У давна времена, када је вера Христова почела да се шири, а светлост апостолског учења почела да обасјава људе, изабрани хришћани су се окупљали да измоле прву јавну молитву пре поноћи, као на зов анђелове трубе последњег дана Страшног суда, у сусрет Женику који долази у поноћ! Уопште, резултат молитава, ови прворођенци Христове Цркве, сматрајући то својом дужношћу, по узору на непрестано слављење небеских сила и испуњавајући апостолско учење: непрестано се молите и проводе време у псалмима и песмама и духовним песмама (Еф. 5, 19), сабирајући се на молитве, седам дана у првим хришћанским временима, у првих седам дана хришћанства. Али касније, Свети Оци, видећи да се радни људи, заузети кућним пословима и занатима, не могу тако често отргнути од њих, установили су да се свакодневно служе само три Божанствене службе, наиме; вечерње, јутарње и време ручка, са намером да моралне и религиозне идеје повезују са уштедом пословног времена, тј.
тако да се дан завршава и почиње молитвом, а времену људске трпезе претходи сећање на Божанствену трпезу коју служи сам Спаситељ. Зашто је током последње службе принесена бескрвна жртва, у спомен на Господа Исуса Христа, који је својом смрћу искупио човечанство страдало од пада. Из ове поделе древних богослужења произашли су и властити називи богослужења које се и данас обављају, односно Вечерње, Јутрење и мисе. А пошто су се уочи великих празника и дана сећања на нарочито поштоване светитеље, Вечерње и Јутрење толико продужили кроз читање у њима пророчанстава, певање, посебне молитве славословља, слободну славословљењу, временско славље, величање времена и сл. нестао, онда су Свети Оци одлучили да ове две службе споје у такве дане, уз додатак последњем од њих још једне дневне молитве, назване Први час.
Оваквим спајањем три службе у једну непрекидну молитву, она је, уз правилно лежерно обављање, захтевала доста времена, тако да су стари хришћани, који су углавном бирали касне сате дана за обављање јавних молитава, да би избегли прогон од Јевреја и незнабожаца, одредили за њу целоноћно бденије и окончали га у зору. Овај назив, као и побожни обичај да се велики дани прослављају уз молитву ноћу и на јутрењу, преносио се са колена на колено све до наших времена, а испуњава се служењем празничног бденија и јутрења.
Посебно и опште значење сваке од три поменуте услуге је следеће:
Вечерње – осликава откривење славе и премудрости Тројичног Бога, откривене Њиме у стварању света и човека; блажено стање предака у рају, њихов губитак овог блаженства кроз пад и њихово протеривање из раја. Затим, приказују: муку и болан вапај палог човека који моли за милост; Божије умирење над њим и благодатно обећање да ће Семе жене избрисати главу змији, односно да ће Син Дјеве победити ђавола. Даље је приказана историја Патријаршијске Цркве, подстакнута испуњењем овог обећања и светим животом по вери праотаца: Авраама, Исака и Јакова, који су се услед ове вере повукли од идолопоклоника у обећану земљу, њихова лутања, Јаковљев благослов сина Израиља о четворици његових председничких 12. Јуда, који је постао праотац Обећани.
Затим су и старозаветни прототипови и пророчанства људи испуњених Духом Светим приказани о догађајима који су се већ остварили; подсећа се на зачеће Претече Господњег и нестрпљиво ишчекивање Месије од светог старца Симеона, у побијању његових сумњи у пророчке речи, и на крају, на испуњење вечног савета о спасењу људи, кроз јеванђеље Пресвете Богородице, о Ваплоћењу Пресвете Богородице, у Спаситељу, оваплоћењу Њеног света!
Јутрење – осликава постепено откривање судбина Божијих, у вези са припремањем рода људског за прихватање Спаситеља, у свако време под законом, почев од Мојсијевог времена па све до последњих времена, обасјано низом пророчких откривења која су наговестила Христа Спаситеља: до времена када је у дому другог храма Јеруса, свештеника Зехара, хороскопа. Појавила се Госпођа која је већ прихватила јеванђеље Арханђела и када ју је Захаријина жена, праведна Јелисавета, испуњена Духом Светим, поздравила као Мајку Господњу. Затим се о рођењу Претече Христовог помиње у пророчком позиву Захарије на Исток одозго и, на крају, о самом Рођењу Спаситеља, које је објавио небески хор Анђела.
Миса или Литургија – осликава цео Христов земаљски живот: Његово учење, страдање, смрт, скидање са крста, погреб, васкрсење и вазнесење на небо. Једном речју: у симболичким обредима Литургије хришћанском уму, срцу и погледу представља се целовита слика чудесних благослова Божијих које је оваплоћени Спаситељ подарио људском роду.