„Све што се каже или чини на проскомедији, а то само наговештава Христову смрт“, каже Ник. Кавасиље је само знак и слика: хлеб остаје хлеб, а вино остаје вино, и треба их примити као дар Богу. (Види: објашњење Литургије, глава КСИ).
Аве. Бењамин. Видите Н. таблету, страна 94.
Ово и слична двојна значења предмета и радњи током проскомидије позајмљена су из упутстава светог патријарха Германа, смештених у његовом „Тајном виђењу црквених ствари“.
Види ранг Божанстава. Литургија И. Златоуста, стр. 53.
У Цариграду се овим данима придружило и предвечерје Великог петка. (В. Куроплата, о обредима велике Цркве и Двора, 6. и 13. поглавље).
Реч катихумен потиче од грчког глагола κατπχεω – најављујем, или учим учење живим гласом, усмено. Тако је било за време апостола, који су јавно проповедали науку Христову: сви који су били убеђени од њега и изјавили жељу да приме свето крштење, до времена његовог свршетка, када су се за њега припремали, називани су катихуменима.
Стога је катихуменска Литургија имала други назив: „Заједничке молитве“.
Види Ницк. Кавас. Објашњење Литургије, гл. 15.
Антифони за време Архијерејског богослужења певају се у обе певнице, по лику Анђела, које је Игњатије Богоносац видео у откровењу, како поју Тројичног Бога на небесима.
Недељом и неким другим данима, уместо Антифона, читају се или певају 9 блаженстава које Господ спомиње у Својој беседи на гори, а на крају сваког од њих додају се речи благоразумног разбојника: Помени ме, Господе; а између њих се читају 3. и 6. песма канона. Ово последње је учињено зато што се по црквеном обреду Литургија мора служити у обичне дане између 3 и 6 часова по подне и након што се заврше молитве, које се зову 3. и 6. часова. (Видети књигу о наређењу православне цркве митрополита Гаврила, лист 30).
Настанак ове песме објашњава се у тумачењу молитве „Свети Боже“. У празничне дане: Рождество Христово, Богојављење, Лазарево и Велика субота, Васкрс и Тројичин дан, уместо трисветске песме певају: У Христа се крстите, Алилуја (тј. сви који се у име Христово крстише, обучени су у славу Христову) јер се у славу Христову облаче:27, главни Бог – у древним данима! Времена, катихумени су примили Свето Крштење, и ове речи су их подсетиле на учешће у слави Господњој и на одговорност преузимања имена хришћанина. На дан Воздвижења Крста Животворног уместо обе ове песме певају: Крсту Твоме клањамо се Владико итд.
изабран је свети Јован Златоусти. сл. 46.
Види Сим. Тхессал. о храму, гл. 73.
Види светог Јована Златоуста. у разговору у параболама. о блудном сину.
Дарин – потиче од грчке речи δορν – копље, а значи: пратити некога копљем, односно свечано, као што су у давна времена наоружани телохранитељи пратили Краљеве.
У древној Цркви у ово време поименце су се сећали оних од којих су примани приноси, односно оних у чије име и ради чијег спасења су донети, као и оних који су дали неки посебан прилог за цркву. Али пошто је велики број приноса отежавао навођење ових имена и превише успоравао службу, овај списак имена дародаваца је уврштен у Проскомедију, при чему се они памте по здрављу и миру; при вршењу Дарова ограничили су се на називе највише Световне и духовне јерархије и опште име свих православних хришћана. (Види Митрополит Гаврило, стр. 34).
У давна времена, после ових возгласа, сви хришћани који су се припремали за причешће целивали су једни друге у знак братске љубави и општег помирења; Сада овај побожни обред остаје само између свештеника у олтару, који, најпре целивавши патену, путир и престо, целивају један другог говорећи: Христос је међу нама, јесте и биће! Они који се моле у храму морају заменити ово целивање унутрашњим расположењем душе.
Види Св. Патр. Герман, у Н. Скризх., стр. 134.
Дела 2:2.
Лука 12:17.
Види Св. Патр. Герман у свом Тајном виђењу ствари Цркве.
Откр. 4:6–9.
Ор. С. Јох. Цхрис. Вол. Ја, хом. КСКСИ ет. КСКСИВ.
За време ових умилостивних молитава свештеника ђакон чита такозване диптихе, односно успомене. Ова реч потиче од древних Диптиха, или двостраних плоча, које су на једној страни садржале имена живих, обележених због здравља; а на другој страни мртви за покој.
По објашњењу светог Германа.
Плот. Литургичар И. Калив. Цх. 27, 32.
Делови извађени за спомен Светих, као и за здравље живих и за покој мртвих, стављају се у путир: ако има причасника, не заједно са части Јагњета, него после причешћа; јер њега, који представља лица смртника, не треба мешати са бесмртним телом Христовим, које једино треба да се причести вечним животом. У ту сврху преостали делови Јагњета се цепају на мале делове.
По правилу које је установио Свети Јован Златоусти, причешћујући се треба да имају укрштене руке на подлактицама, у знак срдачног смирења и страхопоштовања.
Види горе, Богородице Дјево, радуј се.
Видите Оче наш горе.
Види књигу. о вери чланова, питање 55.
52. правило каже: Током целог Великог поста, осим суботе, недеље и дана Благовести, нека се врши Пређеосвећена служба.
По овом основу примаоцима се дају и упаљене свеће на крштењу одојчета.
Осим што је од среде 3. недеље Великог поста, јектенији о катихуменима додата још једна јектенија о припремама за просвећење, односно о онима који, пошто су препознати као довољно припремљени да приме свето крштење, морају га примити у истом посту, и који због тога више не излазе из цркве, на вапај детецхацон, до поклича: изиђи напоље. ове јектеније о њима. Тако се наставља до Велике суботе, када се ова врста покајника обично крштава.
Узвишено место уређено у средини цркве за Епископску службу.
Грчке речи хора Исполети Деспота (Εις πολλα ετη Δεσποτα) значе: на многаја лета, Учитељу!
У ту сврху, на улазним вратима цркве постављани су лавабои или фонтане, у знак светог очишћења (в. Јевсевије, књига И, глава 4); али су временом уништени, као и сам обред примања Тела Христовог у руке. Разлози за ово последње били су: како спречавање разних злоупотреба у вези са Телом Христовим, тако и предострожности од могућности проливања Крви, када се чаше служе посебно свима. Дакле, укинувши овај начин причешћа, свети Јован Златоусти га је оставио само за свечаре.
Види објашњење. Митрополит Гаврило стр.36.
Сва историјска истраживања о овим темама су извучена из књиге. о званичној православној митрополији Гаврило и о њиховом тајанственом значењу из објашњења. Симеона Солунског.
Излазак 25:31, 37.
Дела 20:8.
Лука 8:16.
Хист. дес цатацомбес пар 1’ Аббе Гауме, паг. 91.
Јеврејима 11:38.
Проц. Црква последњег јутра. 19.
Пс.135.
Проц. Црква последње четири деценије у гл. о луковима, лист 391.
Ова реч потиче од римског ос, орис, уста, односно као знак који замењује уста, или као крпа којом се брише усне.