазио кроза те, место тога ћу ти учинити вечну славу, и весеље од колена до колена.

¹⁶ Јер ћеш млеко народа сати, и сисе царске дојићеш, и познаћеш да сам ја Господ Спаситељ твој и Избавитељ твој, Силни Јаковљев.

¹ И рече Господ Мојсију и Арону у земљи мисирској говорећи:

² Овај месец да вам је почетак месецима, да вам је први месец у години.

³ Кажите свему збору Израиљевом и реците: Десетог дана овог месеца сваки нека узме јагње или јаре, по породицама, по једно на дом;

⁴ Ако ли је дом мали за јагње или јаре, нека узме к себи суседа, који му је најближи, с онолико душа колико треба да могу појести јагње или јаре.

⁵ А јагње или јаре да вам буде здраво, мушко, од године; између оваца или између коза узмите.

⁶ И чувајте га до четрнаестог дана овог месеца, а тада савколики збор Израиљев нека га закоље увече.

⁷ И нека узму крви од њега и покропе оба довратка и горњи праг на кућама у којима ће га јести.

⁸ И нека једу месо исте ноћи, на ватри печено, с хлебом пресним и са зељем горким нека једу.

⁹ Немојте јести сирово ни у води кувано, него на ватри печено, с главом и с ногама и с дробом.

¹⁰ И ништа немојте оставити до јутра; ако ли би шта остало до јутра, спалите на ватри.

¹¹ А овако једите: опасани, обућа да вам је на ногу и штап у руци, и једите хитно, јер је пролазак Господњи.

¹ Дође реч Господња Јони, сину Аматијевом говорећи:

² Устани, иди у Ниневију град велики, и проповедај против њега, јер изађе злоћа њихова преда ме.

³ А Јона уста да бежи у Тарсис од Господа, и сишав у Јопу нађе лађу која иђаше у Тарсис и платив возарину уђе у њу да отиде с њима у Тарсис од Господа.

⁴ Али Господ подиже велик ветар на мору, и поста велика бура на мору да мишљаху да ће се разбити лађа.

⁵ И лађари уплашивши се призиваху сваки свог бога, и бацаху шта беше у лађи у море да би била лакша; а Јона беше сишао на дно лађи, и легав спаваше тврдо.

⁶ А управитељ од лађе приступи к њему и рече му: Шта ти спаваш! Устани, призивај Бога свог, не би ли нас се опоменуо Бог да не погинемо.

⁷ Потом рекоше један другом: Ходите, да бацимо жреб да видимо са кога дође на нас ово зло. И бацише жреб, и паде жреб на Јону.

⁸ Тада му рекоше: Кажи нам зашто дође ово зло на нас; које си радње? И одакле идеш? Из које си земље? И од кога си народа?

⁹ А он им рече: Јеврејин сам, и бојим се Господа Бога небеског, који је створио море и суву земљу.

¹⁰ Тада се врло уплашише људи, и рекоше му: Шта си учинио? Јер дознаше људи да бежи од Господа, јер им он каза.

¹¹ И рекоше му: Шта ћемо чинити с тобом, да би нам море утолило? Јер бура на мору биваше све већа.

¹² А он им рече: Узмите ме и баците ме у море, и море ће вам утолити, јер видим да је с мене дошла на вас ова велика бура.

¹³ А људи стадоше веслати да би дошли ка крају; али не могаху, јер им бура на мору биваше све већа.

¹⁴ Тада призваше Господа и рекоше: Молимо Ти се, Господе, да не погинемо ради душе овог човека, и немој метнути на нас крв праву, јер Ти, Господе, чиниш како хоћеш.

¹⁵ Потом узеше Јону и бацише га у море, и преста бура на мору.

¹⁶ Тада се побојаше они људи Господа врло, и принесоше жртву Господу и учинише завете.

¹ Али Господ заповеди, те велика риба прогута Јону; и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи.

² И замоли се Јона Господу Богу свом из трбуха рибљег,

³ И рече: Завапих у невољи својој ка Господу, и услиши ме; из утробе гробне повиках, и Ти чу глас мој.

⁴ Јер си ме бацио у дубине, у срце мору, и вода ме оптече; све поплаве Твоје и вали Твоји прелазише преко мене.

⁵ И рекох: Одбачен сам испред очију Твојих; али ћу још гледати свету цркву Твоју.

⁶ Оптекоше ме воде до душе, бездана ме опколи, сита омота ми се око главе.

⁷ Сиђох до крајева горских, преворнице земаљске нада мном су довека; али Ти извади живот мој из јаме, Господе Боже мој.

⁸ Кад нестајаше душа моја у мени, поменух Господа, и молитва моја дође к Теби, у свету цркву Твоју.

⁹ Који држе лажне таштине, остављају своју милост.

¹⁰ А ја ћу Ти гласом захвалним принети жртву, испунити што сам заветовао; спасење је у Господа. И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу.

¹ И дође реч Господња Јони други пут говорећи:

² Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповедај му оно што ти ја кажем.

³ И устав Јона отиде у Ниневију по речи Господњој; а Ниневија беше град врло велик, три дана хода.

⁴ И Јона поче ићи по граду један дан хода, и проповеда и рече: Јоште четрдесет дана, па ће Ниневија пропасти.

⁵ И Ниневљани повероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у кострет од највећег до најмањег.

⁶ Јер кад дође та реч до цара ниневијског, он уста са свог престола, и скиде са себе своје одело, и обуче се у кострет и седе у пепео.

⁷ И прогласи се и каза се по Ниневији по заповести царевој и кнезова његових говорећи: Људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воде.

⁸ Него и људи и стока да се покрију кострећу, и да призивају Бога јако, и да се врати сваки са свог злог пута и од неправде која му је у руку.

