← Вести Цариградска васељенска патријаршија

Рођење Богородице: Филипљанима 2:5–11превод

7. септембар 2026. · 1 мин читања

Апостолско штиво Филипљанима 2,5–11, које се чита током Литургије на празник Рођења Пресвете Богородице, чини једну од христолошких химни Новог Завета. Апостол Павле не представља само морални пример смирења, већ открива тајну оваплоћеног Сина и Речи Божије. Црква одређује овај одељак за празник рођења Панагије, јер се у њеној личности у историји почиње припремати тајна божанске икономије: долазак Бога у свет Оваплоћењем.

Павле почиње саветом: „Нека у вама буде овај ум који је био и у Христу Исусу. Ум Христов је центар хришћанског живота. Ово није обична имитација спољашњег понашања, већ унутрашња трансформација људске личности. Верник је позван да стекне смеран, пожртвован ум, послушан вољи Божијој. Понизност, дакле, није ни друштвена слабост ни психолошка инфериорност; то је начин постојања који открива праву љубав.

Христос, „који је у обличју Божијем“, је прави Бог. Ова фраза објављује вечно божанство Сина. Он није постао Бог после Васкрсења, нити је…

Извор: Site: Μητρόπολις Χονγκ Κονγκ · Прочитајте целу вест →

⚑ Пријави

💬 Коментари (4) 🌐 Прикажи оригинал

Xenia Davis

Та реченица о томе да Христов ум није само копирање спољашњег понашања, већ унутрашња трансформација заиста ме је задржала. Наш директор хора је рекао нешто слично прошле недеље када смо вежбали химне за гозбу — лако је споља изгледати скромно, али је теже дозволити да промени начин на који заправо размишљате. Хвала што сте објаснили зашто ово читање тако јасно одговара Рођењу Богородице.

Timothy King

Да, и мене је погодио онај део о томе да је Христов ум унутрашња трансформација уместо да само копира спољашње ствари. Наш директор хора је тако нешто поменуо прошле недеље, и то ме тера на размишљање колико често себе ухватим како се понашам скромно у цркви, али моје мисли су и даље свуда. Поента чланка о понизности као стварном начину постојања, а не слабости, је нешто што ћу жвакати док будем припремао кафу за нашу групу ове недеље.

Юрій Мороз

Тај тренутак о „уму Христовом“ као унутрашњој промени, а не само спољашњем понашању, дирнуо ме је. Читао сам ово јуче уз кафу пре посла и помислио како често мирно седиш на пецању, а планови ти се још врте у глави. И овде је неопходно да се и мисли покоравају. Питам се како то у себи утјеловљујете радним данима?

Xenia Bennett

Та реченица о Христовом уму заиста пресеца недељну јутарњу представу, зар не? Ухватила сам себе како радим исту ствар у хору - лепо певам одговоре док ми глава још увек понавља јучерашњу расправу са мојим мужем. Припрема кафе звучи као добро место за вежбање; можда би следећи пут када будеш одмеравао терене могао тихо да се помолиш „нека овај ум буде у мени“. Како вам је то падало откако је директор то изнео?

Пријавите се да учествујете у разговору →