Овај део литургије је тако назван јер је у старини, за време њеног служења, катихумени и покајници, других вера, па и незнабожаца, смели да буду у предворју цркве и да ту остану све док ђакон не објави њихов одлазак.
Since the time of the primacy of the Church, this part has consisted of psalmody, readings of passages from both testaments and prayers for the final confirmation of the catechumens. In a mysterious meaning, it primarily depicts the deeds of the Son of God, done by Him for our salvation, from the time of His incarnation until His suffering. Почиње сећањем на Његово Рождество, наиме: црквена завеса се скида са царских двери, док оне још остају затворене; - this depicts that only the upper world (represented by the altar), and very few people from the world of the valley, had the opportunity to penetrate the great secret of the fulfillment of the Eternal Council, such as the Prophets and Patriarchs, the Blessed Virgin, Righteous Joseph, etc., and recognized the Son of God in the born Jesus, while others did not recognize the promised Messiah in Him. И зато, пре почетка служења овог дела Литургије, свештеник и ђакон, стојећи пред Св.
За време трпезе се побожно моле, призивајући Утешитеља-Духа Истине, који их може очистити од сваке прљавштине, и сећајући се Рождества Христовог, понављају анђелску песму Слава на висини Богу.
Затим ђакон, примивши благослов свештеника да у име свих верника принесе Господу поклоњење, оде од олтара до царских двери, и јавно понавља ову молбу речима: Благослови Учитељу! Тиме он осликава Пастире који су, заједно са анђелима појавши славу Божију, похитали у Витлејем да се поклоне Спаситељу. Свештеник на овај возглас одговара речима: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа итд., а свештенство, у име свих присутних, потврђује ове речи јеврејском речју Амин, што значи да буде тако.
Затим следи велика јектенија, у којој ђакон, испросивши све благослове и сећајући се заједничке и најближе Заступнице свих оних који се моле, Пречисте Дјеве, врши испуњење пребројаних молби и самих живота оних који моле у руке Христа Бога.
Свештеник завршава ову молитву речима: Јер Теби припада свака слава, част и богослужење итд, изражавајући њима да се све што се од Бога тражи ради славе Његове; јер исказати такву човекољубље грешницима и недостојнима само је дело које приличи самој Слави Божијој. Јасно то потврђује речју: Амин.
После велике јектеније долазе антифони, односно стихови чији је садржај или слављење и исповедање имена Божијег, или објашњење суштине празника који се празнује. Они су делом одабрани из догађаја Старог Завета, делом из јеванђељске историје, како би се јасније показало да се Онај о коме су пророци предвиђали већ појавио у свету. Антифони су подељени на три дела, одвојени један од другог малим јектенијама.
Пре јектеније другог дела пева се Тропар: Јединородни Син и Реч Божија, која је уведена још од времена несторијанске јереси, као догматско побијање речи овог лажног учитеља, који је настојао да докаже да се Богородица не треба звати Богородицом, него Мајком Христовом.
Речи овог тропара осликавају тренутак када се на крштењу Господњем зачуо глас са неба који сведочи да је ово љубљени Син. Један од Свете Тројице.
На крају трећег дела Антифона следи излаз са светим Јеванђељем, такозвани мали излаз. Она приказује почетак проповедања Исуса Христа; Свећа представљена Јеванђељу осликава и Христовог Претечу Јована и чињеницу да је учење Јеванђеља права светлост, која просветљује сваког човека који долази на свет. Ђакон, заставши на царским дверима, кличе: Опрости Премудрости! То значи да би они који се моле, слушајући радњу Литургије, разумели у себи скривену премудрост Божију у простоти духа и срца, и без икаквих сујетних помисли и сажаљења сујете. Узбуђени овим речима, присутни у лицу свештенства свечано изјављују: Дођите, поклонимо се и паднимо пред Христом. Затим се читају тропари у славу прослављених Светитеља, који приказују да им је Христос, после свог васкрсења, свима отворио двери раја.
