Помышлѧ́ю де́нь стра́шный, и҆ пла́чꙋсѧ дѣѧ́нїй мои́хъ лꙋка́выхъ: ка́кѡ ѿвѣща́ю безсме́ртномꙋ цр҃ю̀; и҆лѝ ко́имъ дерзнове́нїемъ воззрю̀ на сꙋдїю̀, блꙋ́дный а҆́зъ; бл҃гоꙋтро́бный ѻ҆́§е, сн҃е є҆диноро́дный, и҆ дш҃е ст҃ы́й, поми́лꙋй мѧ̀.
Мисля дани страшни, и плачусь делома својих лукавих: како одговорим безсмртном царю; или којим дерзновењем погледнem на суд, грешна ми, блажене, сине јединородни, и душо света, помилуј мене.
Сла́ва ѻ҆ц҃ꙋ̀ и҆ сн҃ꙋ и҆ ст҃о́мꙋ д¦ꙋ.
Слава Отцу и Сину и Светому Духу.
҆҆ Сѣда́ленъ а҆́гг҃лꙋ храни́телю, гла́съ в҃.
Подо́бенъ: Вы́шнихъ и҆щѧ̀:
As it is: He seeks the Highest
T любвѐ дꙋше́вныѧ вопїю́ ти, храни́телю моеѧ̀ дꙋшѝ, всест҃ы́й мо́й а҆́гг҃ле: покры́й мѧ̀ и҆ соблюдѝ ѿ лꙋка́вагѡ ловле́нїѧ всегда̀, и҆ къ жи́зни наста́ви нбⷭ҇нѣй, вразꙋмлѧ́ѧ, и҆ просвѣща́ѧ, и҆ ѹ҆крѣплѧ́ѧ мѧ̀.
U ljubavi duševnoj vikam Ti, čuvare moje duše, svevidni anđele moj: pokrij me i čuvaj od lukavog zamka uvijek, i vodi me k nebeskom životu, razumijajući, svjetleći, utvrđujući me.
И҆ ны́нѣ и҆ при́снѡ и҆ во вѣ́ки вѣкѡ́въ. Ґми́нь.
И сада и вечно и увековечно. Ґми́нь
Бг҃оро́диченъ: Моле́нїе те́плое, и҆ стѣна̀ неѡбори́маѧ, млⷭ҇ти и҆сто́чниче, мі́рови прибѣ́жище, прилѣ́жнѡ вопїе́мъ тѝ: бцⷣе вLчце, предварѝ, и҆ ѿ бѣ́дъ и҆зба́ви на́съ, є҆ди́на вско́рѣ предста́тельствꙋющаѧ.
Gospođo naša, molitva topla, stena neoboriva, milost izvor, mir pritvornica, prisno vam vikamo: Gospođo, predstojna, i od beda izbavi nas, jedina koja brzo stoji.