Дꙋшѐ моѧ̀, почто̀ грѣха́ми богатѣ́еши; почто̀ во́лю дїа́волю твори́ши; въ чесо́мъ наде́ждꙋ полага́еши; преста́ни ѿ си́хъ, и҆ ѡ҆брати́сѧ къ бг҃ꙋ съ пла́чемъ, зовꙋ́щи: млⷭ҇рде гдⷭ҇и, поми́лꙋй мѧ̀ грѣ́шнаго.
O Soul of mine, why art thou made rich in sins; why dost thou make thyself a slave to the devil; in dust and ashes thou hopest; cease from these, and turn unto God with tears, crying: O Lord, have mercy upon me, the sinner.
Јкосъ: Помы́сли, дꙋшѐ моѧ̀, го́рькїй ча́съ сме́рти, и҆ стра́шный сꙋ́дъ творца̀ твоегѡ̀ и҆ бг҃а: а҆́гг҃ли бо гро́знїи по́ймꙋтъ тѧ̀, дꙋшѐ, и҆ въ вѣ́чный ѻ҆́гнь введꙋ́тъ: ѹ҆̀бо пре́жде сме́рти пока́йсѧ, вопїю́щи: гдⷭ҇и, поми́лꙋй мѧ̀ грѣ́шнаго.
Dушо моя, помысли о горьком часе смерти и страшном суде Твоего Создателя и Бога: аггели бо грозны поимут тя, душо, и в вечный огнь введут: Убо прежде смерти покаясye, вопиящи: Господи, помилуй греховнагo.