Оче наш, који си на небесима! Погледајте како је одмах охрабрио слушаоца и на самом почетку се сетио свих добрих дела Божијих! У ствари, онај који назива Бога Оцем већ овим именом исповеда и опроштење грехова, и ослобођење од казне, и оправдање, и освећење, и искупљење, и синовство, и наслеђе, и братство са Јединородним, и дар духа, јер онај ко није примио сва ова доброта не може назвати Богом Оцем. Дакле, Христос надахњује своје слушаоце на два начина: и достојанством онога што се зове, и величином користи које су примили.
Када говори на Небу, овом речју не затвара Бога на небу, него одвлачи молитеља са земље и смешта га у највише земље и у планинска насеља.
Даље, овим речима Он нас учи да се молимо за сву браћу. Он не каже: „Оче мој, који си на небесима“, него „Оче наш“, и тиме нам заповеда да се молимо за цео људски род и да никада не мислимо на своју корист, него се увек трудимо за добробит ближњег. И на тај начин уништава непријатељство, и обара гордост, и уништава завист, и уводи љубав – мајку свих добара; руши неједнакост људских послова и показује потпуну једнакост између краља и сиротиње, будући да сви имамо равноправно учешће у највишим и најпотребнијим стварима. Заиста, каква је штета од ниског сродства, када смо по небеском сродству сви уједињени и нико нема ништа више од другог: ни богат више од сиромаха, ни господар више од роба, ни газда више од потчињеног, ни цар више од ратника, ни филозоф, ни незналица више од варвара? Бог, који је свима подједнако удостојио да Себе назову Оцем, тиме је свима дао исту племенитост.
Дакле, поменувши ову племенитост, овај највиши дар, јединство части и љубави међу браћом, одвојивши слушаоце са земље и сместивши их на небо, да видимо за шта Исус коначно заповеда да се молимо. Наравно, називање Бога Оцем садржи довољно учење о свакој врлини: ко год Бога назива Оцем, и заједничким Оцем, мора нужно да живи тако да не буде недостојан ове племенитости и да покаже ревност равну дару. Међутим, Спаситељ се није задовољио овим именом, већ је додао и друге изреке.
Нека се свети име Твоје, каже Он. Не тражити ништа пред славом Оца Небеског, али све сматрати нижим од Његове хвале — то је молитва достојна онога који Бога назива Оцем! Нека буде свет значи нека се прослави. Бог има своју славу, пуну сваког величанства и никад се не мења. Али Спаситељ заповеда ономе који се моли да тражи да се Бог прослави нашим животом. О томе је раније рекао: Нека се светлост ваша засија пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16). А Серафими, прослављајући Бога, кличу: Света, Света, Света! (Иса.66:10). Дакле, нека буде свет значи нека се прослави. Даруј нам, као што нас Спаситељ учи да се молимо, да живимо тако чисто да кроз нас сви прослављају Тебе. Показати пред свима непорочан живот, тако да сваки од оних који га виде узноси хвалу Господу – то је знак савршене мудрости.
Нека дође твоје царство. И ове речи су прикладне за доброг сина, који се не везује за оно што је видљиво и не сматра садашње благослове за нешто велико, него се труди за Оца и жели будуће благослове. Таква молитва долази од добре савести и душе слободне од свега земаљског.
Апостол Павле је то желео сваки дан, због чега је рекао: ми сами, имајући првине Духа, уздишемо у себи, чекајући усиновљење, избављење тела нашег (Рим. 8, 23). Онај ко има такву љубав не може се ни поносити међу благодатима овога живота, нити очајавати међу тугама, него је, као онај који живи на небу, ослобођен и једне и друге крајности.
Нека буде воља Твоја како је на небу и на земљи. Видите ли прелепу везу? Прво је заповедио да се жели будућност и да се тежи отаџбини; али док се то не догоди, они који живе овде треба да покушају да воде живот који је својствен небеским. Човек мора желети, каже Он, небо и небеске ствари. Међутим, још пре него што је стигао на небо, Он нам је заповедио да земљу учинимо небом и, живећи на њој, да се у свему понашамо као да смо на небу, и да се о томе молимо Господу. Заиста, чињеница да живимо на земљи ни најмање нас не спречава да постигнемо савршенство небеских Сила. Али могуће је, чак и да живимо овде, да радимо све као да живимо на небу.
Дакле, смисао Спаситељевих речи је следећи: као што на небу све бива беспрекорно и не бива да се анђели у једном покоравају, а у другом не покоравају, него се у свему покоравају и покоравају (јер је речено: они који творе реч Његову моћни су у снази – Пс. 103, 20) – не као да половично учините вољу Своју, него да напола извршите вољу Своју.
Видите ли? – Христос нас је научио да се унизимо када је показао да врлина не зависи само од наше ревности, већ и од небеске благодати, а уједно је сваком од нас заповедио, током молитве, да се стара о васељени. Није рекао: „Нека буде воља Твоја у мени“ или „у нама“, него по целој земљи – то јест, да се уништи свака заблуда и да се усади истина, да се протера свака злоба и врати врлина, и да, тако, не буде разлике између неба и земље. Ако се то догоди, каже Он, онда се оно што је горе неће ни по чему разликовати од онога што је горе, иако су различити по својствима; тада ће нам земља показати друге анђеле.
Хлеб наш насушни дај нам данас. Шта је хлеб свагдашњи? Свакодневно. Пошто је Христос рекао: да буде воља Твоја као што је на небу и на земљи, и разговарао је са људима обученим у тело, који су потчињени неопходним законима природе и не могу имати анђелско бестрасност, онда, иако нам заповеда да испуњавамо заповести на исти начин као што их испуњавају анђели, Он се ипак спушта на слабост природе и чини се да тражим од тебе равноправан живот, без обзира на то тражим од тебе: бестрасност, јер твоја природа, која има нужну потребу за храном, то не дозвољава.”
Погледајте, међутим, како има много духовности у физичком! Спаситељ нам је заповедио да се молимо не за богатство, не за насладе, не за вредне одеће, ни за шта друго тако – него само за хлеб, и, штавише, за хлеб свагдашњи, да се не бисмо бринули за сутрашњи дан, због чега је додао: хлеб насушни, то јест хлеб свагдашњи. Он се није ни задовољио овом речју, него је онда додао још једну: дај нам је данас, да се не обузимамо бригом за дан који долази. У ствари, ако не знате да ли ћете видети сутра, зашто се онда мучите бригом о томе? Спаситељ је то заповедио даље у својој проповеди: „Не брините“, каже он, „за сутра (Матеј 6:34). Он жели да увек будемо опасани и надахнути вером и да не попуштамо природи више него што то од нас захтевају потребне потребе.
Даље, пошто се дешава да грешимо и после купе препорода (тј. Тајне Крштења. – Ком.), Спаситељ, желећи у овом случају да покаже Своју велику човекољубивост, заповеда нам да приступимо човекољубивом Богу са молитвом за опроштај сагрешења наших и кажемо ово: И опрости нам дугове наше, као што смо ми. Видиш ли бездан милости Божије? Након што је уклонио толика зла и после неописиво великог дара оправдања, Он поново почасти опроштењем оне који су сагрешили.<…>
Подсећајући нас на грехе, Он нас надахњује смирењем; заповедајући да пустимо друге, он у нама уништава мржњу, а обећавајући нам опроштај због тога, потврђује добре наде у нама и учи нас да размишљамо о неизрецивој љубави Божијој према човечанству.