Реч Вера означава целокупну суштину исповедања вере, или оне најважније темеље на којима се она гради и учвршћује. Ово заправо није молитва, већ само констатација учења у шта, наравно, треба да верује сваки православни хришћанин. Ово је његова света заклетва пред Богом и Црквом, и свечана заклетва пред самим собом: да неће мењати до краја свог живота оно што је изложено у овом Символу вере. И као што је крст Символ нашег спасења, тако су и све тачке (или чланови) овог учења, које су потекле од Апостола и са прецизном дефиницијом, које су изнели Васељенски Сабори, Символ наше Свете Православне Вере.
Време и околности састављања овог Символа биле су следеће: Апостоли, примивши Духа Светога, нису одмах напустили Јерусалим, већ су дуго остали у њему (што се види из књиге дела њихових). Просвећени умом Духа Божијег, видели су да су се сада на њих полагале наде вазнесеног Спаситеља, и да, рођени од Духа, они, као прворођени Христови, морају најпре у Јерусалиму пролити светлост Његових истина, а затим пронети речи вечног живота по целој земљи, до краја васељене! И зато, после убиства архиђакона Стефана, када је избијање гоњења хришћана натерало многе вернике да побегну из Јерусалима, апостоли, као верни чувари дома Господњег, неустрашиво су остали овде, радећи на спасавању племена Израиљевих.
Али када је ово прогонство, које је трајало неколико година, коначно достигло тачку помаме, у којој је цар Ирод посекао главу Јакову, брату Божијем, затворио Петра и хтео да и њега погуби, тада су апостоли, по благослову Мајке Божије, решили да на неко време напусте Јерусалим и решили да предложе ко ће међу собом да баци жреб. Пре него што је то остварено, они су, вођени Духом Светим, саставили Символ вере, као услов међу собом, да би могли да проповедају исто свима и свакоме свуда, и кроз то сложно усађују веру Христову.
После овог Апостолског Сабора, одакле је и настала ова Света догма, она је касније, по апостолском учењу, свечано изложена и допуњена на прва два Васељенска Сабора, које је хришћанска Црква, од првих времена свог постојања, окупљала у посебним приликама, како да би разобличавала лажне учитеље, тако и да би разрешила сумње и потврдила. Названи су васељенским зато што је окупљање хришћанских пастира и учитеља Цркве на њима било, по могућности, из целе васељене, и што се њихове дефиниције, као запечаћене за вернике Свеизграђујућим Духом Божијим, свето и непроменљиво поштују у хришћанској Цркви широм васељене.
Символ вере је подељен на 12 чланова, што је – да се зна чврсто напамет, да у потпуности разуме њихов смисао и да их чуло и пажљиво изговара, ујутру и увече – дужност је сваког православног хришћанина. То нам усађује Света Црква, по чијим прописима се Символ вере чита у свакодневним службама: како на Поноћној служби, односно одмах по буђењу из сна, тако и на Сабрању, односно одласку на спавање. Тиме она, такорећи, заповеда хришћанима да сваки од њих свој дан почиње и завршава строго проверавајући себе: да ли је сачувао, у свој чистоти и потпуности, ове свете темеље своје Свете вере?
Ево презентације и значења овог великог Симбола:
1. члан. Верујем у Једног Бога, Оца, Свемогућег. Творац неба и земље, свима видљив и невидљив.
Смисао овога је да сећање на речи Спаситеља који је рекао Ап. Тома: Благо онима који не видеше, а верују! (Јн. 20, 29), сваки православни хришћанин као да у души говори: ја непоколебљиво верујем и исповедам, иако не видех Бога телесним очима, да Он постоји, и да ово Свевишње биће, будући нераздвојно Једно, садржи три лица; Боже Отац, Бог Син и Бог Дух Свети! Да Он управља свиме на свету, садржи све у својој вољи и моћи, и да је све што је мени видљиво, односно све што је живо на земљи и изнад земље, и све невидљиво што је у земљи, у води и у ваздуху – све је Он створио.
