Од спољашњих или спољашњих радњи које прате сваку православну молитву, главна је ствар: Крсно знамење. Још од времена апостола служи као видљиви знак да се хришћанин, почевши од молитве, свог духовног разговора са Богом, усуђује да то чини не због себе или личне заслуге, већ само у име Онога који је, растворивши рукопис људских грехова на крсту (Кол. 2, 13-14) и замоливши отворивши врата своме свету, шта год да отвори своме свету. Отац у моје име, Он ће вам га дати! (Јован 16:23).
Према статуту Свете Цркве, вршење овог крсног знака треба да буде следеће: за њега је одређена десна (или десна) рука, која обично означава снагу, част и предност (на основу упутства Светог Писма, говорећи: Христос седи здесна Оцу (Лк. 22, 69) (Лк. 22:69) с десне стране Његове“ (Матеј 25,31-34) итд. Прва три прста ове руке (палац, кажипрст и средњи) треба спојити на крајевима заједно, у знак сећања на сједињење Божанских лица Свете Тројице; а последња два прста (четврти и мали прст) су пресавијени заједно, лик Божије природе и притиснут на лик Божјег човека. постојао у оваплоћењу и савршени човек и Богом свемогућ.
Овакав распоред прстију руке да се на себи нанесе крсни знак треба сматрати истинитим и угодним Богу, јер су га сви древни Светитељи и праведници, који су сијали нетрулежношћу својих моштију, користили у својим молитвама и њиме, као симболичком заставом непроменљиве вере, отварали су врата Царства Божијег и били награђени вечном наградом.
Овако склопљених прстију, православни мора на себи да изврши знак крста на следећим местима тела и са следећим значењем: подижући руку на чело, као седиште ума, тиме означава да, препознајући и љубећи Бога свим својим умом, преузима обавезу да све своје мисли првенствено обрати ка Њему! Истовремено, он изговара речи „име Оца — чијом је мудрошћу све створено и све је садржано!“ Затим померајући руку на груди, као средиште људског тела, где куца главни мотор живота – срце, он тиме означава да, љубећи Бога свим срцем својим, све своје осећање и жеље предаје Њему с поштовањем! Истовремено, изговара речи Сина, из милосрђа и човекољубља, Који је на крсту узео све грехе света! И на крају, стављајући руку на његово десно и лево раме, као оруђе човекове телесне снаге и снаге, он тиме означава да ставља у службу Богу не само све силе душе и ума, већ и све органе своје телесне делатности! У исто време изговара речи Светога Духа.
Амин, призивајући свемогућу силу Његову да посвети ова рамена за чврсто ношење земаљског крста на њима, у испуњење речи Спаситељевих; ко хоће да иде за мном, одреци се себе, узми крст свој и иди за мном! (Мт. 16:24).
Велика је сила знака овог крста! – вели свети Нил сапутник, – када засени срце, чело и сл. делове, тада се уништи сва сила непријатеља, а зли демони са стрепњом беже од нас! (књига 3. слово 378) И ако Свето Писмо, указујући на победе извојеване у старозаветној Цркви спасоносним ликом крста, помиње да је његовим ликом у испруженим рукама Мојсијевим побеђен разорник Амалек и својом тајанственом силом, кроз лик из руку Исуса Навина, и самим сунцем је заустављена коначна сила: барјак по освећењу помирбеном крвљу Сина Божијег, који је телом Својим уништио непријатељство, укинувши закон заповести и наредбе, да би у себи створио једног новог човека од два, утврдивши мир, и у једном телу крстом измирио обоје са Богом, убивши на њему непријатељство! (Еф. 2:14–17). И зато Апостол додаје да је и једна Реч о крсту, за нас – оне који се спасавамо – сила Божија! (Кор.1:18).
И зато се неће ничим другим хвалити, осим крстом Господа нашег Исуса Христа, којим је мени свет разапет, а ја свету! (Гал.6:18).
Православна Црква нам указује на крсни знак као на оружје против демона, изражавајући пуну моћ крста речима молитве која нам је дата у славу: како нестаје дима, нека нестане, као што се восак топи пред огњем, тако нека гину демони за оне који љубе Бога и обележени су крсним знаком итд.
После засењавања себе знаком Крста Господњег, православни мора да се поклони Богу, изражавајући да његово тело, створено вољом Животодавца и које постоји по Његовој милости, такође мора благодарно да служи свом Створитељу.
Ови поклони се деле на мале, или појасне, и велике, или земаљске, изражавајући или степен захвалности за милост, или степен свести о својој грешности и најдубље понизности, или, коначно, степен крајње потребе за траженим добробитима. Осим тога, посебно значење има и приклањање главе током свештених обреда у Цркви, када Свештеник, тајно читајући молитву, моли Господа да милостиво погледа са неба на оне који су у синовском страху приклонили главе пред Њим и подари им све благослове које траже, а то је: скрушеност због пропасти човечанства у паду; као што приклањање главе, односно њено подизање, значи обнављање човечанства, даровано му у васкрсењу Прослављеног Богочовека!
Клечање и клањање изражавају у молитељу свест о својој грешности пред Богом и Његовој усрдној молитви за опроштај; а подједнако служе и као израз свести о својој безначајности пред Свемогућим Творцем и Провајдером, Кога, усудио се да увреди неиспуњавањем Његових заповести, треба у праху и смирењу молити за милост.