¹⁰ А Јаков отиде од Вирсавеје идући у Харан.

¹¹ И дође на једно место, и онде заноћи, јер сунце беше зашло; и узе камен на оном месту, и метну га себи под главу, и заспа на оном месту.

¹² И усни, а то лестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и силажаху;

¹³ И гле, на врху стајаше Господ, и рече: Ја сам Господ Бог Аврама оца твог и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и семену твом;

¹⁴ И семена ће твог бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на север и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у семену твом.

¹⁵ И ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те натраг у ову земљу, јер те нећу оставити докле год не учиним шта ти рекох.

¹⁶ А кад се Јаков пробуди од сна, рече: Зацело је Господ на овом месту; а ја не знах.

¹⁷ И уплаши се, и рече: Како је страшно место ово! Овде је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.

²⁷ А кад се наврше ти дани, осмог дана и после нека приносе свештеници на олтару жртве ваше паљенице и жртве ваше захвалне, и примићу вас, говори Господ Господ.

¹ И одведе ме опет к вратима спољашњим од светиње, која гледају на исток, а она беху затворена.

² И рече ми Господ: Ова врата нека буду затворена и да се не отварају, и нико да не улази на њих, јер је Господ Бог Израиљев ушао на њих; зато нека буду затворена.

³ За кнеза су; сам кнез нека седа на њима да једе хлеб пред Господом; кроз трем од ових врата нека улази и истим путем нека излази.

⁴ И одведе ме к северним вратима пред дом; и видех, и гле, дом Господњи беше пун славе Господње, и падох на лице своје.

¹ Премудрост сазида себи кућу, и отеса седам ступова;

² Покла стоку своју, раствори вино своје, и постави сто свој.

³ Посла девојке своје, те зове сврх висина градских:

⁴ Ко је луд, нека се уврати овамо. И безумнима вели:

⁵ Ходите, једите хлеба мог, и пијте вино које сам растворила.

⁶ Оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума.

⁷ Ко учи подсмевача, прима срамоту; и ко кори безбожника, прима руг.

⁸ Не карај подсмевача да не омрзне на те; карај мудра, и љубиће те.

⁹ Кажи мудроме, и биће још мудрији; поучи праведног, и знаће више.

¹⁰ Почетак је мудрости страх Господњи, и знање је светих ствари разум.

¹¹ Јер ће се мном умножити дани твоји и додаће ти се године животу.

³⁹ And Mary arose in those days, and went into the hill country with haste, into a city of Juda;

⁴⁰ And entered into the house of Zacharias, and saluted Elisabeth.

⁴¹ And it came to pass, that, when Elisabeth heard the salutation of Mary, the babe leaped in her womb; and Elisabeth was filled with the Holy Ghost:

⁴² And she spake out with a loud voice, and said, Blessed art thou among women, and blessed is the fruit of thy womb.

⁴³ And whence is this to me, that the mother of my Lord should come to me?

⁴⁴ For, lo, as soon as the voice of thy salutation sounded in mine ears, the babe leaped in my womb for joy.

⁴⁵ And blessed is she that believed: for there shall be a performance of those things which were told her from the Lord.

⁴⁶ And Mary said, My soul doth magnify the Lord,

⁴⁷ And my spirit hath rejoiced in God my Saviour.

⁴⁸ For he hath regarded the low estate of his handmaiden: for, behold, from henceforth all generations shall call me blessed.

⁴⁹ For he that is mighty hath done to me great things; and holy is his name.

⁵⁶ And Mary abode with her about three months, and returned to her own house.

⁵ Јер ово да се мисли међу вама шта је и у Христу Исусу,

⁶ Који, ако је и био у обличју Божијем, није се отимао да се упореди с Богом;

⁷ Него је понизио сам себе узевши обличје слуге, поставши као и други људи и на очи нађе се као човек.

⁸ Понизио сам себе поставши послушан до саме смрти, а смрти крстове.

⁹ Зато и Бог Њега повиси, и дарова Му име које је веће од сваког имена.

¹⁰ Да се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом;

¹¹ И сваки језик да призна да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца.

⁵ Јер мислим да ни у чему нисам мањи од превеликих апостола.

⁶ Јер ако сам и простак у речи, али у разуму нисам. Но у свему смо познати међу вама.

⁷ Или грех учиних понижујући се да се ви повисите? Јер вам забадава Божије јеванђеље проповедих.

⁸ Од других цркава отех узевши плату за служење вама; и дошавши к вама, и бивши у сиротињи, и не досадих никоме.

⁹ Јер моју сиротињу попунише браћа која дођоше из Македоније, и у свему без досаде вама себе држах и држаћу.

¹⁰ Као што је истина Христова у мени тако се хвала ова неће узети од мене у ахајским крајевима.

¹¹ Зашто? Што вас не љубим? Бог зна. А шта чиним и чинићу,

¹² Да одсечем узрок онима који траже узрок, да би у ономе чиме се хвале нашли се као и ми.

¹³ Јер такви лажни апостоли и преварљиви посленици претварају се у апостоле Христове.

¹⁴ И није чудо, јер се сам сотона претвара у анђела светла.

¹⁵ Није дакле ништа велико ако се и слуге његове претварају као слуге правде, којима ће свршетак бити по делима њиховим.

¹⁶ Опет велим да нико не помисли да сам ја безуман; ако ли не, а оно барем као безумног примите ме, да се и ја шта похвалим.

¹⁷ А шта говорим не говорим по Господу, него као у безумљу, у овој струци хвале.

¹⁸ Будући да се многи хвале по телу, и ја ћу да се хвалим.

