Канонска свест древне Цркве апсолутно није дозвољавала молитвено општење са јеретицима, Јеврејима и паганима. Ова забрана молитвеног општења односила се и на живе и на мртве. Како је исправно приметио протојереј Владислав Ципин, „покојни хришћани остају чланови Цркве и стога Црква узноси своје молитве за њих као и за своје живе чланове“, дакле, „Црква, наравно, може да врши опело само за оне који припадају само њој“ [15, стр. 322].
То се јасно може показати упоређивањем наведених цитата из нестатутног канона на мученика Уара са црквеним каноном са службе Тројичне родитељске суботе, смештеним у Шарени триод. У овом богослужбеном низу, дословно свака песма канона бележи да Црква памти само крштене православне људе који су у вери и побожности завршили овоземаљски живот.
„Помолимо се сви Христу, који је од памтивека створио сећање на мртве, да огњем вечним избавим уснуле у вери и нади у живот вечни“ (Песма 1).
„Видиш, видиш, како сам ја твој Бог, који сам праведним судом утврдио границе живота и све који су уснули у нади вечног васкрсења примио у нетрулежност од лисних уши“ (Песма 2).
„Христе, море мутног живота које је запливало, у непролазни живот твој, удочи уточиште онима који су нахрањени православним животом“ (Песма 3).
„Очеви и преци, дедови и прадедови, од првих и до последњих, добронамерно и добронамерно, сећајте се Спаситеља нашега“ (Песма 4).
„Огањ ужарени, и тамни мрак, шкргут зуба, и црв који мучи бескрајно, и избави све муке, Спаситељу наш, све који су заиста мртви“ (Песма 5).
„Од памтивека си примио, Боже верни, сваки род људски, дај Теби довека, заједно са онима који Ти служе, да Те славе“ (Песма 6).
„У страшном доласку Твоме, Великодушни, постави овце Своје здесна, пошто Христу Православљу у животу послужише, и пришавши Теби“ (Песма 7).
„Прво разбивши смртну сенку, као сунце из гроба изашавши, саздај синове васкрсења Твога, Господе славе, све умрле у вери заувек“ (Песма 8).
„Од свих векова, старци, и бебе, и деца, и мокро млеко, мушко и женско, покој Бог, које си верно примио“ (Песма 9).
У тропару Богородице ове службе, за разлику од ванзаконске службе мученици Уару, Црква тражи заступништво од Пречисте Дјеве Марије само за верне: „Запечаћени поток живог извора, јавила си се Богородици Дјево, без мужа Господа родила, верне си водом заувек напојио”8.
Дуге и детаљне молбе за упокојене читају се по Правилу на Вечерњи на Духовдан – посебно у трећој коленопреклетој молитви која се налази у Шареном триоду. Али и у овој свеобухватној молитви помињу се искључиво православни хришћани: „Услиши нашу молитву Теби, и упокоји душе слуга Твојих, отаца наших и браће наше палих пре нас, и осталих који су у телу, и сви наши у вери, и на њих сада саздамо сећање, јер је све у Теби и све је у твојој руци земља.
Према службеној књизи, на проскомидији се помен врши „свима у нади на васкрсење вечног живота и причешће Твоје за православне упокојене“. Обред евхаристијског канона литургије Светог Јована Златоустог садржи следеће речи: „Ову усмену службу Ти приносимо и за уснуше у вери... и за сваку праведну душу која је у вери умрла“, као и молбу: „И сети се свих који су уснули у нади на живот вечни.“ На Литургији Светог Василија Великог, предстојатељ се на сличан начин моли: „Да нађемо милост и благодат код свих светих од векова који су Те угодили... и код свакога праведног духа који је у вери прешао“, и на крају: „И сети се свих палих пред нама о нади у васкрсење живота вечног“. О неверницима ни Свети Јован Златоусти, ни Свети Василије Велики нису узносили молитве, сећајући се речи Јеванђеља: ко има веру и крсти се биће спасен, а ко нема веру биће осуђен (Мк. 16, 16).
