а҃. Внегда̀ возврати́ти гдⷭ҇ꙋ плѣ́нъ сїѡ́нь, бы́хомъ ꙗ҆́кѡ ѹ҆тѣ́шени.
а҃. Кад враћаше Господ робље сионско, бејасмо као у сну.
в҃. Тогда̀ и҆спо́лнишасѧ ра́дости ѹ҆ста̀ на̑ша, и҆ ѧ҆зы́къ на́шъ весе́лїѧ: тогда̀ рекꙋ́тъ во ꙗ҆зы́цѣхъ: возвели́чилъ є҆́сть гдⷭ҇ь сотвори́ти съ ни́ми.
в҃. Тада уста наша беху пуна радости, и језик наш певања. Тада говораху по народима: Велико дело чини Господ на њима.
г҃. Возвели́чилъ є҆́сть гдⷭ҇ь сотвори́ти съ на́ми: бы́хомъ веселѧ́щесѧ.
г҃. Велико дело чини Господ на нама; развеселисмо се.
д҃. Возвратѝ, гдⷭ҇и, плѣне́нїе на́ше, ꙗ҆́кѡ пото́ки ю҆́гомъ.
д҃. Враћај, Господе, робље наше, као потоке на сасушену земљу.
е7. Они који сеју сузе, пожњеће радост.
ѕ҃. Ходѧ́щїи хожда́хꙋ и҆ пла́кахꙋсѧ, мета́юще сѣ́мена своѧ̑: грѧдꙋ́ще же прїи́дꙋтъ ра́достїю, взе́млюще рꙋкоѧ̑ти своѧ̑.
ѕ҃. Иде и плаче који носи семе да сеје; поћи ће с песмом носећи снопове своје.