2. члан. И у Једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, Који је рођен од Оца пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, Оцу једносуштаственог, и од Њега све беше.
Смисао овде је следећи: сећајући се речи Спаситељевих изговорених ученицима, ја и Отац смо једно! (Јн. 8,29), као и прекор који је Он упутио Ап. Филипу: Ко је видео мене видео је Оца; како кажеш, покажи нам Оца? Зар не верујете да сам ја у Оцу и Отац у мени? (Јн. 14,9-10), – сваки православни хришћанин треба да каже у својој души ово: Верујем да је овај Син Божији, Лик и слава Бога Оца, нераздељива Ипостас Свете Тројице и Једног Господа, Исус Христос! Он се једини у целом свету родио, односно произашао из Бића Божијег, и од Њега је рођен (тј. постојао) пре свих векова, у беспочетној вечности, када није било рачунања времена и ничега у свету – видљивог и невидљивог, што Он Сам сведочи говорећи Својим ученицима: да је Отац пре света нашао љубав. 18:24). Као што Светлост долази од Светлости, тако је и Он, као Истинити Бог, дошао од Оца, Истинитог Бога! И да се Он, иако је рођен од Бога Оца и Бога Духа Светога, али са Њима сачињавајући једно несливено и нераздељиво Лице Божанске Тројице, родио на несхватљив начин по вољи Вечне Премудрости – али није створен као други људи!
Дакле, будући Бог Син и садржећи у себи Бога Оца и Бога Светога. Дух (што потврђује и сам Спаситељ говорећи ученицима о Духу Светом. Он ће Мене прославити, јер ће узети од Мојега, и објавиће вам Јн. 16, 14) – Он је, као Једносустан Оцу, Бог, којим је све створено и Њиме све постоји!
3. члан. Ради нас, човека и нашег спасења, који је с неба сишао, и оваплотио се од Духа Светога, и Марије Дјеве, и постао човек.
Смисао овога је следећи: сећање на обећања Божија палим прецима и старозаветним Праведницима; сећајући се пророчких прича које су много стотина година најављивале васељени о силаску Сина Божијег на земљу; најзад, сећајући се речи самога Спаситеља, који је рекао: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба: ко једе овај хлеб, живеће довека; Хлеб који ћу дати тело је моје које ћу дати за живот света! (Јн. 6, 51) – сваки православни хришћанин мора да каже ово: Верујем и свим срцем признајем да је Син Божији, Господ Исус Христос, да нас спасе од вечне осуде и смрти за грехе праотаца и наших, сишао с неба; и да би постао видљив људима, као невидљиви Бог, оваплотио се, примивши тело од Духа Светога и Марије Дјеве, од Које се родио истински човек, не престајући истовремено да буде Истинити Бог Сведржитељ, што је Он Сам потврдио у разговору са Никодимом, говорећи: Нико од Сина Човека није вазнео у Сина човека. Небо! (Јован 3:13).
4. члан. Разапета је за нас под Понтије Пилатом, и пострадала је и сахрањена.
Смисао овога је следећи: присећајући се следећих речи, истог разговора Спаситеља са Никодимом, где је рекао: И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да буде подигнут и Син човечији, да ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни... Јер није Бог послао Сина Свога у свет да суди свету, него да се спасе 14( 15 17), сваки православни хришћанин мора да понавља у својој души: Верујем и исповедам да је Господ Исус Христос, који није имао ни једног греха на себи, добровољно принео Себе као умиритељску жртву Правди Божијој за наше грехе; је разапет под Понтијским Пилатом (гувернером римског цара у Јудеји); Двоструко је страдао, и телом и духом, за слепило и окорелост људских срца, и најзад, уснувши у људском телу, био је сахрањен.
5. члан. И васкрсе трећег дана по Писму.