Силазак Епископа са Царских двери на амвон по доласку у цркву и по прилагању на свете иконе осликава силазак Сина Божијег са небеског престола на земљу, који се догодио за време Архангелског Јеванђеља. - Његово облачење на амвону у свету одежду означава оваплоћење Сина Божијег; а сви који му служе у овој одежди приказују Анђеле који су служили на тајанственом гледању оваплоћења Христовог.
Свештеници који долазе на амвон пре почетка катихуменске Литургије, стојећи у архијерејском реду у близини Епископа да саслужују са њим, представљају Анђеле који су служили Христу у пустињи после Његовог Крштења, као и Његове даље саслужитеље и слуге, Апостоле које је Он изабрао за сведоке Његовог живота и учења.
Епископ, налазећи се на амвону до малог излаза, остаје у тишини, препуштајући почетно служење Литургије свештенику: ово осликава време Претечеве беседе и припрему пута Господу. Царске двери, отворене од уласка Епископа на амвон, су врата небеска, отворена доласком Сина Божијег на земљу, што је Он Сам потврдио говорећи: Од сада ћете видети небо отворено, и Анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијег (Јн. 1, 51).
Мали излаз се изводи потпуно другачије него током обичне службе, и има другачије значење. Свештеници и сви они који им служе, остављајући олтар на амвону, представљају јављање Анђела на небу за време Вазнесења Христовог; а сам Епископ у њиховој пратњи, силазећи са амвона ка олтару, приказује Христа како улази у небо. Засенчење дикирије и трикирије када ђакон објављује: Опрости премудрост! - означава благослов Господњи на ученике приликом Његовог вазнесења; кађење престола, олтара и оних који су поред њих означава благодатну поруку Духа Светога.
После читања Тропара, ђакон почиње да се громко сећа Светог Синода и Царског дома, што понавља свештенство; затим име служајућег Епископа, које понављају сви који му служе у олтару и свештенство, и на крају, синклит, војска и сви православни хришћани, што опет понавља свештенство, указујући да су сви поменути призвани вољом Христовом да јачају добро Цркве.
Даље, Владика, који је до тог времена ћутао, почиње да проглашава и дејствује, осликавајући време одређено речима Претече: Он треба да расте, а ја да се смањим (Јн. 3, 30); зашто, све што је до тада било у надлежности свештеника сада прелази на њега, а Он сам већ објављује: Јер је Свет Бог наш, итд. - Трисветска химна која следи, не пева се у једној певници, већ у почетку у олтару, осликавајући да земаљска Црква, примајући је сукцесивно од небеске, у складу са њом прославља Тројичног Бога. У току ње Епископ, излазећи из олтара пред царским дверима, осењује народ крстом и дикиријом, проглашавајући: Погледај с неба, Боже и т. означава светлост Јеванђеља која осветљава Цркву и снагу Христову која је потврђује.
Затим, узашавши на олтарско узвишење и заменивши дикирију трикиријом, он поново осењује све, означавајући да тајанствена светлост Славе Божије, која сија у Цркви, долази од Пресушне Тројице. Повлачећи се на високо место, он скида Омофор, приказујући да је Христос, узневши се Богу Оцу, издао завет усиновљења људског рода. Седећи на високом месту, Епископ приказује Христа како седи са десне стране Бога Оца, а око њега су Апостоли који седе на престолима за суд над 12 племена Израиљевих.
Сишавши са висине после Јеванђеља, Владика поново благосиља оне који долазе од царских врата, осликавајући тиме по други пут благослов вазнесеног Спаситеља, који је обећао ученицима да се неће одвајати од њих, него да ће у њима вечно пребивати.
За време Херувимске песме Епископ пере руке на царским вратима, тихо читајући молитву за освећење воде за освећење долазећих. – Ово представља древни обред исконске Цркве, када су хришћани који су се припремали за причешће, по доласку у цркву, свакако морали да оперу руке у црквеним умиваоницима, јер су тада у своје руке примали тело Христово.
На великом изласку, Владика, као носилац лика Христовог, сам не подноси Свете Дарове, већ их оставља онима који му служе, и само, примивши их на царским дверима, моли се над њима за Краљевски Дом и за остале, и поново их предаје за преношење на престо.
Када су Свети Дарови већ на престолу, Епископ, као човек по природи склон греху, ужаснут страшном службом која му је постављена, замоли своје саслужитеље да се помоле за њега, а после тога, учећи народ са царских двери на благослов, обраћа му се са истом молбом. Свештенство му одговара уобичајеним грчким поздравом.
Изговарајући Символ вере, Епископ, у име целе Цркве, сагиње главу увис, сведочећи тиме покорност ума и срца присутних пред исповедањем вере, и у своје име означавајући да се, погребен у Христу, нада да ће са Њим васкрснути.
Даље служење Литургије нема других обележја, а Епископ у свему делује и благовешта као свештеник.