¹⁹ Јер љубазно примате безумне кад сте сами мудри.

²⁰ Јер примате ако вас ко натера да будете слуге, ако вас ко једе, ако ко узме, ако вас ко по образу бије, ако се ко велича.

²¹ На срамоту говорим, јер као да ми ослабисмо. На шта је ко слободан (по безумљу говорим), и ја сам слободан.

³⁸ Now it came to pass, as they went, that he entered into a certain village: and a certain woman named Martha received him into her house.

³⁹ And she had a sister called Mary, which also sat at Jesus’ feet, and heard his word.

⁴⁰ But Martha was cumbered about much serving, and came to him, and said, Lord, dost thou not care that my sister hath left me to serve alone? bid her therefore that she help me.

⁴¹ And Jesus answered and said unto her, Martha, Martha, thou art careful and troubled about many things:

⁴² But one thing is needful: and Mary hath chosen that good part, which shall not be taken away from her.

²⁷ And it came to pass, as he spake these things, a certain woman of the company lifted up her voice, and said unto him, Blessed is the womb that bare thee, and the paps which thou hast sucked.

²⁸ But he said, Yea rather, blessed are they that hear the word of God, and keep it.

¹ И опет поче учити код мора, и скупише се око Њега људи многи тако да мора ући у лађу, и седети на мору; а народ сав беше на земљи крај мора.

² И учаше их у причама много, и говораше им у науци својој:

³ Слушајте: ево изиђе сејач да сеје.

⁴ И кад сејаше, догоди се да једно паде украј пута, и дођоше птице и позобаше га.

⁵ А друго паде на каменито место где не беше много земље; и одмах изниче; јер не беше у дубину земље:

⁶ А кад обасја сунце, увену, и будући да немаше корена, усахну.

⁷ И друго паде у трње; и нарасте трње и удави га, и не донесе род.

⁸ И друго паде на земљу добру; и даваше род који је напредовао и растао и доносио по тридесет и по шездесет и по сто.

⁹ И рече: Ко има уши да чује нека чује.

¹ Каза им пак и причу како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи,

² Говорећи: У једном граду беше један судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше.

³ А у оном граду беше једна удовица и долажаше к њему говорећи: Не дај ме мом супарнику.

⁴ И не хтеде задуго. А најпосле рече у себи: Ако се и не бојим Бога и људи не срамим,

⁵ Но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не досађује.

⁶ Тада рече Господ: Чујте шта говори неправедни судија.

⁷ А камоли Бог неће одбранити избраних својих који Га моле дан и ноћ?

⁸ Кажем вам да ће их одбранити брзо. Али Син човечији кад дође хоће ли наћи веру на земљи?

⁹ А и другима који мишљаху за себе да су праведници и друге уништаваху каза причу ову:

¹⁰ Два човека уђоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј и други цариник.

¹¹ Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже! Хвалим те што ја нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубочинци или као овај цариник.

¹² Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам.

¹³ А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже! Милостив буди мени грешноме.

¹⁴ Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се.

¹⁵ Доношаху к Њему и децу да их се дотакне; а кад видеше ученици, запретише им.

¹⁶ А Исус дозвавши их рече: Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божије.

¹⁷ И кажем вам заиста: који не прими царство Божије као дете, неће ући у њега.

¹⁸ И запита Га један кнез говорећи: Учитељу благи! Шта да учиним да наследим живот вечни?

¹⁹ А Исус рече му: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једног Бога.

²⁰ Заповести знаш: не чини прељубе; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца и матер своју.

²¹ А он рече: Све сам ово сачувао од младости своје.

²² А кад то чу Исус рече му: Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и хајде за мном.

²³ А кад он чу то постаде жалостан, јер беше врло богат.

²⁴ А кад га виде Исус где постаде жалостан, рече: Како је тешко ући у царство Божије онима који имају богатство!

²⁵ Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатом ући у царство Божије.

²⁶ А они који слушаху рекоше: Ко се дакле може спасти?

²⁷ А Он рече: Шта је у људи немогуће у Бога је могуће.

²⁸ А Петар рече: Ето ми смо оставили све и за Тобом идемо.

²⁹ А Он им рече: Заиста вам кажем: нема ниједнога који би оставио кућу, или родитеље, или браћу, или сестре, или жену, или децу царства ради Божијег,

³⁰ Који неће примити више у ово време, и на оном свету живот вечни.

³¹ Узе пак дванаесторицу и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су пророци писали за Сина човечијег.

³² Јер ће Га предати незнабошцима, и наругаће Му се, и ружиће Га, и попљуваће Га,

³³ И биће Га, и убиће Га; и трећи дан устаће.

³⁴ И они ништа од тога не разумеше, и беседа ова беше од њих сакривена, и не разумеше шта им се каза.

³⁵ А кад се приближи к Јерихону, један слепац сеђаше крај пута просећи.

³⁶ А кад чу народ где пролази запита: Шта је то?

³⁷ И казаше му да Исус Назарећанин пролази.

³⁸ И повика говорећи: Исусе, сине Давидов! Помилуј ме.

³⁹ И прећаху му они што иђаху напред да ућути; а он још више викаше: Сине Давидов! Помилуј ме.

⁴⁰ И Исус стаде и заповеди да Му га доведу; а кад Му се приближи, запита га

⁴¹ Говорећи: Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе! Да прогледам.

⁴² А Исус рече: Прогледај; вера твоја поможе ти.

⁴³ И одмах прогледа, и пође за Њим хвалећи Бога. И сви људи који видеше хваљаху Бога.