¹ Од старешине Гају љубазном, ког ја љубим ва истину.

² Љубазни! Молим се Богу да ти у свему буде добро, и да будеш здрав, као што је твојој души добро.

³ Обрадовах се врло кад дођоше браћа и посведочише твоју истину, како ти у истини живиш.

⁴ Немам веће радости од ове да чујем моја деца у истини да ходе.

⁵ Љубазни! Верно радиш што чиниш браћи и гостима,

⁶ Који посведочише твоју љубав пред црквом; и добро ћеш учинити ако их спремиш као што треба пред Богом.

⁷ Јер имена Његовог ради изиђоше не примивши ништа од незнабожаца.

⁸ Ми смо, дакле, дужни примати такве, да будемо помагачи истини.

⁹ Ја писах цркви; али Диотреф, који жели да буде најстарији међу нама, не прима нас.

¹⁰ Зато, ако дођем, споменућу његова дела која твори ружећи нас злим речима; и није му то доста, него сам браће не прима, и забрањује онима који би хтели да их примају, и изгони их из цркве.

¹¹ Љубазни! Не угледај се на зло, него на добро: који добро чини од Бога је, а који зло чини не виде Бога.

¹² Димитрију сведочише сви, и сама истина; а и ми сведочимо; и знате да је сведочанство наше истинито.

¹³ Много имадох да пишем; али нећу мастилом и пером да ти пишем;

¹⁴ Него се надам да ћу те скоро видети; и из уста говорити.

²⁹ And it came to pass, when he was come nigh to Bethphage and Bethany, at the mount called the mount of Olives, he sent two of his disciples,

³⁰ Saying, Go ye into the village over against you; in the which at your entering ye shall find a colt tied, whereon yet never man sat: loose him, and bring him hither.

³¹ And if any man ask you, Why do ye loose him? thus shall ye say unto him, Because the Lord hath need of him.

³² And they that were sent went their way, and found even as he had said unto them.

³³ And as they were loosing the colt, the owners thereof said unto them, Why loose ye the colt?

³⁴ And they said, The Lord hath need of him.

³⁵ And they brought him to Jesus: and they cast their garments upon the colt, and they set Jesus thereon.

³⁶ And as he went, they spread their clothes in the way.

³⁷ And when he was come nigh, even now at the descent of the mount of Olives, the whole multitude of the disciples began to rejoice and praise God with a loud voice for all the mighty works that they had seen;

³⁸ Saying, Blessed be the King that cometh in the name of the Lord: peace in heaven, and glory in the highest.

³⁹ And some of the Pharisees from among the multitude said unto him, Master, rebuke thy disciples.

⁴⁰ And he answered and said unto them, I tell you that, if these should hold their peace, the stones would immediately cry out.

⁷ Then came the day of unleavened bread, when the passover must be killed.

⁸ And he sent Peter and John, saying, Go and prepare us the passover, that we may eat.

⁹ And they said unto him, Where wilt thou that we prepare?

¹⁰ And he said unto them, Behold, when ye are entered into the city, there shall a man meet you, bearing a pitcher of water; follow him into the house where he entereth in.

¹¹ And ye shall say unto the goodman of the house, The Master saith unto thee, Where is the guestchamber, where I shall eat the passover with my disciples?

¹² And he shall shew you a large upper room furnished: there make ready.

¹³ And they went, and found as he had said unto them: and they made ready the passover.

¹⁴ And when the hour was come, he sat down, and the twelve apostles with him.

¹⁵ And he said unto them, With desire I have desired to eat this passover with you before I suffer:

¹⁶ For I say unto you, I will not any more eat thereof, until it be fulfilled in the kingdom of God.

¹⁷ And he took the cup, and gave thanks, and said, Take this, and divide it among yourselves:

¹⁸ For I say unto you, I will not drink of the fruit of the vine, until the kingdom of God shall come.

¹⁹ And he took bread, and gave thanks, and brake it, and gave unto them, saying, This is my body which is given for you: this do in remembrance of me.

²⁰ Likewise also the cup after supper, saying, This cup is the new testament in my blood, which is shed for you.

²¹ But, behold, the hand of him that betrayeth me is with me on the table.

²² And truly the Son of man goeth, as it was determined: but woe unto that man by whom he is betrayed!

