Реч Проскомедија заправо значи дар или принос, али овде још не значи потпуно приношење дарова на жртву Богу, већ само њихову претходну припрему за овај принос.
У давна времена су сви верници, не искључујући цареве, идући да слушају литургију, обично са собом доносили хлеб и вино као принос, као видове одређене за свештене обреде, али као и за вршење Светих Тајни захтевао се само хлеб, а многи су се доносили, затим, изабравши најбоље од њих, за вађење остатка вина, коришћени су само ламб, као што су и остали, т. трпеза установљена после литургије, током које се племићи и богаташи оба пола нису стидели да служе сиромашној браћи. – То је учињено на основу тога што су хлеб и вино који се користе у Проскомидији, као материјал за припрему Светих Тајни, остали до времена када је требало да се преобразе у тело и крв Христову – само хлеб и вино, односно слике приноса или дара Богу.
Радње Проскомедије осликавају и Рождество Христово (звезда, поклоњење мудраца, итд.) и Његово касније страдање; због чега се на ове догађаје односе они који се читају током њеног Пророчанства, предсказања итд.
Да би започео Проскомидију, свештеник се прво припрема овако: моли се пред Царским дверима; примењен на слике Спаситеља и Богородице; сагиње главу пред Господом, тражећи да му се одозго спусти благодат да изврши Велику Тајну; тражи од присутних опроштај сагрешења и њихове молитве за њега, а по уласку у олтар три пута се клања пред Светом Трпезом (престолом), целива Јеванђеље, које приказује Самог Христа и Трпезу као престо Његовог господства. Затим се облачи у свештене одежде, што значи да када почне да врши Свету Тајну, он се очигледно одваја од других људи, као слуга Божији, и потпуно се посвећује служби Божијој. На крају пере руке у знак духовног умивања, чистећи га од сваке световне прљавштине, а затим приступа олтару, изговарајући тропар Великог петка, као исповедање истинских страдања Христових и њихових благословених плодова у делу искупљења.
Узимајући једну од пет просфора, и начинивши на њој копију знака крста са троструким изговором речи: у спомен Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, он је обрезује на све четири стране, говорећи уз сваки препис пророчке изреке: Као овца на крст на клање итд. сачињава Јагње, ставља га на Патен и сече га попречно, пробијајући копљем десну страну Јагњета.
Све ове радње истовремено осликавају и Рођење и Смрт Спаситеља, јер је Његово Рођење већ било припрема за смрт за грехе света. Самим тим и сам олтар, на коме се припремају дарови за време Проскомидије, има различита значења: у односу на Божић, обележава јаслице; Што се тиче смрти, она приказује Голготу.
Припремивши Јагње, свештеник узима другу просфору и из ње вади део у част и спомен Пресвете Богородице, молећи је да Њеним молитвама Господ прими ову жртву и овај део ставља на патену са десне стране Јагњета. Из треће просфоре се вади 9 делова, у част: Претеча, Пророка, Апостола, Светих, Мученика и Мученика, Светих Ненајамника и Свих Светих, као и у част Светог Јована Златоустог, или Василија Великог, у зависности од тога чија се литургија служи. Од четврте просфоре узима се део на добро: Синода и духовне јерархије, владара и царског дома и свих православних хришћана. И на крају – од петог – за покој свих умрлих у вери. Кроз то се Јагње, заваљено на патену усред свих извађених делова, појављује, такорећи, окружено читавом војском неба и земље.
После тога, свештеник, узевши звезду и намирисавши је над кадионицом, ставља је на патену на врх дарова, тако да приказује звезду која стоји над јаслицама, а затим и патену са звездом и путир покрије посебним поклопцима (такође миришљавим) и на оба ставља такозвани ваздух. Уз све то он осликава да је Божанска сила оваплоћеног Спаситеља, иако је била скривена под одеждама тела пре времена сведочења о Њему гласом са Неба, ипак постојала у Њему постојано и неотуђиво.
Услед тога свештеник при овим покривањима изговара речи: Господ се зацарио лепотом, лепотом се обукао итд.
Припремивши дарове на овај начин, свештеник их три пута са страхопоштовањем кади, приказујући тако богослужење и дарове Новорођеном Спаситељу од мудраца, који су донели миро и тамјан; као и оне постхумне ароме које су донете на гроб мироносице.
После свега овога свештеник изговара молитву, која чини главни смисао Проскомидије или приношења дарова на жртву Богу, у којој моли Бога Оца, који је верницима дао Небески Хлеб – Сина Свога – да једу, да благослови ове принесене дарове и прими их у свој Пренебески олтар.
Затим следи отпуст, односно завршетак овог дела богослужења, током које ђакон кади у олтару и по целој цркви, означавајући да се благодат Духа Светога са вером тајанствено излива на све присутне и да је Господ спреман да прихвати њихове молитве, као кадионица пред Њим.
За време проскомидије у олтару се читају часови (3. и 6.) на певници, који се састоје од неких дирљивих псалама проречених о Спаситељу и молитава о Њему, Пресветој Богородици и Светитељима тога дана. Пажљиво слушање овог читања може послужити као најбоље средство припреме за расположење душе сваког верника за одговарајућу пажњу и поштовање за време Тајне Божанствене Литургије; и, као што су древне речи Пророка припремале веру људи у долазећег Искупитеља, тако припремају осећања оних који се моле за созерцање велике Тајне бескрвне жртве! А да је ова припрема неопходна, у то нас уверавају речи угодника Божијег, који је рекао: „Пре него што се помолиш, припреми се и не буди као човек који куша Господа“ (Сир. 18, 23).
Ова молитва је добила назив часова по томе што је по правилима Светих Апостола (књига 8, глава 34;, требало да се моли: ујутру (тј. у 1. час дана); у трећи час дана; у шести; у девети, увече и у време прастарог певања (прво запевак). Хришћани и до данас се придржавају пустињских становника, који, поред тога, чак и у средњем времену, између ових молитви, читају одговарајуће псалме, што се назива међучасом, али пошто мирјани, због својих друштвених обавеза, нису могли да испуне ово у целости, Црква је одлучила: Први час треба додати на Јутрење, завршавајући се са зором. а девети – пред вечерње.
Уочи дана Рождества Христовог и Богојављења, ови Часови се називају Царским, јер се њиховом садржају додаје свечани изговор детаљне Краљевске титуле и проглашавају се много година Владару и целом Краљевском дому.