Доко́лѣ, гдⷭ҇и, забꙋ́деши мѧ̀ до конца̀; доко́лѣ ѿвраща́еши лицѐ твоѐ ѿ менѐ; доко́лѣ положꙋ̀ совѣ́ты въ дꙋшѝ мое́й, бѡлѣ́зни въ се́рдцы мое́мъ де́нь и҆ но́щь; доко́лѣ вознесе́тсѧ вра́гъ мо́й на мѧ̀; при́зри, ѹ҆слы́ши мѧ̀, гдⷭ҇и бж҃е мо́й: просвѣтѝ ѻ҆́чи моѝ, да не когда̀ ѹ҆снꙋ̀ въ сме́рть: да не когда̀ рече́тъ вра́гъ мо́й: ѹ҆крѣпи́хсѧ на него̀. стꙋжа́ющїи мѝ возра́дꙋютсѧ, а҆́ще подви́жꙋсѧ. а҆́зъ же на млⷭ҇ть твою̀ ѹ҆пова́хъ: возра́дꙋетсѧ се́рдце моѐ ѡ҆ сп҃се́нїи твое́мъ: воспою̀ гдⷭ҇еви бл҃годѣ́ѧвшемꙋ мнѣ̀ и҆ пою̀ и҆́мени гдⷭ҇а вы́шнѧгѡ.
Dem Vorsänger. Ein Psalm von David. Bis wann, Jehova, willst du meiner vergessen immerdar? Bis wann willst du dein Angesicht vor mir verbergen?