Свети Оци су поступили у пуној сагласности са учењем апостола: Какво заједништво правде и безакоња, или какво заједништво светлости са тамом, какав споразум Христа и Велијала, или какву ћу част вратити са неверником, или какво погубљење Цркве Божије од идола? (2. Кор. 6:14–16).
* * *
Митрополит Макарије (Булгаков) је писао: „Наше молитве могу директно деловати на душе покојника, само ако су умрли у правој вери и са истинским покајањем, односно у заједници са Црквом и са Господом Исусом: јер у овом случају, упркос очигледној удаљености од нас, оне настављају да припадају са нама истом телу Христовом“ [6]. 456]. Он цитира извод из 5. правила ВИИ Васељенског сабора: „Постоји грех који води у смрт када неки, сагрешивши, остану неисправљени, и... тврдоглаво се побуне против побожности и истине... Господ Бог није у томе, осим ако се не понизе и не отрезне од свог пада. С тим у вези, Епископ Макарије примећује: „Они који су умрли у смртним гресима, у непокајању и ван општења са Црквом нису достојни њених молитава, према овој апостолској заповести“ [6, стр. 450].
Декрети Лаодикијског помесног сабора јасно забрањују молитву за живе јеретике: „Није долично молити се са јеретиком или отпадником“ (Канон 33). „Човек не сме да прима празничне поклоне послате од Јевреја или јеретика, нити да слави са њима“ (Правило 37). Исти Сабор у Лаодикији забрањује члановима Цркве да молитвено помене покојнике сахрањене на неправославним гробљима: „Нека се не дозволи црквењацима да иду на гробља свих јеретика, или на места мучеништва која они тако зову, на молитву или на исцељење. време“ (Правило 9). У свом тумачењу овог Правила, епископ Никодим (Милаш) је приметио: „Ово правило Лаодикијског сабора забрањује православнима, или, како се каже у тексту, „црквеним члановима“, свима који припадају Цркви, да посећују таква јеретичка места ради молитве и богослужења, јер се у супротном може посумњати за једно или друго склоност ка овдашњем православљу. [10, стр. 86].
У светлу овога постаје јасна древна и широко распрострањена традиција одвајања православних гробља од других – немачких, татарских, јеврејских, јерменских. На крају крајева, задушница у гробљанским црквама и капелама се обавља, по службеној књизи, за „православне који леже овде и свуда“. Црква се не моли за „нејевреје који овде леже“.
Исто тако, Црква се не моли за самоубиства. Правило светог Тимотеја Александријског, дато у Књизи Правила, забрањује црквени помен оних лица која „подижу руке на себе или се обарају с висине“: „Не доликује да се принесе такав принос, јер је он самоубица“ (Одговор 14). Свети Тимотеј чак упозорава и презвитера, који „свакако мора пажљиво испитати такве случајеве, да не би пао под осуду“.
* * *
Занимљиво је да док Свети Оци забрањују молитву за живе и мртве јеретике, они позитивно решавају питање могућности црквене молитве за отпаднике који због слабости и кукавичлука нису издржали испит током гоњења: „или они који су у затвору патили и били савладани глађу и жеђу напољу, или су били изван себе од страдања и жеђи, или су били напољу. бијен и коначно савладан слабошћу тела“. „За такве“, декретује свети Петар Александријски, „када неки вером траже приносе молитви и молби, праведно је сложити се с њим“ (видети: Књига правила, правило 11). Ово је мотивисано чињеницом да „саосећање и саучешће са онима који плачу и стењу за онима који су савладали подвиг... ни најмање никоме нису штетни” [Исто].
Црквеноканонска правила не дозвољавају могућност молитве за јеретике и незнабошце, већ им проглашавају анатему и тиме их лишавају, како за живота, тако и после смрти, молитвеног општења са Католичком апостолском црквом.