²³ And they began to enquire among themselves, which of them it was that should do this thing.

²⁴ And there was also a strife among them, which of them should be accounted the greatest.

²⁵ And he said unto them, The kings of the Gentiles exercise lordship over them; and they that exercise authority upon them are called benefactors.

²⁶ But ye shall not be so: but he that is greatest among you, let him be as the younger; and he that is chief, as he that doth serve.

²⁷ For whether is greater, he that sitteth at meat, or he that serveth? is not he that sitteth at meat? but I am among you as he that serveth.

²⁸ Ye are they which have continued with me in my temptations.

²⁹ And I appoint unto you a kingdom, as my Father hath appointed unto me;

³⁰ That ye may eat and drink at my table in my kingdom, and sit on thrones judging the twelve tribes of Israel.

³¹ And the Lord said, Simon, Simon, behold, Satan hath desired to have you, that he may sift you as wheat:

³² But I have prayed for thee, that thy faith fail not: and when thou art converted, strengthen thy brethren.

³³ And he said unto him, Lord, I am ready to go with thee, both into prison, and to death.

³⁴ And he said, I tell thee, Peter, the cock shall not crow this day, before that thou shalt thrice deny that thou knowest me.

³⁵ And he said unto them, When I sent you without purse, and scrip, and shoes, lacked ye any thing? And they said, Nothing.

³⁶ Then said he unto them, But now, he that hath a purse, let him take it, and likewise his scrip: and he that hath no sword, let him sell his garment, and buy one.

³⁷ For I say unto you, that this that is written must yet be accomplished in me, And he was reckoned among the transgressors: for the things concerning me have an end.

³⁸ And they said, Lord, behold, here are two swords. And he said unto them, It is enough.

³⁹ And he came out, and went, as he was wont, to the mount of Olives; and his disciples also followed him.

¹ А Исус отиде на гору Маслинску.

² А ујутру опет дође у цркву, и сав народ иђаше к Њему; и седавши учаше их.

³ А књижевници и фарисеји доведоше к Њему жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду

⁴ Рекоше Му: Учитељу! Ова је жена ухваћена сад у прељуби;

⁵ А Мојсије нам у закону заповеди да такве камењем убијамо; а ти шта велиш?

⁶ Ово, пак, рекоше кушајући Га да би Га имали за шта окривити. А Исус саже се доле и писаше прстом по земљи (не гледајући на њих).

⁷ А кад Га једнако питаху, исправи се и рече им: Који је међу вама без греха нека најпре баци камен на њу.

⁸ Па се опет саже доле и писаше по земљи.

⁹ А кад они то чуше, и покарани будући од своје савести излажаху један за другим почевши од старешина до последњих; и оста Исус сам и жена стојећи на среди.

¹⁰ А кад се Исус исправи, и не видевши ни једног до саму жену, рече јој: Жено! Где су они што те тужаху? Ниједан те не осуди?

¹¹ А она рече: Ниједан, Господе! А Исус јој рече: Ни ја те не осуђујем, иди, и одселе више не греши.

¹² Исус им, пак, опет рече: Ја сам видело свету: ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видело живота.

¹³ Тада Му рекоше фарисеји: Ти сам за себе сведочиш: сведочанство твоје није истинито.

¹⁴ Исус одговори и рече им: Ако ја сведочим сам за себе истинито је сведочанство моје: јер знам откуда дођох и куда идем; а ви не знате откуда долазим и куда идем.

¹⁵ Ви судите по телу, ја не судим никоме.

¹⁶ И ако судим ја, суд је мој прав: јер нисам сам, него ја и Отац који ме посла.

¹⁷ А и у закону вашем стоји написано да је сведочанство двојице људи истинито.

¹⁸ Ја сам који сведочим сам за себе, и сведочи за мене Отац који ме посла.

¹⁹ Тада Му говораху: Где је отац твој? Исус одговори: Ни мене знате ни Оца мог; кад бисте знали мене, знали бисте и Оца мог.

²⁰ Ове речи рече Исус код хазне Божије кад учаше у цркви; и нико Га не ухвати, јер још не беше дошао час Његов.

²¹ А Исус им опет рече: Ја идем, и тражићете ме; и помрећете у свом греху; куд ја идем ви не можете доћи.

²² Тада рекоше Јевреји: Да се неће сам убити, што говори: Куд ја идем ви не можете доћи?