⁹ Ко зна, еда се поврати и раскаје Бог и поврати се од љутог гнева свог, те не изгинемо.

¹⁰ И Бог виде дела њихова, где се вратише са злог пута свог; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини.

¹ А Јони би врло недраго, и расрди се.

² И помоли се Господу и рече: Господе! Не рекох ли то кад још бејах у својој земљи? Зато хтедох пре побећи у Тарсис; јер знах да си Ти Бог милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и кајеш се ода зла.

³ Сада Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље умрети него живети.

⁴ А Господ рече: Је ли добро што се срдиш?

⁵ И Јона изиђе из града, и седе с истока граду и начини онде колибу, и сеђаше под њом у хладу да види шта ће бити од града.

⁶ А Господ Бог заповеди, те узрасте тиква над Јоном да му буде сен над главом да му помогне у муци његовој; и Јона се обрадова тикви веома.

⁷ Потом заповеди Бог, те дође црв у зору сутрадан, и подгризе тикву, те усахну.

⁸ И кад ограну сунце, посла Бог сув источни ветар; и сунце стаде жећи Јону по глави тако да обамираше и пожеле да умре говорећи: Боље ми је умрети него живети.

⁹ А Бог рече Јони: Је ли добро што се срдиш тикве ради? А он рече: Добро је што се срдим до смрти.

¹⁰ А Господ му рече: Теби је жао тикве, око које се ниси трудио, и које ниси одгајио, него једну ноћ узрасте а другу ноћ пропаде.

¹¹ А мени да не буде жао Ниневије, великог града, у коме има више од сто и двадесет хиљада људи који још не знају шта је десно шта ли лево, и много стоке?

¹⁰ И синови Израиљеви стојећи у логору у Галгалу, славише пасху четрнаестог дана оног месеца увече у пољу јерихонском.

¹¹ И сутрадан после пасхе једоше од жита оне земље хлебове пресне и зрна пржена, исти дан.

¹² И преста мана сутрадан, пошто једоше жито оне земље, и већ више нису имали мане синови Израиљеви, него једоше од рода земље хананске оне године.

¹³ И кад Исус беше код Јерихона, подиже очи своје и погледа, а то човек стоји према њему с голим мачем у руци. И приступи к Њему Исус и рече Му: Јеси ли наш или наших непријатеља?

¹⁴ А Он рече: Нисам; него сам војвода војске Господње, сада дођох. А Исус паде ничице на земљу, и поклони се, и рече Му: Шта заповеда господар мој слузи свом?

¹⁵ А војвода војске Господње рече Исусу: Изуј обућу с ногу својих, јер је место где стојиш свето. И учини Исус тако.

²⁰ Тако отишавши из Сохота стадоше у логор у Етаму, накрај пустиње.

²¹ А Господ иђаше пред њима дању у ступу од облака водећи их путем, а ноћу у ступу од огња светлећи им, да би путовали дању и ноћу.

²² И не уклањаше испред народа ступ од облака дању ни ступ од огња ноћу.

¹ И рече Господ Мојсију говорећи:

² Кажи синовима Израиљевим нека савију и стану у логор пред Пи-Аирот између Мигдола и мора према Вел-Сефону; према њему нека стану у логор покрај мора.

³ Јер ће Фараон рећи за синове Израиљеве: Зашли су у земљу, затворила их је пустиња.

⁴ И учинићу да отврдне срце Фараону, те ће поћи у потеру за вама, и ја ћу се прославити на њему и на свој војсци његовој, и Мисирци ће познати да сам ја Господ. И учинише тако.

⁵ А кад би јављено цару мисирском да је побегао народ, промени се срце Фараоново и слуга његових према народу, те рекоше: Шта учинисмо, те пустисмо Израиља да нам не служи?

⁶ И упреже у кола своја, и узе народ свој са собом.

⁷ И узе шест стотина кола изабраних и шта још беше кола мисирских, и над свима војводе.

⁸ И Господ учини те отврдну срце Фараону цару мисирском, и пође у потеру за синовима Израиљевим, кад синови Израиљеви отидоше под руком високом.

⁹ И теравши их Мисирци стигоше их, сва кола Фараонова, коњици његови и војска његова, кад беху у логору на мору код Пи-Аирота према Вел-Сефону.

¹⁰ И кад се приближи Фараон, подигоше синови Израиљеви очи своје а то Мисирци иду за њима, и уплашише се врло, и повикаше синови Израиљеви ка Господу.

¹¹ И рекоше Мојсију: Зар не беше гробова у Мисиру, него нас доведе да изгинемо у пустињи? Шта учини, те нас изведе из Мисира.

¹² Нисмо ли ти говорили у Мисиру и рекли: Прођи нас се, нека служимо Мисирцима? Јер би нам боље било служити Мисирцима него изгинути у пустињи.

¹³ А Мојсије рече народу: Не бојте се, станите па гледајте како ће вас Господ избавити данас; јер Мисирце које сте видели данас, нећете их никада више видети до века.

¹⁴ Господ ће се бити за вас, а ви ћете ћутати.

¹⁵ А Господ рече Мојсију: Што вичеш к мени? Кажи синовима Израиљевим нека иду.

¹⁶ А ти дигни штап свој и пружи руку своју на море, и расцепи га, па нека иду синови Израиљеви посред мора сувим.

¹⁷ И гле, ја ћу учинити да отврдне срце Мисирцима, те ће поћи за њима; и прославићу се на Фараону и на свој војсци његовој, на колима његовим и на коњицима његовим.

¹⁸ И Мисирци ће познати да сам ја Господ, кад се прославим на Фараону, на колима његовим и на коњицима његовим.

