Прот. Дионисије Дунајевски. Поштовање је трепет душе пред вратима рајапревод

Понизна душа, стојећи на граници светова, смрзава се у светом страхопоштовању, схватајући да улазак у Рај није заслуга, већ чудо од милости. Ову истину сведочио је велики подвижник авва Сисој целим својим животом и самом смрћу.

У далекој пустињи, у скромној ћелији окруженој тихим песком, лежао је на самрти. Около су се окупили ученици – браћа, за које је старац био живи пример светости: човек који је деценијама исцрпљивао своје тело постом, проводио ноћи у молитви, и чијим су се рукама чинила чудеса. Само једном његовом речју – „Устани и изађи“ – мртви младић је васкрсао. Са зебњом и болом у срцу чекали су последњи тренутак, не усуђујући се да прекину тишину која је владала у келији.

Одједном се догодило нешто невероватно: лице старца засијало је као излазеће сунце, обасјавши све око себе неземаљском светлошћу. Ученици су се укочили – чинило им се као да су се зидови ћелије растворили, а само Небо је ушло у скучени простор.

- Оче, шта видиш? – једва чујно прошапута један од браће.

„Пречасни Антоније Велики је дошао код мене“, одговори Сисои тихо.

Неколико тренутака касније лице му се још јаче осветли.

„Сада видим лица пророка...“ рекао је.

И после кратког времена...