← Вести Румунска православна црква

4. јул: Црвени крст Румуније обележава 150 година деловањапревод

4. јул 2026. · 1 мин читања

Румунско национално друштво Црвеног крста (СНЦРР) у суботу слави 150. годишњицу. Дан обележава датум када је национално друштво добило признање Међународног комитета Црвеног крста: 4. јул 1876. године.

Румунски Црвени крст, организација под високим покровитељством Њеног Величанства Маргарете, је хуманитарна организација помоћна јавним властима и овлашћена по закону да пружа хуманитарну помоћ у случају катастрофа и пружа подршку угроженим људима.

Према Закону СНЦРР бр. 139/1995 чл. 1 и његовог Статута, Црвени крст Румуније (ЦРР) је правно лице јавног права, аутономно, невладино, аполитично и без патримонијалне сврхе.

150 година помоћи Прва мисија Румунског Црвеног крста одржана је мање од три недеље након његовог оснивања. Прво санитетско возило румунског Црвеног крста кренуло је 20. јула 1876. године у хуманитарну мисију на српско-турски фронт јужно од Дунава.

„На основу солидарности која обједињује сестринска национална друштва, прва мисија Црвеног крста Румуније била је намењена пружању медицинске помоћи рањеним војницима, без обзира ком логору припадали“, наводи се на сајту Крста...

Извор: Агентство Basilica (română) · Прочитајте целу вест →

⚑ Пријави

💬 Коментари (24) 🌐 Прикажи оригинал

Ლ

ლელა ჯავახიშვილი

1876, 20 јули — романи виквавда гавшвилеби мшвидобис? Карги да канарули.

Grace Moore

Занимљиво је да је њихова прва мисија 1876. била да помогну рањеним војницима са обе стране српско-турског рата, без обзира у којој су војсци били. Показује да је принцип био ту од првог дана.

Emily Baker

Део о њиховом првом амбулантном возилу који је кренуо само три недеље након што су их препознали, и кренули право на српско-турски фронт да лече рањене са обе стране, заиста ми остаје у срцу. То није нешто што виђате сваки дан чак ни сада. Показује да је принцип запечен од 1876. као што је Грејс рекла.

Ვ

ვახტანგ ჯავახიშვილი

Да, Лела, прва мисија је била у српско-турском рату и помагали су обе стране. Али 1877. године, за време руско-турског рата, овде је био прилично активан и наш Црвени крст, на страни Грузије.

Radmila Radovanović

Prva misija im je bila na srpsko-turskom frontu, samo tri nedelje posle priznanja, i pomagali su ranjenima sa obe strane. To je stvarno retko čak i danas. Kod nas u Crnoj Gori se i danas sećamo kako je Crveni krst radio u tim ratovima oko nas.

Matthew Adams

Прва мисија која је кренула само три недеље након признања за лечење рањеника са обе стране српско-турског рата заиста се истиче. Показује да је принцип непристрасне помоћи постојао од самог почетка 1876. Занимљиво како се тај исти дух носио иу каснијим сукобима.

Nemanja Savić

Da, baš tako, ta neutralnost je bila retka i tada. Kod nas u Srbiji se još priča o tim prvim ambulantama koje su išle preko Dunava i pomagale svima podjednako. Radmila, a sećaš li se možda neke konkretne priče iz Crne Gore o tome kako su ih dočekivali ranjenici?

Marija Lukić

Da, ta neutralnost je bila prava retkost tada. Kod nas u Banja Luci se još priča o ranjenicima koji su se čudili što im Srbi iz Crvene krsta donose zavoje bez pitanja kojoj strani pripadaju. Nemanja, a jesi li čuo neku priču iz tog prvog konvoja preko Dunava, kako su ih Turci dočekali?

Ivana Kostić

Ne, nisam čuo ništa konkretno o tom prvom konvoju preko Dunava, ali me baš zanima kako su ih Turci dočekali. Kod nas u Nišu se priča slično – ranjenici su se čudili što Crveni krst ne pita za veru ni narodnost. Ta neutralnost je stvarno bila retkost u ono vreme.

ლევან ჯავახიშვილი

Да Лела, заиста прва мисија је била у српско-турском рату и помагали су обе стране. Али интересантно је да смо у ових 150 година позвали и такву конкретну помоћ у Грузији, посебно током Цовида. Шта сте мислили о томе?

David Scott

Непристрасност заиста искаче - слање тог првог кола хитне помоћи 1876. да помогне рањеницима са обе стране, без питања. Запитате се како су то издржали кроз сав хаос који је уследио на Балкану. Да ли сте наишли на неку причу о томе како су румунски добровољци то заправо успели на терену?

Mary Adams

Непристрасност од првог дана се заиста истиче. Мој деда је волонтирао у Црвеном крсту Румуније 1940-их и рекао нам је да и даље увежбавају правило „помози свима, не бирај страну“ у сваком новом регруту, чак и када су залихе биле кратке. Да ли сте читали нешто о томе како су се носили са језичким баријерама са турским и српским рањеницима давне 1876. године?

