а҃. Къ тебѣ̀ возведо́хъ ѻ҆́чи моѝ, живꙋ́щемꙋ на нб҃сѝ.
а҃. К Теби подижем очи своје, који живиш на небесима!
в҃. Сѐ, ꙗ҆́кѡ ѻ҆́чи ра̑бъ въ рꙋкꙋ̀ госпо́дїй свои́хъ, ꙗ҆́кѡ ѻ҆́чи рабы́ни въ рꙋкꙋ̀ госпожѝ своеѧ̀: та́кѡ ѻ҆́чи на́ши ко гдⷭ҇ꙋ бг҃ꙋ на́шемꙋ, до́ндеже ѹ҆ще́дритъ ны̀.
в҃. Као што су очи слугама упрте у руку господара њихових, као очи слушкињине у руку госпође њене, тако су очи наше у Господа Бога нашег, док се смилује на нас.
г҃. Поми́лꙋй на́съ, гдⷭ҇и, поми́лꙋй на́съ, ꙗ҆́кѡ помно́гꙋ и҆спо́лнихомсѧ ѹ҆ничиже́нїѧ:
г҃. Смилуј се на нас, Господе, смилуј се на нас, јер смо се довољно наситили срамоте;
д҃. Наипа́че напо́лнисѧ дꙋша̀ на́ша поноше́нїѧ гобзꙋ́ющихъ и҆ ѹ҆ничиже́нїѧ го́рдыхъ.
д҃. Довољно се наситила душа наша руга од поноситих, и срамоте од охолих.