⁴ Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се,

⁵ Не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,

⁶ Не радује се неправди, а радује се истини,

⁷ Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.

⁸ Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.

⁹ Јер нешто знамо и нешто пророкујемо;

¹⁰ А кад дође савршено, онда ће престати шта је нешто.

¹¹ Кад ја бејах мало дете као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад постадох човек, одбацих детињство.

¹² Тако сад видимо као кроз стакло, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.

¹³ А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.

¹ Држите се љубави, а старајте се за духовне дарове, а особито да пророкујете.

² Јер који говори језике, не говори људима него Богу: јер нико не слуша, а он духом говори тајне.

³ А који пророкује говори људима за поправљање и утеху и утврђење.

⁴ Јер који говори језике себе поправља, а који пророкује цркву поправља.

⁵ Али ја бих хтео да ви сви говорите језике, а још више да пророкујете: јер је већи онај који пророкује неголи који говори језике, већ ако ко казује, да се црква поправља.

¹ Јер је царство небеско као човек домаћин који ујутру рано изиђе да наима посленике у виноград свој.

² И погодивши се с посленицима по грош на дан посла их у виноград свој.

³ И изишавши у трећи сат, виде друге где стоје на тргу беспослени,

⁴ И њима рече: Идите и ви у мој виноград, и шта буде право даћу вам.

⁵ И они отидоше. И опет изишавши у шести и девети сат, учини тако.

⁶ И у једанаести сат изишавши нађе друге где стоје беспослени, и рече им: Што стојите овде сав дан беспослени?

⁷ Рекоше му: Нико нас не најми. Рече им: Идите и ви у мој виноград, и шта буде право примићете.

⁸ А кад би у вече, рече господар од винограда к приставу свом: Дозови посленике и подај им плату почевши од последњих до првих.

⁹ И дошавши који су у једанаести сат најмљени примише по грош.

¹⁰ А кад дођоше први, мишљаху да ће више примити: И примише и они по грош.

¹¹ И примивши викаху на господара.

¹² Говорећи: Ови последњи један сат радише, и изједначи их с нама који смо се читав дан мучили и горели.

¹³ А он одговарајући рече једном од њих: Пријатељу! Ја теби не чиним криво; Ниси ли погодио са мном по грош?

¹⁴ Узми своје па иди; А ја хоћу и овом последњем да дам као и теби.

¹⁵ Или зар ја нисам властан у свом чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар?

¹⁶ Тако ће бити последњи први и први последњи; јер је много званих, а мало избраних.

¹ И опет поче учити код мора, и скупише се око Њега људи многи тако да мора ући у лађу, и седети на мору; а народ сав беше на земљи крај мора.

² И учаше их у причама много, и говораше им у науци својој:

³ Слушајте: ево изиђе сејач да сеје.

⁴ И кад сејаше, догоди се да једно паде украј пута, и дођоше птице и позобаше га.

⁵ А друго паде на каменито место где не беше много земље; и одмах изниче; јер не беше у дубину земље:

⁶ А кад обасја сунце, увену, и будући да немаше корена, усахну.

⁷ И друго паде у трње; и нарасте трње и удави га, и не донесе род.

⁸ И друго паде на земљу добру; и даваше род који је напредовао и растао и доносио по тридесет и по шездесет и по сто.

⁹ И рече: Ко има уши да чује нека чује.

¹⁰ А кад оста сам, запиташе Га који беху с Њим и са дванаесторицом за ову причу.

¹¹ И рече им: Вама је дано да знате тајне царства Божјег, а онима напољу све у причама бива;

¹² Да очима гледају и да не виде, и ушима слушају и да не разумеју; да се како не обрате и да им се не опросте греси.

¹³ И рече им: Зар не разумете ову причу? А како ћете све приче разумети?

¹⁴ Сејач реч сеје.

¹⁵ А оно су крај пута, где се сеје реч и кад је чују одмах дође сотона и отме реч посејану у срцима њиховим.

¹⁶ Тако су и оно што се сеје на каменитим местима, који кад чују реч одмах је приме с радошћу;

¹⁷ Али немају корена у себи, него су непостојани, па кад буде до невоље или их потерају речи ради, одмах се саблазне.

¹⁸ А оно су што се у трњу сеје који слушају реч,

¹⁹ Али бриге овог света и превара богатства и остале сласти уђу и загуше реч, и без рода остане.

²⁰ А оно су што се на доброј земљи сеје који слушају реч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто.

²¹ И говораше им: Еда ли се свећа ужиже да се метне под суд или под одар? А не да се на свећњак метне?

²² Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити има шта сакривено што неће изаћи на видело.

²³ Ако има ко уши да чује нека чује.

²⁴ И говораше им: Памтите шта чујете: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити и дометнуће се вама који слушате.

²⁵ Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.

²⁶ И говораше им: Тако је царство Божје као човек кад баци семе у земљу;

²⁷ И спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да не зна он.

²⁸ Јер земља сама од себе најпре донесе траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу.

²⁹ А кад сазре род, одмах пошаље срп; јер наста жетва.

³⁰ И говораше: Какво ћемо казати да је царство Божје? Или у каквој ћемо га причи исказати?

³¹ Оно је као зрно горушичино које кад се посеје у земљу мање је од свих семена на земљи;

³² А кад се посеје, узрасте и буде веће од свег поврћа, и пусти гране велике да могу у његовом хладу птице небеске живети.

³³ И таквим многим причама казиваше им реч, колико могаху слушати.

³⁴ А без прича не говораше им ни речи. А ученицима посебно казиваше све.

³⁵ И рече им онај дан увече: Хајдемо на оне стране.

³⁶ И отпустивши народ узеше Га како беше у лађи; а и друге лађе беху с Њим.

³⁷ И постаде велика олуја; и валови тако заливаху у лађу да се већ напуни.

³⁸ А Он на крми спаваше на узглављу; и пробудише Га, и рекоше Му: Учитељу! Зар Ти не мариш што гинемо?

³⁹ И уставши запрети ветру, и рече мору: Ћути, престани. И утоли ветар, и постаде тишина велика.

⁴⁰ И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вере.

⁴¹ И уплашише се врло, и говораху један другом: Ко је Овај, дакле, да Га и ветар и море слушају?