Када сећање постане наслеђепревод

Митрополита Флоринског, Преспанског и Јордаја Иринеја 3. септембар за мене није једноставан датум. У мени се буди сећања, носталгија и дубока захвалност према особи која је обележила мој црквени и лични пут. Црква поштује Светомученика Антима, Епископа Никомидијског, а сећање се скоро несвесно враћа на мог блаженопочившег првог Старца, митрополита солунског, Антима из Александрупоља. Понекад је, на такав дан, Епископија била испуњена молитвама. Данас је жеља постала молитва, обраћање комеморација, а сећање извор захвалности. Павле, апостол народа, прикладно то помиње: „Сећајте се својих пастира“¹.

Има, заиста, људи који једноставно не остају у сећању. Они постају мерило нашег сопственог курса.

Враћајући се у прошлост, поново га видим у Александруполису, где је од 1974. до 2004. године провео тридесет година плодне и разноврсне пастирске службе, а затим у Солуну, од 2004. до 2023. Четрдесет и девет година првосвештенства. Два епископска места, али једна непроменљива црквена савест.

Старац није видео Епископа као носиоца власти, већ као чувара заоставштине, као...