²³ И рече им: Ви сте од нижих, ја сам од виших; ви сте од овог света, ја нисам од овог света.

²⁴ Тако вам казах да ћете помрети у гресима својим; јер ако не узверујете да сам ја, помрећете у гресима својим.

²⁵ Тада Му говораху: Ко си ти? И рече им Исус: Почетак, како вам и кажем.

²⁶ Много имам за вас говорити и судити; али Онај који ме посла истинит је, и ја оно говорим свету што чух од Њега.

²⁷ Не разумеше, дакле, да им говораше за Оца.

²⁸ А Исус им рече: Кад подигнете Сина човечијег, онда ћете дознати да сам ја, и да ништа сам од себе не чиним; него како ме научи Отац мој онако говорим.

²⁹ И Онај који ме посла са мном је. Не остави Отац мене самог; јер ја свагда чиним шта је Њему угодно.

³⁰ Кад ово говораше, многи Га вероваше.

³¹ Тада Исус говораше оним Јеврејима који Му вероваше: Ако ви останете на мојој беседи, заиста ћете бити ученици моји,

³² И познаћете истину, и истина ће вас избавити.

³³ Одговорише и рекоше Му: Ми смо семе Авраамово, и никоме нисмо робовали никад; како ти говориш да ћемо се избавити?

³⁴ Исус им одговори: Заиста, заиста вам кажем да је сваки који чини грех роб греху.

³⁵ А роб не остаје у кући вавек, син остаје вавек.

³⁶ Ако вас, дакле, Син избави, заиста ћете бити избављени.

³⁷ Знам да сте семе Авраамово; али гледате да ме убијете, јер моја беседа не може у вас да стане.

³⁸ Ја говорим шта видех од Оца свог; и ви тако чините шта видесте од оца свог.

³⁹ Одговорише и рекоше Му: Отац је наш Авраам. Исус им рече: Кад бисте ви били деца Авраамова, чинили бисте дела Авраамова.

⁴⁰ А сад гледате мене да убијете, човека који вам истину казах коју чух од Бога: Тако Авраам није чинио.

⁴¹ Ви чините дела оца свог. Тада Му рекоше: Ми нисмо рођени од курварства: једног Оца имамо, Бога.

⁴² А Исус им рече: Кад би Бог био ваш Отац, љубили бисте мене; јер ја од Бога изиђох и дођох; јер не дођох сам од себе, него ме Он посла.

⁴³ Зашто не разумете говор мој? Јер не можете речи моје да слушате.

⁴⁴ Ваш је отац ђаво; и сласти оца свог хоћете да чините: он је крвник људски од почетка, и не стоји на истини; јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи.

⁴⁵ А мени не верујете, јер ја истину говорим.

⁴⁶ Који ме од вас кори за грех? Ако ли истину говорим, зашто ми ви не верујете?

⁴⁷ Ко је од Бога речи Божије слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога.

⁴⁸ Тада одговорише Јевреји и рекоше Му: Не говоримо ли ми право да си ти Самарјанин, и да је ђаво у теби.

⁴⁹ Исус одговори: У мени ђавола нема, него поштујем Оца свог; а ви мене срамотите.

⁵⁰ А ја не тражим славе своје; има који тражи и суди.

⁵¹ Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрт довека.

⁵² Тада Му рекоше Јевреји: Сад видесмо да је ђаво у теби: Авраам умре и пророци, а ти говориш: Ко одржи реч моју неће окусити смрт довека.

⁵³ Еда ли си ти већи од оца нашег Авраама, који умре? И пророци помреше: ко се ти сам градиш?

⁵⁴ Исус одговори: Ако се ја сам славим, слава је моја ништа: Отац је мој који ме слави, за ког ви говорите да је ваш Бог.

⁵⁵ И не познајете Га, а ја Га знам; и ако кажем да Га не знам бићу лажа као ви. Него Га знам, и реч Његову држим.

⁵⁶ Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде, и обрадова се.

⁵⁷ Тада Му рекоше Јевреји: Још ти нема педесет година, и Авраама ли си видео?

⁵⁸ А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: Ја сам пре него се Авраам родио.

⁵⁹ Тада узеше камење да баце на Њ; а Исус се сакри, и изађе из цркве прошавши између њих и отиде тако.