Где се чини да се све завршавапревод

Његово Високопреосвештенство Митрополит Флориски, Преспански и Еордајски Господин Иринеје Г

Постоје празници који нам не дозвољавају да останемо само у сећању на неки догађај. Позивају нас да погледамо дубље у свој живот и да станемо пред Бога са оним што нас оптерећује, плаши и често превазилази. Један такав празник је Воздвижење Часног и Живописног Крста. Црква у средиште свог богослужења поставља тачку Христове жртве и позива нас не само да јој се поклонимо, већ и да у њој препознамо наду сопственог живота.

Има тренутака када се све нагло промени. Телефонски позив, вест, болест, неуспех, губитак могу за неколико минута да преокрену оно што смо узимали здраво за готово. И онда се готово спонтано поставља питање: „Зашто?“. Зашто би се ово десило? Зашто сада? Зашто мени? 14. септембра Црква нам не нуди лак одговор. Не гламуризира бол нити тражи од нас да се претварамо да не боли. Али он подиже пред нас Часни и Животворни Крст и подсећа нас да ни усред искушења човек не остаје без присуства Божијег и без наде.

Крст је некада био симбол осуде и…