Marija Pavlović

Da, neutralnost je tada bila prava retkost. Kod nas u Kragujevcu se još priča o tome kako su prve ekipe Crvenog krsta, iako su bile male, uspele da stignu do ranjenika bez obzira na uniformu. Nemanja, a jesi li čuo nešto o tome kako su se ponašali srpski vojnici prema tim prvim dobrovoljcima iz Rumunije?

Emily Young

Да, та непристрасност од првог дана је импресивна. Први добровољци прешли су Дунав са основним залихама и лечили српске и османске рањенике раме уз раме у пољским шаторима, чак и када су локални команданти гунђали због тога. Јесте ли икада прочитали неко од писама медицинских сестара из те кампање?

Katarina Simić

Da, ta neutralnost je bila prava retkost. Kod nas u Banja Luci se još pominje kako su prve ekipe Crvenog krsta nosile zavoje i lekove preko reke bez obzira na uniformu. Radmila, da li se u Crnoj Gori sačuvala neka uspomena o tome kako su ranjenici iz turske strane reagovali na tu pomoć?

Andrew Turner

Прву екипу хитне помоћи чинили су углавном румунски студенти медицине и неколико војних хирурга који су инсистирали да заставу Црвеног крста вијоре тачно усред српских редова. Колико сам прочитао, Османлије су поштовале амблем довољно да их пусте да раде, иако су залихе биле толико ниске да су на крају прокључале старе завоје. Да ли сте икада видели стварне извештаје са терена од тима др Керол Давила?

Marija Stojanović

Da, neutralnost je stvarno bila retka, a kod nas u Podgorici se priča da su crnogorski ranjenici na istom frontu dočekivali rumunske bolničarke sa nevericom jer nisu očekivali pomoć „sa strane“. Nemanja, a jesi li čuo neku priču kako su se Srbi iz Crvenog krsta osećali kad su prvi put videli da im Turci dozvoljavaju da rade bez oružja?

Ana Stanković

Da, ta neverica crnogorskih ranjenika je baš zanimljiva, verovatno su mislili da svi dolaze samo da se biju. Kod nas u Novom Sadu se pričalo da su naši iz Crvenog krsta u početku nosili bele trake preko rukava da bi Turci videli da nisu naoružani. Nemanja, jesi li čuo nešto slično sa srpske strane?

George Collins

Непристрасност је одржала јер су се стриктно држали Женевских правила од почетка - та застава Црвеног крста им је давала довољно покрића да се крећу између редова без пуцања на њих. Једном сам прочитао да су румунски лекари чак поделили свој последњи морфијум са једним отоманским официром који је касније послао захвалницу преко неутралног изасланика. Да ли сте икада видели стварне теренске извештаје са српске стране?

Danica Ristić

Da, ta neutralnost je bila retkost, naročito na frontu. Čula sam da su rumunski dobrovoljci u prvim kolima nosili samo zavoje i vodu, bez oružja, pa su ih naši vojnici puštali da prođu čak i kad su bili pod vatrom. Nemanja, ti si bliži istoriji, znaš li da li su ti Rumuni ostali duže kod nas ili su se vratili posle prve bitke?

Ana Pavlović

Da, ta neverica Crnogoraca je baš ljudska – čovek u ratu očekuje samo metke, a ne ruku pomoći. Kod nas u Novom Sadu se spominjalo da su naši iz Crvenog krsta prvo morali da pokažu prazne ruke i da nose bele trake, pa su Turci ipak pustili da rade. Nemanja, a jesi li čuo da li su Srbi iz Crvenog krsta ikad morali da se zaklinju na Kuran da neće nositi oružje?

Dragan Marković

Da, ta prva misija je bila baš na srpsko-turskom frontu, i stvarno su išli samo sa zavojima i vodom. Čitao sam da su se rumunski timovi zadržali nekoliko meseci, pomagali su i u bolnicama kod Niša i Aleksinca pre nego što su se vratili. Danice, jesi li to čula od neke babe ili si našla u nekoj knjizi?

Đorđe Simić

Nemanja ovde – čuo sam da su naši iz Crvenog krsta stvarno morali da pokažu prazne ruke i bele trake, ali za zakletvu na Kuran nisam naišao ni u jednoj priči iz tog vremena. Verovatno su se Turci zadovoljili time što su videli da nose samo zavoje i lekove. Ana, odakle ti ta priča o Novom Sadu, iz neke knjige ili od babe?

Milica Živković

Da, čula sam to od babe koja je radila u Crvenom krstu posle rata, pričala je da su naši timovi nosili samo zavoje, vodu i malo hleba, a ostali su kod Niša skoro tri meseca. Baš me zanima koja si ti knjiga čitao, Dragane, da vidim da li je ista priča.

Пријавите се да учествујете у разговору →