After this, the priest, having blessed the deacon to perform the Trisagion hymn sung by the Angels, himself begins it with the words: For Holy is our God; Ђакон, приносећи молитву Богу за вернике, речима Господе! Спаси побожне, узбуђује их да певају анђеоску песму заувек и заувек. As a result, those present, having confirmed in the person of the clergy the words of this excitement with the cry of Amen, i.e., let it be, begin to sing: Holy God, adding to these Angelic words, the words of sinful humanity: have mercy on us, as necessary for those who await the mercy of God.
На крају тросветске химне, свештеник се уздиже на високо место, означавајући небески престо величанства Божијег, на коме Син Божији, седећи здесна Оца, управља свим световима; а ђакон виче из свег гласа! ишчекујући оне који се моле да долази време за читање апостолског учења, надахнутог Самим Христом изабраницима Његовим, које је послао да проповедају пред Његовим лицем; и зато свештеник, понављајући речи завета Свога о миру (Лк. 10, 6), обраћајући се присутнима, проглашава: мир свима! Чтец Апостола, захваливши му се у име присутних, изражава жељу за истим миром души слављеника; и зато он објављује духу твоме! После овога ђакон гласно изговара Премудрост! подстичући на тај начин пажљиво слушање да се чита, а свештенство, понављајући речи чтеца апостола, пева Прокимен, односно један од стихова псалма, прикладнији садржају Апостолске посланице, а затим, после другог возгласа ђакона: Премудрости! да видимо! — почиње читање Апостола.
Током њега ђакон кади на олтару и на онима који стоје уз њих, изражавајући тиме жељу да ови, силом безусловне вере у речи учења које слушају, као и у речи Светог Јеванђеља које следи, постану миомирис Христа Божијег. На крају читања Апостола, свештеник поучава чтеца миру, изражавајући то речима мир теби, а он, одговарајући уобичајеном жељом и твојим духом, узбуди свештенство на славу Божију певањем Алилуја.
Следи скидање са олтара и читање Јеванђеља пред царским дверима, чему претходе исти возгласи свештеника и ђакона, уз додатак речи: Опрости, Свето Еванђеље да чујемо (тј. пречиста срца). Ово читање осликава личну проповед Исуса Христа, током које је Он не само поучавао, него је чинио и добро (Дела ап. 10,38), па стога и на почетку овог читања и на крају, захвални верници певају: Слава Теби, Господе, слава Теби! Са завршетком читања Јеванђеља, свештеник силази са узвишице и, примивши Јеванђеље на царским дверима, одлази са њим на престо; the deacon, remaining at the place of reading, begins to pronounce a special litany.
На крају ове јектеније следи уклањање катихумена, јер се приближава време дарова, на које се они још нису удостојили да буду присутни; али им је пре одласка заповеђено да се најзад, овога пута, обрате са молитвом за себе Господу, и за то ђакон проглашава: Помолите се катихумена Господњег за себе! а истовремено се позивају верници да своје молитве придруже својој како би их Господ помиловао; објавио их речју истине и придружио својој католичкој и апостолској цркви. На крају ове молитве, ђакон, заповедајући катихуменима да приклоне главе пред Господом да добију благослов од Њега, објављује им време удаљења из храма, проглашавајући: Одступите од катихумена!
Ово представљање катихумена из цркве, по Симеону Солунском, осликава крај света, када ће се, по речима самог Спаситеља, проповедати Јеванђеље о Царству по целој васељени као сведочанство свим народима – и тада ће доћи крај (Мт. 24,14). Тада ће Он седети на престолу своје славе; и сви ће се народи сабрати пред Њим, и Он ће их одвојити једне од других, као што пастир одваја овце од јараца (Матеј 25,31-33).
Стога Црква после Јеванђеља заповеда катихумени да напусте храм, остављајући у њему само верне.