Једини случај литургијског заступништва за некрштене јесу молитве и јектеније за катихумене. Али овај изузетак само потврђује правило, пошто су катихумени управо они људи које Црква не сматра странцима у вери, пошто су изразили свесну жељу да постану православни хришћани и спремају се за свето Крштење. Штавише, садржај молитава за катихумене очигледно се односи само на живе. Нема молитвених обреда за упокојене катихумене.
Блажени Августин је писао: „Не треба сумњати да молитве светих Цркава, спасоносне жртве и милостиње користе мртвима, него само онима који су живели пре смрти тако да им после смрти све ово може бити од користи. За оне који су отишли без вере, потпомогнути љубављу, и без причешћа у светим тајнама, нису дела ближњега зајамчена дела ближњега. у себи када су били овде, не прихватајући или узалуд прихватајући благодат Божију и гомилајући за себе не милост, него гнев Дакле, мртви не стичу нове заслуге када они за које знају да чине нешто добро за њих, већ само извлаче последице из начела која су раније поставили“ [6, стр. 457].
У Руској православној цркви Свети Синод је први пут 1797. године дозволио православним свештеницима да се, у одређеним случајевима, када прате тело умрлог неправославног, ограниче само на певање Трисвета. У „Приручнику за свештенике и свештенослужитеље” стоји: „Забрањено је сахрањивање људи друге вере по обредима Православне Цркве; али ако умре нехришћанска исповест, а „нема свештеника или пастира ни оне исповести којој је покојник припадао ни друге, онда је свештеник православне цркве дужан да леша од места до гробља по правилима наведеним у кодексу црквених закона“, по коме свештеник треба да „покојника проведе од места до гробља у одежди и да га украде и спусти у земљу уз певање стиха: Свети Боже“. (Указ Светог Синода од 24. августа 1797. године)“ [3, стр. 1346].
Свети Филарет Московски у вези с тим напомиње: „По црквеним правилима, било би праведно да ни то Свети Синод не дозволи. Допуштајући то, он се снисходио и исказао поштовање према души која је на себи имала печат крштења у име Оца и Сина и Светога Духа. Нема права да тражи више“ [3, стр. 1347].
У приручнику се објашњава и следеће: „Обавеза православног свештеника да сахрани нехришћанску исповест одређена је одсуством свештенства других хришћанских вероисповести, у шта се православни свештеник мора уверити пре него што испуни захтев за сахрањивање нехришћана (Црквени гласник, 20).
Свети синод је резолуцијом од 10–15. марта 1847. године одредио: 1) приликом сахрањивања војних чиновника римокатоличке, лутеранске и реформаторске вероисповести православно свештенство може, по позиву, да врши само оно што је наведено у указу Светог синода од 17. августа 4. до 2. августа 2007. године. појање Трисвета – свештеник К.Б.); 2) православно свештенство нема право да врши опело таквим упокојеним лицима по обредима православне цркве; 3) тело упокојеног нехришћанина не може се унети у православну цркву пре погреба; 4) пуковско православно свештенство, према таквим чиновима, не може обављати кућне парастосе и укључивати их у црквени помен (Случај Архива Светог Синода 1847, 2513)“ [3, стр. 1346].
Овај стандард побожности, који забрањује погребне службе за неправославне, поштован је свуда у свим помесним православним црквама. Међутим, средином 19. века ова одредба је прекршена“. Цариградски патријарх Григорије ВИ је 1869. године установио посебан обред сахрањивања умрлих неправославних, који је усвојио и грчки синод. Овај обред састоји се од Трисвета, 17. катизма са уобичајеним припевима, Апостола, Јеванђеља и малог отпуста“ [9, стр. 28].
У самом усвајању овог обреда не може се а да се не види отклон од патристичке традиције. Ова иновација је спроведена међу Грцима упоредо са усвајањем новог такозваног „Типика Велике Цариградске цркве”, објављеног у Атини 1864. године, чија је суштина била реформа и смањење законског богослужења. Дух модернизма, који је уздрмао темеље православља, подстакао је стварање сличних редова у Руској православној цркви. Како је приметио протојереј Генадиј Нефедов, „непосредно пред револуцију, Петроградска синодална штампарија је објавила посебну брошуру на словенском писму „Служба реда за покојне неправославне“. Овај обред је назначен да се врши уместо заупокојене, уз изостављање прокемне, Апостола и Јеванђеља“ [9, стр. 29].
Управо та „Служба над упокојеним неправославнима“ појавила се у нашој Цркви као манифестација револуционарно-демократског и обновитељског менталитета који је заокупљао умове других богослова и свештенства почетком 20. века. Њен текст се уопште не може оправдати са црквено-канонске позиције. Текст ове „Службе реда“ у Требнику садржи низ апсурда.
Тако се, на пример, на почетку „Службе заповедништва“ каже: „Ако ће зарад извесне блажене кривице бити згодно да православни свештеник изврши сахрану тела упокојеног неправославног“ [12, стр. 342]. Горе смо већ показали да црквени канони овде не допуштају никакву „благословену кривицу“.
После уобичајеног молитвеног почетка, „Служба“ цитира Псалам 87, који садржи, посебно, следеће речи: Ко ће испричати милост Твоју у гробу и истину Твоју у уништењу; Чудеса твоја сазнаће се у тами, и правда твоја у заборављеним земљама (Пс. 87,12-13). Ако разјаснимо да црквенословенска реч храна значи „да ли је то могуће“, Псалам ће постати денунцијација оних који га читају над неправославним мртвима.
После овога даје се 119. псалам који хвали оне који ходе по закону Господњем (Пс. 119,1). Свети Теофан Затворник, у свом тумачењу овог псалма, наводи патристички суд: „Не они блажени који се укаљају грехом у покварености века, него они који су беспрекорни на свом путу и ходе по закону Господњем“ [14, стр. 12].
Поштено ради, треба напоменути да се у издањима Требника за последњих десет до петнаест година овај „Ред наредби“ више не објављује.
Са становишта православног традиционалног односа према питању које се разматра, треба сматрати исправним став монаха Митрофана, који је објавио књигу „Загробни живот“ 1897. године. Хајде да дамо неколико цитата из њега.
„Света наша Црква моли се за упокојене овако: „Упокој, Господе, душе раба Твојих упокојених у вери и нади васкрсења. Почивај, Господе, сви православни хришћани." За то се Црква моли и са ким је у нераскидивој заједници и заједници. Самим тим, нема сједињења и општења са мртвима нехришћанима и неправославнима... За правог хришћанина, осим самоубиства, ниједна смрт и жива не разводе заједницу са Црквом... њега, а и живи се моле за њега, као за живог члана једног јединог живог тела“.
"Запитајмо се, може ли свако у паклу нашим молитвама добити ослобођење? Црква се моли за све мртве, али само они који умру у правој вери сигурно ће добити ослобођење од паклених мука. Душа, док је у телу, дужна је да унапред брине о свом будућем животу, мора да заслужи да преласком у загробни живот може да јој донесе заступништво живих."
„Греси који представљају хулу на Духа Светога, односно неверје, горчину, отпадништво, непокајање и слично, чине човека заувек изгубљеним, а заступништво Цркве и живих таквим мртвима неће нимало помоћи, јер су живели и умрли ван заједнице са Црквом. Да, за такву Цркву више нема. 52, 133, 134].