Прот. Дионисије Дунајевски. Стрела у тишини: где је боравио авва Силуан када је горела његова келијапревод

Сунце је залазило, бојећи суве стене пустиње Скита у гримиз. Авва Силуан је стајао у својој келији, сазиданој од грубог, нетесаног камења. Руке су му биле укрштене на грудима, очи су му биле затворене, а ум му је био потпуно потопљен у тајну молитву. За њега у тај час није било ни земље под ногама ни загушљиве вечерње жеге – стајала је душа старца пред Престолом Цара Славе.

Изненада је тишину пре заласка сунца прекинуо махнит, дивљи плач. Иза дина, дижући облаке прашине, изјури хорда номадских Маура. Упадали су у беспомоћна пребивалишта, не штедећи никога на свом путу. Чуо се тутњава ломљених врата, шум гвожђа и уплашени крици младих новака који су бежали да спасу живот.

Један од варвара, са исуканим закривљеним мачем и бакљом у руци, утрчао је у келију авве Силуана. Номад је очекивао да види старца обузетог ужасом, како моли за милост или покушава да сакрије оскудне манастирске посуде.

Али старац се није ни померио.

Стајао је на средини ћелије, усправан и непомичан, као статуа од древног базалта. Његово дисање било је равномерно и тихо. Побеснели Мавар, вичући, замахне мачем преко главе праведника, али сечиво заустави за длаку његове седе косе...