Молитва (уопштено) је побожно обраћање мисли, осећања и речи Богу, или неком од Његових Светих Светих, благословених и обожених од Православне Цркве. Изражава: или прослављање имена Божијег, или захвалност Њему за разне користи, или тражење опроштења грехова и других милости, или, на крају, користи се као апел небеским посредницима и заступницима који су уз њихову помоћ моћни пред Богом, да добију од Њега оно што се тражи. Молитва Тројичном Богу је уздизање ума и срца до подножја престола Његове Славе са изразом потпуне љубави и вере у Њега. Ово је најбоље стање моралног уздизања човека и најбоље средство општења са небом, за добијање небеских благослова и благодати Свеприсутног и Свеживотворног Светога Духа, без које би се човек узалуд ослањао на своју слабу и грехом исцрпљену снагу. У таквом побожном и одушевљеном расположењу, човек стиче и смирење ожалошћене душе и крајњи тријумф радосне душе! И стога – молитва, као подељена на унутрашњу и спољашњу, тј.
до умног или духовног узвишења и до побожног испољавања ових осећања у речима и спољашњим делима, мора нужно да садржи и истовремено и нераздвојно: иначе, неће постићи циљ и мора подсећати молитеља на ону жалосну прекор коју је Спаситељ упутио фарисејима и књижевницима, говорећи: ови људи ме поштују својим устима, али њихово срце је удаљено од мене и апостола76 поуку, која каже: Испуните се Духом, говорећи сами себи псалмима, песмама и песмама духовним, певајући и певајући у срцима својим Господу (Еф. 5, 20). Спољашња молитва, односно само изговарање молитвених речи, без унутрашње молитве, односно без спајања ових речи са осећањима срца и ума, не само да није прихватљива, већ и на молитеља, по Пророку, наноси проклетство, јер проклет је свако ко непажњом чини дело Божије (Јер. 48,10).
Штавише, у молитвама које су освећене благословом и употребом Цркве излиле су се највише мисли и најплеменитија осећања и тежње душа праведника, а међу најкраћим и најједноставнијим изразима садржан је велики број основних догматских истина и оног јеванђелског морала, који подсећа на речи њихове мисли у срце своје, и мисао им стављам на срце и закон Мој Пророк. Ја ћу им бити Бог, а они ће бити Мој народ (Јевр. 8:10).
Поред молитава Тројичном Богу, Православна Црква заповеда и да се непрестано призивају и угађају: Богородици, као Пресветој Богородици, Пречасни Херувим и Преславни Серафим без поређења; Светитељи Божији, као заступници људи пред престолом Божијим и небеским Силама, посебно Анђео Чувар, као небески заступници људи пред Господом и истовремено њихови будни чувари на земљи.