Као дрво у пустињи Давидовој процветао си, оче Кириле, / трње зла ишчупавши, / и сабрао си мноштво ученика у њој, / страхом Божијим и поуком твојом поучене, / које до краја, као отац милостиви, / ниси оставио, кличући Теби, / који ти сви слава дадосмо силу: Њему који те овенчао, / слава Ономе који ти чини сваким исцељењем.
* * *