Ви́дѧ вдови́цꙋ ѕѣ́льнѣ пла́чꙋщꙋ, гдⷭ҇и, ꙗ҆́коже бо тогда̀ ѹ҆млⷭ҇рдивсѧ, сы́на є҆ѧ̀ на погребе́нїе несо́ма воскр҃си́лъ є҆сѝ: си́це и҆ ѡ҆ мнѣ̀ ѹ҆млⷭ҇рдисѧ, чл҃вѣколю́бче, и҆ грѣхмѝ ѹ҆мерщвле́ннꙋю мою̀ дꙋ́шꙋ воскр҃сѝ, зовꙋ́щꙋю: Ґллилꙋ́їа.
Seeing a poor widow weeping, O Lord, as Thou didst then, when Thine only Son was laid in the tomb, Thou raisedst Him from the dead: even so, O Lover of mankind, raise Thou my dead soul, crying out: Glory be to Thee.