Слику натприродног чуда представљала је пећина која носи росу; јер није спалила младиће које је примила, као што је огањ Божанства, материцу Дјеве, у коју је сишао. Зато тријумфално запевајмо: сва творевина нека благосиља Господа и узноси је у све векове.
Величај, душо моја, најчаснију и преславну од војске горе, Пречисту Дјево Маријо.
9. Чудну и славну тајну видим: небо је јазбина, престо херувима Дјеве, јасле су посуда, у којој леже несадрживи Христос Бог, Кога ми величамо на хвалу.
Згодније нам је да волимо, као да нам је пријатно са страхом, у тишини; за љубав, Дјево, незгодно је ткати дуге песме. Али, мајко, дај ми снаге, док год има воље.
Видим изузетну и несхватљиву мистерију: пећина је небо; Девица је престо Херувима; јасле су посуда у којој се налази несадрживи Христос Бог. Ми Га славимо и величамо.
Било би нам згодније да ћутимо, јер нас то не излаже страху; С љубављу према Теби, Дево, није лако компоновати складно компоноване песме. Ипак, мајко, дај нам снаге колико имамо ревности.
Стицхера.
Данас се Христос у Витлејему рађа од Дјеве: данас почиње Безпочетни, и оваплоћује се Реч: радују се силе небеске, и радују се земља и људи: волухарице приносе дарове Учитељу: пастир се чуди Рођеноме. Непрестано кличемо: слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља.
Прокимен на литургији.
Нека Ти се поклони сва земља и Теби пева, и пева имену Твоме, Свевишњи (Пс. 65,4).
Тријумф овог празника је за Руску Цркву отежан успоменом на избављење наше отаџбине од Гала (Француза) и са њима 20 језика (народа) 1812. године. После литургије служи се благодарење, које се завршава оглашењем вишегодишњег цара цара, беспокојног цара Александра и В. И.