¹⁹ И подиже се анђео Господњи, који иђаше пред војском израиљском, и отиде им за леђа; и подиже се ступ од облака испред њих, и стаде им за леђа.

²⁰ И дошав међу војску мисирску и војску израиљску беше оним облак мрачан а овим светљаше по ноћи, те не приступише једни другима целу ноћ.

²¹ И пружи Мојсије руку своју на море, а Господ узби море ветром источним, који јако дуваше целу ноћ, и осуши море, и вода се раступи.

²² И пођоше синови Израиљеви посред мора сувим, и вода им стајаше као зид с десне стране и с леве стране.

²³ И Мисирци терајући их пођоше за њима посред мора, сви коњи Фараонови, кола и коњици његови.

²⁴ А у стражу јутарњу погледа Господ на војску мисирску из ступа од огња и облака, и смете војску мисирску.

²⁵ И побаца точкове колима њиховим, те их једва вуцијаху. Тада рекоше Мисирци: Бежимо од Израиља, јер се Господ бије за њих с Мисирцима.

²⁶ А Господ рече Мојсију: Пружи руку своју на море, нека се врати вода на Мисирце, на кола њихова и на коњике њихове.

²⁷ И Мојсије пружи руку своју на море, и дође опет море на силу своју пред зору, а Мисирци нагоше бежати према мору; и Господ баци Мисирце усред мора.

²⁸ А вративши се вода потопи кола и коњике са свом војском Фараоновом, што их год беше пошло за њима у море, и не оста од њих ниједан.

²⁹ И синови Израиљеви иђаху посред мора сувим; и стајаше им вода као зид с десне стране и с леве стране.

³⁰ И избави Господ Израиља у онај дан из руку мисирских; и виде Израиљ мртве Мисирце на брегу морском.

³¹ И виде Израиљ силу велику, коју показа Господ на Мисирцима, и народ се побоја Господа, и верова Господу и Мојсију слузи Његовом.

¹ Тада запева Мојсије и синови Израиљеви ову песму Господу, и рекоше овако: Певаћу Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море.

² Сила је моја и песма моја Господ, који ме избави; Он је Бог мој, и славићу Га; Бога оца мог, и узвишаваћу Га.

³ Господ је велик ратник; име му је Господ.

⁴ Кола Фараонова и војску његову врже у море; избране војводе његове утопише се у црвеном мору.

⁵ Бездани их покрише; падоше у дубину као камен.

⁶ Десница Твоја, Господе, прослави се у сили; десница Твоја, Господе, сатре непријатеља.

⁷ И мноштвом величанства свог оборио си оне који усташе на те; пустио си гнев свој, и прождре их као сламу.

⁸ Од даха ноздрва Твојих сабра се вода; стаде у гомилу вода која тече; стинуше се вали усред мора.

⁹ Непријатељ рече: Тераћу, стигнућу, делићу плен; наситиће их се душа моја, извући ћу мач свој, истребиће их рука моја.

¹⁰ Ти дуну ветром својим, и море их покри, и утонуше као олово у дубокој води.

¹¹ Ко је као Ти међу силнима. Господе? Ко је као Ти славан у светости, страшан у хвали, и да чини чудеса?

¹² Ти пружи десницу своју, и прождре их земља.

¹³ Водиш милошћу својом народ, који си искупио, водиш крепошћу својом у стан светости своје.

¹⁴ Чуће народи, и задрхтаће; мука ће спопасти оне који живе у земљи филистејској.

¹⁵ Тада ће се препасти старешине едомске, јунаке моавске спопашће дрхат, уплашиће се сви који живе у хананској.

¹⁶ Спопашће их страх и трепет; од величине руке Твоје замукнуће као камен, докле не прође народ Твој, Господе, докле не прође народ који си задобио.

¹⁷ Одвешћеш их и посадићеш их на гори наследства свог, на месту које си себи за стан спремио, Господе, у светињи, Господе, коју су Твоје руке утврдиле.

¹⁸ Господ ће царовати довека.

¹⁹ Јер уђоше коњи Фараонови с колима његовим и с коњицима његовим у море, и Господ поврати на њих воду морску; а синови Израиљеви пређоше сувим посред мора.

⁸ Зато чекајте ме, говори Господ, до дана кад ћу се подигнути на плен; јер је суд мој да саберем народе и покупим царства, да излијем на њих гнев свој, сву жестину јарости своје, јер ће огањ ревности моје прождрети сву земљу.

⁹ Јер ћу тада променити народима усне, те ће бити чисте, да би сви призивали име Господње и служили Му сложним раменима.

¹⁰ Испреко река хуских који се мени моле, расејани моји, донеће ми даре.

¹¹ Тада се нећеш више стидети ни једног од својих дела, којима си ми згрешио; јер ћу онда узети из тебе оне који се хвале славом твојом, и нећеш се више величати на светој гори мојој.

¹² И оставићу у теби народ невољан и сиромашан, и они ће се уздати у име Господње.

¹³ Остатак Израиљев неће чинити безакоња нити ће говорити лажи, нити ће се наћи у устима њиховим језик преваран; него ће пасти и лежати и неће бити никога да их плаши.

¹⁴ Певај, кћери сионска; кликуј, Израиљу; радуј се и весели се из свега срца, кћери јерусалимска!

¹⁵ Уклони Господ судове твоје, одврати непријатеље твоје; цар Израиљев Господ усред тебе је, нећеш се више бојати зла.

⁸ And the word of the LORD came unto him, saying,

⁹ Arise, get thee to Zarephath, which belongeth to Zidon, and dwell there: behold, I have commanded a widow woman there to sustain thee.

¹⁰ So he arose and went to Zarephath. And when he came to the gate of the city, behold, the widow woman was there gathering of sticks: and he called to her, and said, Fetch me, I pray thee, a little water in a vessel, that I may drink.

