Лоан Схинепревод

Епископ Мелитини Максим

Говор о одломку из Јеванђеља Мат. (5:14-19)

У катакомбама није било лустера. Једна уљаница, уметнута у нишу ископану у помериту, а лица около миришу на влагу, хлеб, смрт. То је било све. Па ипак, нико не зна како, та слаба светлост се подигла на површину империје и пореметила њен сан. Прогонитељи су га тражили бакљама, али га нису нашли, јер је горео међу људима. Овај парадокс је трајао три века, године крви, а онда је под сандалама незнабожаца, без храма, без титуле, у тлу, Црква била учвршћена, као никада од тада.

Онда смо изашли из рупа. Отворили смо очи сунцу и прво на шта смо помислили било је да правимо блиставе храмове и мозаике и куполе које су парирале небу, а поред њих дворишта, канцеларије, протоколе. Постали смо, наравно, готово богом дани, стегнути са моћи. За нас је носила љубичасто, ми смо јој дали мир. Попут свиленог покривача, тешка, византијска величанственост ширила се над хришћанским заједницама, док је доле светско тровање деловало тихо, без журбе. И данас се нису променили...