Савремени свеци и богословска непогрешивост: разлика између светости, каризама и догматског ауторитета Црквепревод

Љубав православних верника према савременим светињама један је од најутешнијих знакова живота Цркве последњих деценија. Свети Пајсије Атонски, Свети Порфирије Кавсокаливски, Свети Јаков Цаликис, Свети Софроније Есексски и многе друге просвећене личности су за многе људе постали живи доказ да светост не припада само далекој прошлости. Благодат Божија наставља да делује у Цркви: преображава људе, теши их, исцељује и води ка покајању.

Ипак, поштовање светих захтева и теолошко разлучивање. Увек постоји опасност да се поштовање претвори у некритичку употребу њихових речи. Често видимо да се верници позивају на савремене свеце и старешине да би „затворили“ сваку дискусију: „Светац је то рекао, па то решава“. На тај начин, међутим, светитељу се престаје приступати као члану Тела Цркве и претвара се, готово несвесно, у индивидуални центар власти. Тада настаје озбиљна забуна: светост се поистовећује са општом личном непогрешивом.

Православна црква не познаје такво схватање. Светитељи су пријатељи Божији, носиоци благодати, узори…