¹¹ And as she was going to fetch it, he called to her, and said, Bring me, I pray thee, a morsel of bread in thine hand.

¹² And she said, As the LORD thy God liveth, I have not a cake, but an handful of meal in a barrel, and a little oil in a cruse: and, behold, I am gathering two sticks, that I may go in and dress it for me and my son, that we may eat it, and die.

¹³ And Elijah said unto her, Fear not; go and do as thou hast said: but make me thereof a little cake first, and bring it unto me, and after make for thee and for thy son.

¹⁴ For thus saith the LORD God of Israel, The barrel of meal shall not waste, neither shall the cruse of oil fail, until the day that the LORD sendeth rain upon the earth.

¹⁵ And she went and did according to the saying of Elijah: and she, and he, and her house, did eat many days.

¹⁶ And the barrel of meal wasted not, neither did the cruse of oil fail, according to the word of the LORD, which he spake by Elijah.

¹⁷ And it came to pass after these things, that the son of the woman, the mistress of the house, fell sick; and his sickness was so sore, that there was no breath left in him.

¹⁸ And she said unto Elijah, What have I to do with thee, O thou man of God? art thou come unto me to call my sin to remembrance, and to slay my son?

¹⁹ And he said unto her, Give me thy son. And he took him out of her bosom, and carried him up into a loft, where he abode, and laid him upon his own bed.

²⁰ And he cried unto the LORD, and said, O LORD my God, hast thou also brought evil upon the widow with whom I sojourn, by slaying her son?

²¹ And he stretched himself upon the child three times, and cried unto the LORD, and said, O LORD my God, I pray thee, let this child’s soul come into him again.

²² And the LORD heard the voice of Elijah; and the soul of the child came into him again, and he revived.

²³ And Elijah took the child, and brought him down out of the chamber into the house, and delivered him unto his mother: and Elijah said, See, thy son liveth.

²⁴ And the woman said to Elijah, Now by this I know that thou art a man of God, and that the word of the LORD in thy mouth is truth.

¹⁰ Веома ћу се радовати у Господу, и душа ће се моја веселити у Богу мом, јер ме обуче у хаљине спасења и плаштем правде огрте ме, као кад женик намести накит и као кад се невеста украси уресом својим.

¹¹ Јер као што из земље расте биље и у врту ниче шта се посеје, тако ће Господ Бог учинити да никне правда и похвала пред свим народима.

¹ Сиона ради нећу умукнути, и Јерусалима ради нећу се умирити, докле не изађе као светлост правда његова и спасење се његово разгори као свећа.

² Тада ће видети народи правду твоју и сви цареви славу твоју, и прозваћеш се новим именом, које ће уста Господња изрећи.

³ И бићеш красан венац у руци Господњој и царска круна у руци Бога свог.

⁴ Нећеш се више звати остављена, нити ће се земља твоја звати пустош, него ћеш се звати милина моја и земља твоја удата, јер ћеш бити мио Господу и земља ће твоја бити удата.

⁵ Јер као што се момак жени девојком, тако ће се синови твоји оженити тобом; и како се радује женик невести, тако ће се теби радовати Бог твој.

¹ После тога хтеде Бог окушати Аврама, па му рече: Авраме! А он одговори: Ево ме.

² И рече му Бог: Узми сада сина свог, јединца свог милог, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду где ћу ти казати.

³ И сутрадан рано уставши Аврам осамари магарца свог, и узе са собом два момка и Исака сина свог; и нацепавши дрва за жртву подиже се и пође на место које му каза Бог.

⁴ Трећи дан подигавши очи своје Аврам угледа место из далека.

⁵ И рече Аврам момцима својим: Останите ви овде с магарцем, а ја и дете идемо онамо, па кад се помолимо Богу, вратићемо се к вама.

⁶ И узевши Аврам дрва за жртву напрти Исаку сину свом, а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно.

⁷ Тада рече Исак Авраму оцу свом: Оче! А он рече: Шта је, сине! И рече Исак: Ето огња и дрва, а где је јагње за жртву?

⁸ А Аврам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву. И иђаху обојица заједно.

⁹ А кад дођоше на место које му Бог каза, Аврам начини онде жртвеник, и метну дрва на њ, и свезавши Исака сина свог метну га на жртвеник врх дрва;

¹⁰ И измахну Аврам руком својом и узе нож да закоље сина свог.

¹¹ Али анђео Господњи викну га с неба, и рече: Авраме! Авраме! А он рече: Ево ме.

¹² А анђео рече: Не дижи руку своју на дете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад ниси пожалио сина свог, јединца свог, мене ради.

¹³ И Аврам подигавши очи своје погледа; и гле, ован иза њега заплео се у чести роговима; и отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву место сина свог.

¹⁴ И назва Аврам оно место Господ ће се постарати. Зато се и данас каже: На брду, где ће се Господ постарати.

¹⁵ И анђео Господњи опет викну с неба Аврама.

¹⁶ И рече: Собом се заклех, вели Господ: кад си тако учинио, и ниси пожалио сина свог, јединца свог,

¹⁷ Заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на брегу морском; и наследиће семе твоје врата непријатеља својих;

¹⁸ И благословиће се у семену твом сви народи на земљи, кад си послушао глас мој.

¹ Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласове кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница.

² Да огласим годину милости Господње и дан освете Бога нашег, да утешим све жалосне,

³ Да учиним жалоснима у Сиону и дам им накит место пепела, уље радости уместо жалости, одело за похвалу уместо духа тужног, да се прозову храстови правде, сад Господњи за славу Његову.

⁴ И они ће сазидати давнашње пустолине, подигнуће старе развалине и поновиће градове пусте, што леже разваљени од много нараштаја.

