Отац Ливиос: Отишао си, али нас ниси напустиопревод

„Кад си успавао свет, ниси умрла, Богородице...“

Каква чудна фраза.

Отишао си, али нас ниси напустио.

Можда зато што права љубав чини нешто што логика тешко разуме: претвара одсуство у други начин присуства.

Не волимо само оно што видимо и додирујемо. Постоје људи који су напустили наше животе, а ипак живе у нама више од људи које срећемо сваки дан.

Јер човек није само тело које је поред нас. То је веза. То је сећање. То је присуство у срцу другог.

А можда овде има нечег дубоко грчког. Наш народ није научио Богородицу као теолошки појам. Он јој је направио везу. Говорио јој је као да разговара са својом мајком. Палио јој је свеће, доносио јој храну, плакао пред њеним ликом, а у тешким временима није изговорио богословску реченицу.

Рекао је две речи: „Света Маријо…“

А можда ово „моје“ крије читаву теологију.

Јер то значи: имам где да припадам. Постоји неко ко још може да ми стане.

Богородица није напустила свет управо зато што није престала да буде повезана са њим.

Зато је близак уплаканој мајци, болеснику који се плаши, оном који остаје до касно сам, ...