Прва ствар која вам одмах упада у очи при читању ове „молитве“ јесте невероватан број грешака (граматичких, стилских, интерпункцијских и других). Особа која не говори црквенословенски можда неће разумети да овај текст није написан на овом језику. Аутор или преводилац ове „молитве“ покушао је да замаскира у црквенословенски ту неписмену глупост која се представља као текст молитвеника. Али особа мање-више упозната са овим језиком одмах ће открити лажњак. У „молитви“ се руске фразе користе заједно са црквенословенским фразама; могу се спојити у једну реченицу. Реченице су грађене кршећи норме оба језика, а понегде једноставно изгледају као бесмислице, немају ни почетак ни крај. Стиче се осећај да је аутор овог „дела“ једноставно извлачио реченице из разних канонских молитава, реинтерпретирао их, али, не поседујући потребна знања, није успео да ствар доведе до краја. Језик на коме је написана „молитва“ није руски или црквенословенски.
Ово је неписмено састављен сурогат, што даје основ да се каже да ова „молитва“ није добила благослов свештенства, без чега је њена општа црквена употреба неприхватљива. Писмен човек ово неће да чита, да не би наљутио Бога несувислим скупом речи, имена и израза.