⁵ И туђини ће стајати и пасти стада ваша, и иностранци ће бити ваши орачи и виноградари.

⁶ А ви ћете се звати свештеници Господњи, Слуге Бога нашег говориће вам се, благо народа јешћете и славом њиховом хвалићете се.

⁷ За двоструку срамоту вашу, и што се певаше: Руг је део њихов, зато ће у земљи њиховој наследити двојином и имаће вечну радост.

⁸ Јер ја Господ љубим правду и мрзим на грабеж са жртвом паљеницом, и даћу им плату уистину, и вечан завет учинићу с њима.

⁹ И семе ће се њихово знати у народима и натражје њихово међу племенима; ко их год види познаће их да су семе које је благословио Господ.

⁸ And it fell on a day, that Elisha passed to Shunem, where was a great woman; and she constrained him to eat bread. And so it was, that as oft as he passed by, he turned in thither to eat bread.

⁹ And she said unto her husband, Behold now, I perceive that this is an holy man of God, which passeth by us continually.

¹⁰ Let us make a little chamber, I pray thee, on the wall; and let us set for him there a bed, and a table, and a stool, and a candlestick: and it shall be, when he cometh to us, that he shall turn in thither.

¹¹ And it fell on a day, that he came thither, and he turned into the chamber, and lay there.

¹² And he said to Gehazi his servant, Call this Shunammite. And when he had called her, she stood before him.

¹³ And he said unto him, Say now unto her, Behold, thou hast been careful for us with all this care; what is to be done for thee? wouldest thou be spoken for to the king, or to the captain of the host? And she answered, I dwell among mine own people.

¹⁴ And he said, What then is to be done for her? And Gehazi answered, Verily she hath no child, and her husband is old.

¹⁵ And he said, Call her. And when he had called her, she stood in the door.

¹⁶ And he said, About this season, according to the time of life, thou shalt embrace a son. And she said, Nay, my lord, thou man of God, do not lie unto thine handmaid.

¹⁷ And the woman conceived, and bare a son at that season that Elisha had said unto her, according to the time of life.

¹⁸ And when the child was grown, it fell on a day, that he went out to his father to the reapers.

¹⁹ And he said unto his father, My head, my head. And he said to a lad, Carry him to his mother.

²⁰ And when he had taken him, and brought him to his mother, he sat on her knees till noon, and then died.

²¹ And she went up, and laid him on the bed of the man of God, and shut the door upon him, and went out.

²² And she called unto her husband, and said, Send me, I pray thee, one of the young men, and one of the asses, that I may run to the man of God, and come again.

²³ And he said, Wherefore wilt thou go to him to day? it is neither new moon, nor sabbath. And she said, It shall be well.

²⁴ Then she saddled an ass, and said to her servant, Drive, and go forward; slack not thy riding for me, except I bid thee.

²⁵ So she went and came unto the man of God to mount Carmel. And it came to pass, when the man of God saw her afar off, that he said to Gehazi his servant, Behold, yonder is that Shunammite:

²⁶ Run now, I pray thee, to meet her, and say unto her, Is it well with thee? is it well with thy husband? is it well with the child? And she answered, It is well.

²⁷ And when she came to the man of God to the hill, she caught him by the feet: but Gehazi came near to thrust her away. And the man of God said, Let her alone; for her soul is vexed within her: and the LORD hath hid it from me, and hath not told me.

²⁸ Then she said, Did I desire a son of my lord? did I not say, Do not deceive me?

²⁹ Then he said to Gehazi, Gird up thy loins, and take my staff in thine hand, and go thy way: if thou meet any man, salute him not; and if any salute thee, answer him not again: and lay my staff upon the face of the child.

³⁰ And the mother of the child said, As the LORD liveth, and as thy soul liveth, I will not leave thee. And he arose, and followed her.

³¹ And Gehazi passed on before them, and laid the staff upon the face of the child; but there was neither voice, nor hearing. Wherefore he went again to meet him, and told him, saying, The child is not awaked.

³² And when Elisha was come into the house, behold, the child was dead, and laid upon his bed.

³³ He went in therefore, and shut the door upon them twain, and prayed unto the LORD.

³⁴ And he went up, and lay upon the child, and put his mouth upon his mouth, and his eyes upon his eyes, and his hands upon his hands: and he stretched himself upon the child; and the flesh of the child waxed warm.

³⁵ Then he returned, and walked in the house to and fro; and went up, and stretched himself upon him: and the child sneezed seven times, and the child opened his eyes.

³⁶ And he called Gehazi, and said, Call this Shunammite. So he called her. And when she was come in unto him, he said, Take up thy son.

³⁷ Then she went in, and fell at his feet, and bowed herself to the ground, and took up her son, and went out.

¹¹ Али се опомену старих времена, Мојсија, народа свог: где је Онај који их изведе из мора с пастиром стада свог? Где је Онај што метну усред њих Свети Дух свој?

¹² Који их води славном мишицом својом за десницу Мојсијеву? Који раздвоји воду пред њима, да стече себи вечно име?

¹³ Који их води преко бездана као коња преко пустиње, да се не спотакоше?

¹⁴ Дух Господњи води их тихо, као кад стока силази у долину; тако си водио свој народ да стечеш себи славно име.

¹⁵ Погледај с неба, и види из стана светиње своје и славе своје, где је ревност Твоја и сила Твоја, мноштво милосрђа Твог и милости Твоје? Еда ли ће се мени устегнути?

¹⁶ Ти си заиста Отац наш, ако и не зна Аврам за нас, и Израиљ нас не познаје; Ти си, Господе, Отац наш, име Ти је, откако је века, Избавитељ наш.

¹⁷ Зашто си нам дао да зађемо, Господе, с путева Твојих? Да нам отврдне срце да Те се не бојимо? Врати се ради слуга својих, ради племена наследства свог.

