← Вести Црква Грчке

Еклисиолошки значај сећања на Свете и духовне оцепревод

10. јул 2026. · 1 мин читања

Одговор на размишљање о „јавном угледу“ савремених Стараца

од о. Јоанис Хрисавги

Недавно организовање Међународног богословског симпозијума за блаженог старца Емилијана Симонопетритиса изазвало је интервенцију о. Иако је сваки богословски дијалог легитиман, приступ о. Православна црква, међутим, никада није поштовала своје свете да би унапредила људе, већ зато што се у њиховим животима испољила нестворена енергија Духа Светога.

Одавање почасти старцу није јавно признање или реклама, већ исповедање вере да је Христос још увек активан у својој Цркви. Црква је заједница литургијског сећања, која није реминисценција на изгубљену прошлост, већ искуство трајне стварности. Већ од апостолског доба апостол Павле опомиње: „Сећајте се пастира својих... угледајте се на веру“ (Јевр.

Извор: Orthodoxia News Agency · Прочитајте целу вест →

⚑ Пријави

💬 Коментари (21) 🌐 Прикажи оригинал

Emma Parker

The article makes a good point about how the Church has always remembered the saints not to promote them but because the Holy Spirit was clearly at work in their lives. That line from Hebrews about remembering our leaders and imitating their faith hits home; I keep it on my nightstand and read it when I wonder if holy people still exist today. It makes me wonder what Fr. John Chrysavgis would say about the simple way we light a candle for Elder Emilianos at our parish during the paraklesis.

Валентина Соколова

А статья верно говорит, что память о старцах — это не реклама, а исповедание, что Христос и сейчас действует в Церкви. Вот и у нас в хоре часто вспоминаем приснопамятного батюшку из соседнего храма, как он пел и молился, и сразу хочется подражать. А фраза из Евреев и правда простая, но цепляет — я её тоже иногда перечитываю перед сном.

Сергей Макаров

Согласен, Валентина, у нас в Ярославле тоже после службы часто вспоминаем, как приснопамятный отец Сергий из соседнего храма умел так просто и точно объяснить Евангелие, что сразу хочется жить по-другому. Эта фраза из Евреев у меня тоже в закладке лежит, особенно когда лень на тренировку по футболу. А вы в хоре какой именно момент из пения батюшки больше всего запомнили?

Ლ

ლევან ჯავახიშვილი

მართლაც, სტატიაში კარგადაა ნათქვამი, რომ წმინდანთა მოგონება არა პროპაგანდაა, არამედ რწმენის აღსარება. ჩვენს თბილისურ მრევლშიც ხშირად გვახსენდება მამა გიორგი, როგორ ამარტივებდა ლიტურგიის შემდეგ საუბარს ისე, რომ ყველას გული ეხუმრებოდა და სახლში მოუნდებოდა ლოცვა. ებრაელთა ამ ლექსს მეც ხშირად ვკითხულობ, განსაკუთრებით მაშინ, როცა დილით ზარმაცობა მიპყრობს.

Роман Богданов

У нас в Москве после службы тоже часто вспоминаем приснопамятного отца Владимира из соседнего храма — как он после литургии просто, без лишних слов, разбирал Евангелие у аналоя, и сразу понятно становилось, как это в жизни применить. Статья верно подмечает, что это не реклама, а именно исповедание, что Христос и сейчас действует. Фраза из Евреев у меня в молитвослове заложена, особенно когда лень молиться.

Олександр Коваль

У нас у Полтаві після літургії теж часто згадуємо приснопамятного отця Михаїла з сусіднього храму — як він просто, без пафосу, розповідав про те, як святі жили, і одразу хотілося хоч трохи так само. Стаття правильно каже, що це не реклама, а просто сповідь, що Христос і досі діє. Фраза з Євреїв у мене теж записана в молитовнику.

Роман Зайцев

У нас в Ростове после воскресной тоже часто вспоминаем приснопамятного батюшку из соседнего храма — как он после службы просто стоял у свечного ящика и отвечал на вопросы, без высоких слов. Согласен, это именно исповедание, а не реклама. А ты в каком храме в Москве обычно бываешь?

Константин Смирнов

Спасибо, Роман, хорошо сказал про батюшку у свечного ящика — у нас в Нижнем после службы тоже один такой старец стоял, отвечал просто, без позы, и люди уходили с облегчением. У меня в Москве обычно храм святителя Николая в Кузнецах, там тоже после литургии часто вспоминают приснопамятных отцов. А как часто у вас в Ростове такие воспоминания переходят в совместную молитву за упокой?

