Као што су прве истине вере, каже један светитељ, по заповести Божијој уписане у свештеном свитку, сачувале сва обећања о послању у свет Сина Божијег неизбрисива и неоштећена све до краја лета: тако је Пресвета Дјева одлучила да у дубини свог срца чува тајну Благовести и Детета за Христово дете. ум Анђела, као тајну грађења спасења људи. Зато је, због достојанства Њене скромности, названа Свитак, у њему је написана Реч!
У међувремену, Арханђелово помињање неочекиване трудноће Њене вољене сроднике, свете Јелисавете, по рачунању времена, будући да је у блиској вези са дивном обамрлошћу, за време богослужења, њеног мужа Захарије, изазвало је у Благодатној тако снажну симпатију према њој да је Она, вољена од стране Духа, одмах одлучила да оде у Духовну породицу. планинску земљу Јуду, до левитског града Иуту (или Иетте), где су живели Захарија и Јелисавета.
Размишљајући о плану свог путовања, Пресвета Дјева је журно кренула, предузимајући га сама, јер је Јосиф у то време био ван Назарета на свом столарском послу.
Приближавајући се граду и замишљајући искреност радосног сусрета, Преосвећена је истовремено била уверена да ће Њена велика тајна, као никоме непозната, остати неприкосновена, и да током овог сусрета неће бити речи о њој, а још мање да ће се десити нешто посебно. Али, супротно овом очекивању, Господ је, за своје мудре намере, управо у овом сусрету, и за Своју Мајку и за Јелисавету, припремио нови, изванредан догађај, да би обоје наградио својим значајем за њихову свету верност Њему. Ускоро се град Иута појави пред Пречистом Дјевом у пространој планинској долини, простртој на нижој падини Јудејских планина и уроњена у зеленило обилних вртова; даље, на обронку планине, сијао је извор Неффо, на чијим су обалама били бели зидови ограде око кућа редова свештеника, и коначно, близу извора и пута, почела је да израња висока кућа Захарије и Јелисавете, испред чијих је улаза стајао огроман платан, гостољубиво ширивши своје сеновите гране.
Пресвета Богородица је убрзала кораке и радосно куцајући срцем приступила циљу свог пута. Журно улазећи у двориште, још је била далеко од масивног лучног трема, схватајући да би неочекиваност сусрета могла уплашити Елизабету, па је, желећи да је упозори на себе, почела да је поздравља гласно и издалека. Али какво је било њено запрепашћење када јој је Јелисавета, која је чула Маријин глас, после својих првих, искрених узвика, свечано изашла у сусрет и, клањајући се пред Њеним ногама, почела да је побожно поздравља, не као њену вољену и простодушну рођаку, већ као високу Личност која ју је милостиво удостојила посетом Њеном; и када је, уместо неосвећених и срдачних речи поздрава, за које се Пресвета Дјева тако радосно припремила, она свечано почела да пред Њом изговара надахнуте говоре, пуне преподобног усхићења и дубоког поштовања.
Маријино изненађење се још више појачало када је, узета са колена у наручје Јелисавете, уз радосну зебњу и видљиво узбуђење узвикнула: Благословена си Ти међу женама и благословен је плод утробе Твоје! А откуд ми ово, да ми дође Мајка Господа мога? Блажена је она која има веру, јер ће се испунити оно што јој је речено од Господа! (Luke 1:42–45). Ове речи су Блажену највише задивиле и учиниле да се запита о њиховом разуму и значењу. Њен бистар ум је схватио све околности ове ванредне прилике: пожурила је својој вољеној сестри сродном невиношћу и искреношћу, далеко од свих церемонијала и свечаности; Њено срце, пуно жарког осећања и бриге за положај обе родбине, дуго им је у одсуству припремало радосно честитање благодатног знака милости Божије над њима и гајило скривену наду да ће у њима распламсати још већу љубав према Богу и наду, како за срећан исход Елизабетине трудноће, тако и за повратак Захаријиног дара говора.
Идући ка њима, Она је непрестано у мислима разговарала са њима, говорећи попут апостола Павла: Желим да те видим, да бих ти дао неки духовни дар, и да се утешиш у теби заједничком вером, вашом и мојом (Рим. 1, 11-13) – и одједном, уместо свих ових искрених и искрених речи и разговора, тако уобичајени лик у њеној Јелисавети, сада је у њој сретан лик? такве пророчке и очигледно одозго, по надахнућу, речи? Али Пресвета Богородица, у свом смирењу, није схватила да је, ушавши у ограду ове куће и овде изговоривши само неколико речи, Она, присуством Свога Обитеља, већ испунила благодаћу Духа Светога и место и саму кућу, и све који у њој живе! И да је та благодат била разлог за све поступке који су Њу изненадили.
Даља објашњења Јелисавета показала су да се снага ове благодати пре свега јавила на њеном детету, које је, још не видећи ни један предмет чулним очима, а не схватајући ни своје постојање, већ познавао и осетио приближавање Пречисте Дјеве, која је родила Господа, и својим радосним скакањем у утроби Мајке, научио ју је високом Вистору! Као што при изласку свеживотворног сунца све што је способно за живот сусреће се и поздравља раскошно светило; тако је и овде, појавом духовног Сунца, Истока одозго, свето дете, које је, по пророчанству, требало да се испуни Духом Светим у утроби Мајчиној, а затим да буде претеча, у тами света, ове Светлости, прва осети Његову животворну силу, и радосним скоком над земљом, отпоче велики излазак Сунца у велику службу света!
Чим глас твога поздрава дотакне моје уши, рече Јелисавета Пресветој Богородици, осетих да беба у мојој утроби радосно поскочи; просветљен овим осећањем и уједно обасјан одозго, видео сам Твоје достојанство и своју незнатност пред Тобом, узвишен до блаженства ношења Вечне Речи Оца Небеског! Не налазећи у себи ништа чиме бих се могао удостојити почасти Твоје посете, поклонио сам се с поштовањем пред Твојом безграничном величином и смирењем, услед чега си Ти, стављен изнад свих небеских сила, дошао к земаљском слузи Своме, који треба први да пожури да Ти се достојно поклони. А откуд ми ово: да ми дође Мајка Господа мога? Сада те са страхопоштовањем гледам, изабраниче Божији, не као своју родбину, него као Мајку Господа мог! Видим у Теби не просту кћер Јоакима и Ане, него Дјеву Марију, уздигнуту од Бога на недостижну висину – да буде Његова Мајка! И каква част, каква радост за мене! Да ли сам икада могао очекивати такву срећу?
Да ли бих се могао надати да ће ми доћи Онај који носи Носиоца свега, и да ћу први међу људима поздравити Богородицу? Благословена си Ти међу женама и благословен је плод утробе Твоје! Само Твој Син и Твоје несхватљиво смирење могли су да те подстакну да ме удостојиш посете и користиш и беби коју сам носила и целој мојој кући изливајући на нас дарове Духа Светога!