¹⁸ Замало наследи народ светости Твоје; непријатељи наши погазише светињу Твоју.

¹⁹ Постасмо као они којима ниси никада владао нити је призивано име Твоје над њима.

¹ О да би раздро небеса и сишао, да се растопе горе од Тебе,

² Као што се на огњу разгори грање и вода узаври од огња, да име Твоје познају непријатељи Твоји и да народи дрхћу од Тебе.

³ Кад си чинио страхоте којима се не надасмо, Ти си силазио, и горе се растапаху од Тебе.

⁴ Откако је века не чу се, нити се ушима дозна, нити око виде Бога осим Тебе да би тако учинио онима који Га чекају.

⁵ Сретао си оног који се радује творећи правду; помињу Те на путевима Твојим; гле, Ти си се разгневио што грешисмо; да на њима једнако остасмо, бисмо се спасли.

³¹ Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завет,

³² Не као онај завет, који учиних с оцима њиховим, кад их узех за руку да их изведем из земље мисирске, јер онај завет мој они покварише, а ја им бејах муж, говори Господ.

³³ Него ово је завет што ћу учинити с домом Израиљевим после ових дана, говори Господ: метнућу завет свој у њих, и на срцу њиховом написаћу га, и бићу им Бог и они ће ми бити народ.

³⁴ И неће више учити пријатељ пријатеља ни брат брата говорећи: Познајте Господа; јер ће ме знати сви од малог до великог, говори Господ; јер ћу им опростити безакоња њихова, и грехе њихове нећу више помињати.

¹ Nebuchadnezzar the king made an image of gold, whose height was threescore cubits, and the breadth thereof six cubits: he set it up in the plain of Dura, in the province of Babylon.

² Then Nebuchadnezzar the king sent to gather together the princes, the governors, and the captains, the judges, the treasurers, the counsellors, the sheriffs, and all the rulers of the provinces, to come to the dedication of the image which Nebuchadnezzar the king had set up.

³ Then the princes, the governors, and captains, the judges, the treasurers, the counsellors, the sheriffs, and all the rulers of the provinces, were gathered together unto the dedication of the image that Nebuchadnezzar the king had set up; and they stood before the image that Nebuchadnezzar had set up.

⁴ Then an herald cried aloud, To you it is commanded, O people, nations, and languages,

⁵ That at what time ye hear the sound of the cornet, flute, harp, sackbut, psaltery, dulcimer, and all kinds of musick, ye fall down and worship the golden image that Nebuchadnezzar the king hath set up:

⁶ And whoso falleth not down and worshippeth shall the same hour be cast into the midst of a burning fiery furnace.

⁷ Therefore at that time, when all the people heard the sound of the cornet, flute, harp, sackbut, psaltery, and all kinds of musick, all the people, the nations, and the languages, fell down and worshipped the golden image that Nebuchadnezzar the king had set up.

⁸ Wherefore at that time certain Chaldeans came near, and accused the Jews.

⁹ They spake and said to the king Nebuchadnezzar, O king, live for ever.

¹⁰ Thou, O king, hast made a decree, that every man that shall hear the sound of the cornet, flute, harp, sackbut, psaltery, and dulcimer, and all kinds of musick, shall fall down and worship the golden image:

¹¹ And whoso falleth not down and worshippeth, that he should be cast into the midst of a burning fiery furnace.

¹² There are certain Jews whom thou hast set over the affairs of the province of Babylon, Shadrach, Meshach, and Abed-nego; these men, O king, have not regarded thee: they serve not thy gods, nor worship the golden image which thou hast set up.

¹³ Then Nebuchadnezzar in his rage and fury commanded to bring Shadrach, Meshach, and Abed-nego. Then they brought these men before the king.

¹⁴ Nebuchadnezzar spake and said unto them, Is it true, O Shadrach, Meshach, and Abed-nego, do not ye serve my gods, nor worship the golden image which I have set up?

¹⁵ Now if ye be ready that at what time ye hear the sound of the cornet, flute, harp, sackbut, psaltery, and dulcimer, and all kinds of musick, ye fall down and worship the image which I have made; well: but if ye worship not, ye shall be cast the same hour into the midst of a burning fiery furnace; and who is that God that shall deliver you out of my hands?

¹⁶ Shadrach, Meshach, and Abed-nego, answered and said to the king, O Nebuchadnezzar, we are not careful to answer thee in this matter.

¹⁷ If it be so, our God whom we serve is able to deliver us from the burning fiery furnace, and he will deliver us out of thine hand, O king.

¹⁸ But if not, be it known unto thee, O king, that we will not serve thy gods, nor worship the golden image which thou hast set up.

¹⁹ Then was Nebuchadnezzar full of fury, and the form of his visage was changed against Shadrach, Meshach, and Abed-nego: therefore he spake, and commanded that they should heat the furnace one seven times more than it was wont to be heated.

²⁰ And he commanded the most mighty men that were in his army to bind Shadrach, Meshach, and Abed-nego, and to cast them into the burning fiery furnace.

²¹ Then these men were bound in their coats, their hosen, and their hats, and their other garments, and were cast into the midst of the burning fiery furnace.

²² Therefore because the king’s commandment was urgent, and the furnace exceeding hot, the flame of the fire slew those men that took up Shadrach, Meshach, and Abed-nego.

²³ And these three men, Shadrach, Meshach, and Abed-nego, fell down bound into the midst of the burning fiery furnace.

¹ And they walked in the midst of the fire, praising God, and blessing the Lord.

² Then Azarias stood up, and prayed on this manner; and opening his mouth in the midst of the fire said,

³ Blessed art thou, O Lord God of our fathers: thy name is worthy to be praised and glorified for evermore:

⁴ For thou art righteous in all the things that thou hast done to us: yea, true are all thy works, thy ways are right, and all thy judgments truth.