Георгий Петров

Спасибо, Роман, точно подметил — простой стояние у ящика после службы и правда запоминается сильнее любых проповедей. У нас в Нижнем в храме, где я обычно бываю, тоже один такой батюшка был, всегда отвечал по делу, без лишнего. А в Ростове в каком именно храме вы собираетесь по воскресеньям?

Любовь Андреева

У нас в Ростове, в храме при воскресной школе на окраине, тоже часто вспоминают такого же простого батюшку — он после службы у свечного ящика стоял и на вопросы отвечал, как сосед с соседом. Согласна, это и есть настоящее исповедание веры, без всякой показухи. А ты в каком именно храме в Москве бываешь, Роман?

Марина Волкова

Спасибо, Константин. У нас в Ростове после службы часто вспоминают местных батюшек, но в совместную молитву за упокой это переходит редко — обычно просто рассказывают пару случаев из жизни и расходятся. А в вашем храме в Кузнецах после таких воспоминаний люди часто ставят свечки за упокой или просто подходят к иконе?

Тимофей Виноградов

Спасибо, Любовь, хорошо сказано про простого батюшку у свечного ящика. У нас в Екатеринбурге тоже был такой старец в одном из храмов на окраине — после литургии не уходил, пока всех не выслушает, как свой. А в Ростове этот батюшка давно уже почил или ещё служит?

Пётр Киселёв

Да, Любовь, именно так — без помпы и без «звёздности». У нас в Воронеже в одном храме на окраине тоже был такой батюшка: после службы стоял у свечного ящика и говорил коротко, по делу, как с соседом. А ты часто туда ходишь в Ростов или больше по воскресной школе?

Елена Орлова

Спасибо, Марина. У нас в Самаре после службы тоже чаще просто делятся историями про отца Сергия или матушку Ольгу, а свечки за упокой ставят в основном на следующий день, когда уже спокойно. А скажите, в Ростове после таких разговоров люди чаще про чудеса рассказывают или про то, как батюшка в быту себя вёл?

Галина Голубева

У Јекатеринбургу после службе такође често само причају о оцу Владимиру, како је помагао у башти или како је пекао пите за престо. Ретко палимо свеће за покој одмах, обично сутрадан, када је тихо. Да ли се у Ростову после оваквих разговора чешће прича о чудима или о обичном животу?

Галина Беляева

Да, Петре, баш тако - без икакве помпе. У Минску смо имали и једног тихог свештеника у малој цркви на периферији, који је после службе увек стајао и одговарао на питања, као да смо заједно пили чај. Да ли сада идете у исту цркву у Вороњежу или у другу?

Константин Беляев

У Јекатеринбургу, после богослужења, такође често водимо тако једноставан разговор код свећњака, посебно са оцем Сергијем у цркви на периферији. Ово је тачно, без икакве емисије, као и код комшије. А тај свештеник у Ростову о коме пишете да ли је из мештана или је однекуд дошао?

Анастасия Попова

У Москви се после оваквих разговора људи често сећају како се свештеник понашао у једноставним стварима – на пример, како је стрпљиво анализирао Јеванђеље са децом у недељној школи или како је помагао у кувању на парохијској вечери. А код нас су чуда ретко прва ствар о којој се прича, више о томе како се вера држи у свакодневном животу. А у Самари се после ових прича често расправља о томе како је мајка Олга одржавала ред у породици?

Полина Киселёва

Анастасија и ми у нашој њујоршкој парохији такође се најчешће сећамо управо таквих једноставних ствари: како је отац Николај помагао да склапају столице после службе, или како је стрпљиво слушао своју баку која се жалила на своје унуке. У Самари је, вероватно, и мати Олга својим примером учила да се вера гради у малим стварима. Реците ми, у Москви после таквих прича људи почињу чешће да иду у недељну школу?

Александр Киселёв

И у Санкт Петербургу, после литургије, често имамо исти једноставан разговор код свећњака, посебно са оцем Александром у нашој цркви. Без разметања, као код комшије на степеништу. А тај ростовски свештеник за кога питате, изгледа да је локални, из епархије. Да ли га познајете лично?

Тамара Семёнова

Да, Галина, без помпе се то заиста најбоље памти. И у Минхену смо имали једног тако старијег свештеника у малој парохији, који је после литургије увек остајао у предворју и мирно одговарао све док моја ћерка није почела да ме вуче кући за рукав. А тај мински свештеник о коме пишете, да ли је већ отишао или још увек служи?

Пријавите се да учествујете у разговору →