⁵ In all the things that thou hast brought upon us, and upon the holy city of our fathers, even Jerusalem, thou hast executed true judgment: for according to truth and judgment didst thou bring all these things upon us because of our sins.

⁶ For we have sinned and committed iniquity, departing from thee.

⁷ In all things have we trespassed, and not obeyed thy commandments, nor kept them, neither done as thou hast commanded us, that it might go well with us.

⁸ Wherefore all that thou hast brought upon us, and every thing that thou hast done to us, thou hast done in true judgment.

⁹ And thou didst deliver us into the hands of lawless enemies, most hateful forsakers of God, and to an unjust king, and the most wicked in all the world.

¹⁰ And now we cannot open our mouths, we are become a shame and reproach to thy servants; and to them that worship thee.

¹¹ Yet deliver us not up wholly, for thy name’s sake, neither disannul thou thy covenant:

¹² And cause not thy mercy to depart from us, for thy beloved Abraham’s sake, for thy servant Issac’s sake, and for thy holy Israel’s sake;

¹³ To whom thou hast spoken and promised, that thou wouldest multiply their seed as the stars of heaven, and as the sand that lieth upon the seashore.

¹⁴ For we, O Lord, are become less than any nation, and be kept under this day in all the world because of our sins.

¹⁵ Neither is there at this time prince, or prophet, or leader, or burnt offering, or sacrifice, or oblation, or incense, or place to sacrifice before thee, and to find mercy.

¹⁶ Nevertheless in a contrite heart and an humble spirit let us be accepted.

¹⁷ Like as in the burnt offerings of rams and bullocks, and like as in ten thousands of fat lambs: so let our sacrifice be in thy sight this day, and grant that we may wholly go after thee: for they shall not be confounded that put their trust in thee.

¹⁸ And now we follow thee with all our heart, we fear thee, and seek thy face.

¹⁹ Put us not to shame: but deal with us after thy lovingkindness, and according to the multitude of thy mercies.

²⁰ Deliver us also according to thy marvellous works, and give glory to thy name, O Lord: and let all them that do thy servants hurt be ashamed;

²¹ And let them be confounded in all their power and might, and let their strength be broken;

²² And let them know that thou art God, the only God, and glorious over the whole world.

²³ And the king’s servants, that put them in, ceased not to make the oven hot with rosin, pitch, tow, and small wood;

²⁴ So that the flame streamed forth above the furnace forty and nine cubits.

²⁵ And it passed through, and burned those Chaldeans it found about the furnace.

²⁶ But the angel of the Lord came down into the oven together with Azarias and his fellows, and smote the flame of the fire out of the oven;

²⁷ And made the midst of the furnace as it had been a moist whistling wind, so that the fire touched them not at all, neither hurt nor troubled them.

²⁸ Then the three, as out of one mouth, praised, glorified, and blessed, God in the furnace, saying,

²⁹ Blessed art thou, O Lord God of our fathers: and to be praised and exalted above all for ever.

³⁰ And blessed is thy glorious and holy name: and to be praised and exalted above all for ever.

³¹ Blessed art thou in the temple of thine holy glory: and to be praised and glorified above all for ever.

³² Blessed art thou that beholdest the depths, and sittest upon the cherubims: and to be praised and exalted above all for ever.

³³ Blessed art thou on the glorious throne of thy kingdom: and to be praised and glorified above all for ever.

³⁴ Blessed art thou in the firmament of heaven: and above all to be praised and glorified for ever.

³⁵ O all ye works of the Lord, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever,

³⁶ O ye heavens, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

³⁷ O ye angels of the Lord, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

³⁸ O all ye waters that be above the heaven, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

³⁹ O all ye powers of the Lord, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁴⁰ O ye sun and moon, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁴¹ O ye stars of heaven, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁴² O every shower and dew, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁴³ O all ye winds, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever,

⁴⁴ O ye fire and heat, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁴⁵ O ye winter and summer, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁴⁶ O ye dews and storms of snow, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁴⁷ O ye nights and days, bless ye the Lord: bless and exalt him above all for ever.

⁴⁸ O ye light and darkness, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁴⁹ O ye ice and cold, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁵⁰ O ye frost and snow, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁵¹ O ye lightnings and clouds, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁵² O let the earth bless the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁵³ O ye mountains and little hills, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁵⁴ O all ye things that grow in the earth, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁵⁵ O ye mountains, bless ye the Lord: Praise and exalt him above all for ever.

⁵⁶ O ye seas and rivers, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁵⁷ O ye whales, and all that move in the waters, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁵⁸ O all ye fowls of the air, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁵⁹ O all ye beasts and cattle, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁶⁰ O ye children of men, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁶¹ O Israel, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁶² O ye priests of the Lord, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁶³ O ye servants of the Lord, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁶⁴ O ye spirits and souls of the righteous, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁶⁵ O ye holy and humble men of heart, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever.

⁶⁶ O Ananias, Azarias, and Misael, bless ye the Lord: praise and exalt him above all for ever: for he hath delivered us from hell, and saved us from the hand of death, and delivered us out of the midst of the furnace and burning flame: even out of the midst of the fire hath he delivered us.

³ Или не знате да сви који се крстисмо у Исуса Христа, у смрт Његову крстисмо се?

⁴ Тако се с Њим погребосмо крштењем у смрт да као што уста Христос из мртвих славом Очевом, тако и ми у новом животу да ходимо.

⁵ Јер кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем;

⁶ Знајући ово да се стари наш човек разапе с Њиме, да би се тело грешно покварило, да више не бисмо служили греху.

⁷ Јер који умре опрости се од греха.

⁸ А ако умресмо с Христом, верујемо да ћемо и живети с Њим,

⁹ Знајући да Христос уста из мртвих, већ више не умире; смрт више неће овладати њиме.

¹⁰ Јер шта умре, греху умре једанпут; а шта живи, Богу живи.

¹¹ Тако и ви, дакле, држите себе да сте мртви греху а живи Богу у Христу Исусу Господу нашем.

¹ А по вечеру суботном на освитак првог дана недеље дође Марија Магдалина и друга Марија да огледају гроб.

² И гле, земља се затресе врло; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему.

³ А лице његово беше као муња, и одело његово као снег.

⁴ И од страха његовог уздрхташе се стражари, и постадоше као мртви.

⁵ А анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетог тражите.

⁶ Није овде: јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ.

⁷ Па идите брже те кажите ученицима Његовим да је устао из мртвих. И гле, Он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете Га видети. Ето ја вам казах.

⁸ И изишавши брзо из гроба са страхом и радости великом, потекоше да јаве ученицима Његовим.

⁹ А кад иђаху да јаве ученицима Његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Здраво! А оне приступивши ухватише се за ноге Његове и поклонише Му се.

¹⁰ Тада рече им Исус: Не бојте се; идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју; и тамо ће ме видети.

¹¹ А кад иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише главарима свештеничким све што се догодило.

¹² И они саставши се са старешинама учинише веће, и дадоше војницима довољно новаца

¹³ Говорећи: Кажите: Ученици његови дођоше ноћу и украдоше га кад смо ми спавали.

¹⁴ И ако то чује судија, ми ћемо њега умирити, и учинити да вама ништа не буде.

¹⁵ А они узевши новце учинише као што су научени били. И разгласи се ова реч по Јеврејима и до данас.

¹⁶ А једанаест ученика отидоше у Галилеју у гору куда им је казао Исус.

¹⁷ И кад Га видеше, поклонише Му се; а једни посумњаше.

¹⁸ И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи.

¹⁹ Идите дакле и научите све народе крстећи их ва име Оца и Сина и Светог Духа,

²⁰ Учећи их да све држе што сам вам заповедао; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин.

¹ И кад излажаше из цркве рече Му један од ученика Његових: Учитељу! Гле какво је камење, и каква грађевина!

² И одговарајући Исус рече му: Видиш ли ову велику грађевину? Ни камен на камену неће овде остати који се неће разметнути.

³ И кад сеђаше на гори Маслинској према цркви, питаху Га самог Петар и Јаков и Јован и Андрија:

⁴ Кажи нам кад ће то бити? И какав ће знак бити кад ће се то све свршити?

⁵ А Исус одговарајући им поче говорити: Чувајте се да вас ко не превари.

⁶ Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам; и многе ће преварити.

⁷ А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се; јер треба да то буде; али то још није последак.

⁸ Устаће народ на народ и царство на царство; и земља ће се трести по свету; и биће глади и буне. То је почетак страдања.

⁹ А ви се чувајте; јер ће вас предавати у судове и по зборницама биће вас, и пред краљеве и цареве изводиће вас мене ради за сведочанство њима.

¹⁰ И у свим народима треба да се најпре проповеди јеванђеље.

¹¹ А кад вас поведу да предају, не брините се унапред шта ћете говорити, нити мислите; него шта вам се да у онај час оно говорите; јер ви нећете говорити него Дух Свети.

¹² И предаће брат брата на смрт и отац сина, и устаће деца на родитеље и побиће их.

¹³ И сви ће омрзнути на вас имена мог ради. Али који претрпи до краја благо њему.

¹⁴ А кад видите мрзост опустошења, за коју говори пророк Данило, да стоји где не треба (који чита да разуме): тада који буду у Јудеји нека беже у горе;

¹⁵ И који буде на крову да не силази у кућу, нити да улази да узме шта из куће своје;

¹⁶ И који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљину своју.

¹⁷ Али тешко труднима и дојиљама у те дане!

¹⁸ Него се молите Богу да не буде бежање ваше у зиму.

¹⁹ Јер ће у дане те бити невоља каква није била од почетка створења које је Бог створио до сад, и неће ни бити.

²⁰ И да Господ не скрати дане нико не би остао; али изабраних ради, које изабра, скратио је дане.

²¹ Тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос, или: Ено онде, не верујте.

²² Јер ће изаћи лажни Христоси и лажни пророци, и показаће знаке и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране.

²³ Али ви се чувајте: ето вам све казах напред.

²⁴ Али у те дане, после те невоље, сунце ће помрчати, и месец своју светлост изгубити.

²⁵ И звезде ће спадати с неба и силе небеске покренути се.

²⁶ И тада ће угледати Сина човечјег где иде на облацима са силом и славом великом.

²⁷ И тада ће послати анђеле своје и сабраће изабране своје од четири ветра, од краја земље до краја неба.

²⁸ А од смокве научите се причи: кад се већ њена грана помлади и стане листати, знате да је близу лето.

²⁹ Тако и ви кад видите ово да се збива, знајте да је близу код врата.

³⁰ Заиста вам кажем да овај нараштај неће проћи док се ово све не збуде.

³¹ Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи.

³² А о дану том или о часу нико не зна, ни анђели који су на небесима, ни Син, до Отац.

³³ Пазите, стражите и молите се Богу; јер не знате кад ће време настати.

³⁴ Као што човек одлазећи остави кућу своју, и да слугама својим власт, и свакоме свој посао; и вратару заповеди да стражи.

³⁵ Стражите дакле; јер не знате кад ће доћи господар од куће, или увече или у по ноћи, или у петле, или ујутру;

³⁶ Да не дође изненада и да вас не нађе, а ви спавате.

³⁷ А шта вам кажем, свима кажем: стражите.